Почетна / Репортаже / Винча, заборављени Брисел неолита

Винча, заборављени Брисел неолита

Пише Светлана Васовић Мекина

Политичка елита је у наводном напору да поправи рђав имиџ државе у последње четири године спискала милионе евра, при чему је потпуно занемарила своје обавезе према месту недалеко од центра престонице, које би заиста могло да промени слику не само Београда и Србије, него и читавог Балкана. То изузетно, несвакидашње место је заборављени центар Европе. То је Винча, несумњиво најзначајније културно благо у Србији…

 

Винча данас

Када је канал Дискавери објавио емисију о изградњи новог моста у Београду, није заборавио да истакне да ћуприја на Ади наводно треба да допринесе „промени имиџа“ Србије. На сличан начин су се за промену имиџа трудили и демонстранти, који су неколико година пре тога улицама српског главног града носили паролу „Београд је свет“.
Политичка елита је у наводном напору да поправи рђав имиџ државе у последње четири године спискала милионе евра, при чему је потпуно занемарила своје обавезе према месту недалеко од центра престонице, које би заиста могло да промени слику не само Београда и Србије, него и читавог Балкана. То изузетно, несвакидашње место је заборављени центар Европе. То је Винча, несумњиво најзначајније културно благо у Србији, центар најразвијенијег неолита, прва европска метропола, средиште цивилизације која је прва у Европи подигла градове и обрађивала метале. Или, кратко, према Википедији: „Оно што је Троја за Малу Азију, Крит и Микена за Егеј, Ел Обеид и Тел ел а Марна за древни Исток, то је праисторијска Винча за Балкан, Подунавље, па и за целу Средњу Европу“. И више од тога – Винчанска култура је доказ да значајна технолошка достигнућа, попут обраде метала, нису у „заосталу Европу“ донета из далека (из „плодног полумесеца“ и Месопотамије), јер су већ стари Винчанци освојили вештину топљења руде.

УМЕСТО ДИКА, ГОЛА СРАМОТА

[restrictedarea]

Упркос сјајним и не само по локалну баштину драгоценим археолошким открићима, стање на терену је више него суморно. На путу ка археолошком налазишту Винча нема ниједне табле, ни једног јединог путоказа који би путнику намернику указао где се крију руине „центра света“ некадашњег неолита. Место, које би у било којој западноевропској држави представљало магнет за туристе и туристичку атракцију највишег ранга, самује, напуштено. Тамо не вози ниједан аутобус, ниједан речни такси, а у подножју локалитета налећемо на металну таблу са упозорењем да је налазиште затворено због „клизишта“.
Винчанско Бело брдо је 1908. почео да истражује отац српске археологије Милоје Васић; простире се на 15 хектара, а до сада је истражено свега 10 ари, јер ни тридесетак година од експропријације нису регулисана имовинско-правна питања са власницима околних воћњака и дворишта. На 15 хектара локалитета које је држава заштитила као културно добро од највећег значаја – налази се чак 17 септичких јама! Државу уистину не занима да реши имовинско-правне проблеме, што је први услов да Винча буде стављена на листу УНЕСКО-а. У том случају би држава морала да брине о локалитету, а то очигледно – не жели. Локалитет је због наводног „покретања клизишта“ већ готово три године званично затворен, али посетиоци из целог света, упркос томе – свакодневно долазе.
Разлог за описано жалосно стање, дакле, није само „клизиште“, којим се правдају градски органи у одговору на питања која смо им поставили поводом занемаривања овог значајног локалитета. Прави разлози за овакво срамно стање на једном од најзначајнијих археолошких налазишта у Европи, сасвим су прозаични – на налазишту је неколико дрвених барака, од којих је једна претворена у импровизован „изложбени простор“. Та давно расходована барака је временом пропала до те мере, да је постала неприкладна и за чување, а камоли излагање експоната, старих седам хиљада година. Сада се ситуација донекле „поправља“, али опет на начин који је далеко испод значаја Винче. Министарство културе је после вишегодишњих молби коначно уделило скромна средства локалитету Винча, па су запослени прионули немогућој мисији да упристоје пре 30 година расходовану бараку како би у њу вратили експонате и Винчу поново учинили доступном јавности.

Винча некад

ЗАБОРАВЉЕНА „СРПСКА ПОМПЕЈА“
Зашто је Винча важна? Одговор на то питање је знао сваки амбасадор који је током протеклих 30 година био акредитован у нашој земљи. Сваки је посетио Винчу. Али исти императив у истом периоду није осетио ни један једини српски министар културе! А Винча је важна, између осталог, и „зато јер је то једини град који постоји и дан-данас, и у коме се ниједног тренутка, од неолита наовамо – живот није прекидао,“ објашњава Драган Јанковић, кустос Археолошког налазишта Винча. И додаје: „У свету су веома ретка савремена насеља која имају такав континуитет непрекинутог живота. Ту су слојеви из неолита, бакарног доба, бронзаног доба, доба римског царства, ранословенског периода, ранохришћанског периода и на крају, на површини – имамо српско, хришћанско гробље. Захваљујући чињеници да се овде налазило хришћанско средњовековно гробље – сачувано је цело налазиште, сви слојеви. Покојни Срби су, видите, заштитили историјске трагове, то је био њихов допринос заштити наше културне баштине. Али Винча је још значајнија, и то за цео свет – захваљујући неолитском слоју.“
Нова истраживања су покренута далеке 1978. године. Права срећа је да је насеље било високо на брду, па га река, у подножју, није поплавила. Зато је све очувано. Али шта вреди – нестало је новца за даља ископавања и археолози су морали да заштите ископине шљунком како их не би уништавала вегетација. „Али кад бисмо склонили песак, видели бисте остатке кућа које су изгореле у пожару пре 7500 година. Захваљујући том пожару, знамо да су људи у неолиту правили надземне куће дрвене конструкције и да су зидове малтерисали, облепљивали мешавином речног блата и плева од жита. Занимљиво је да блато и плева представљају фантастичну термоизолацију, која је данас ‘хит материјал’ у градњи еколошких кућа. У том страшном пожару је, наравно, све изгорело, али не и малтер који је био на дрвеним конструкцијама – он се на ватри запекао и у себи сачувао комплетне ‘негативе’ дрвене конструкције. Зато су, захваљујући пожару, овде те, неолитске куће – видљиве! Зато је Винча ‘српска Помпеја’. Пожар је нама, археолозима, олакшао посао у Винчи на исти начин као што је и ерупција Везува, која је уништила Помпеју – олакшала посао археолозима. Захваљујући пожару, можемо да видимо димензије сваке куће. И шта смо открили? Да су то куће површине од 30 до 60 квадратних метара, а има и оних од око 100 квадрата. Све куће су имале од две до пет просторија, у свакој је живела једна породица и нису имале само огњишта, него пећи, попут оних у којима данас пеку пице по пицеријама. На патосу није било блато, већ дрвене тесане греде преко којих су наносили мешавину блата и плева и на тај начин су добили – топли под! А када се тај материјал осушио, онда су под глачали и полирали користећи шљунак из реке. Тако су добили исполирани патос који је било лако одржавати, чистити. Винча је била велико изненађење и зато јер се први пут дошло до сазнања да су људи у неолиту имали тако високу културу становања. Следеће изненађење је било, када смо схватили, да су све куће саграђене у врло правилним низовима – између кућа се препознају комуникације, улице. Све куће имају и исту оријентацију: североисток-југозапад. Све куће су једна до друге, без окућница. То значи да је то била градска четврт! У овом делу Европе – ово је први европски град! А пошто пре Винче у целој Европи немамо ниједно насеље које можемо назвати градом, Винча је један од првих европских градова! То је насељено место, где већина становништва не живи од пољопривреде. Ово насеље је у неолиту живело, у главном, од трговине и заната,“ сликовито нам дочарава тајне Винче кустос Јанковић.
А зашто је велики неолитски град настао баш овде, а не на неким другим просторима? Зар је могуће да је Винча била културни и трговачки центар тадашње Европе? Решење нам лежи под носом: то су – реке. Јер нема трговине без путева. А у оно време су путеви пратили речне долине. „То је био најсавршенији путоказ у природи, пратећи реку, стижете где год хоћете. Има један део Србије који се у науци зове ‘београдска конфлуенца’. Ту се сливају скоро све воде црноморског слива – Сава, Дунав, Тиса, Тамиш, Велика Морава, Дрина са својим притокама. Ако би неко у то доба кренуо са Блиског истока или обала Црног мора или Егеја ка северу и западу Европе – он је морао проћи овуда. Овде је била раскрсница свих важних путева“, показује на карти кустос локалитета Винча Драган Јанковић.
Ни то није све, упозорава: „Да винчанска култура није ограничена само на локалитет данашње Винче, доказује керамика коју смо нашли на најразличитијим локалитетима од Трансилваније па до Косова, а коју су сви правили исто, дакле – на стандардизован начин. То значи да је ондашње Винчанце нешто повезивало – вероватно исти језик, религија и свест о истој припадности. Тако да и у неолиту, захваљујући открићу у Винчи, први пут користимо термин ‘етно култура’. Током ископавања у Винчи, пронађени су и предмети од бакра. Испоставило се да је то најстарији пример топљења бакра. То значи да металуршка револуција није била у Месопотамији, него у Европи. То откриће је веома важно и за европски идентитет. Прва металуршка револуција се, дакле, десила на просторима винчанске културе. Бакар је у то време био толико скуп и редак, да се њиме углавном трговало и правио накит.“
Винча је, укратко, доживела процват зато што је имала нешто, што је било еквивалентно новцу. Да би нешто било новац, мора да буде вредно у очима других, да је релативно ретко и лако за преношење. А адут Винче је била цинобер боја. Била је ретка и лако ју је било транспортовати. Питамо кустоса како то да таква култура није настала, на пример, на ушћу великих река Саве и Дунава већ је никла – поред Болечице? Ево одговора: „Зато што Болечица извире на Авали. Авала је кључ настанка Винче. Авала је била пребогата храном, било је дивљачи, а осим тога, ту су и ретки материјали и руде. Пре свега руда живе, а онда је ту и цинобарит. Винчанци су знали да на температури од 300 степени Целзијуса жива испари, онда су тако добијени материјал млели и добили прелепи пигмент црвене, цинобер боје, које у природи нема много и која је стога веома тражена. Кроз читаву историју, увек је црвена боја била тражена. Она је у свако време била један од статусних симбола. Није чудо што је баш цинобер боја била стратешки производ Винчанаца. Осим тога, на Авали има и малахита – од њега су правили накит, али и зелену боју. Где је малахит, тамо је и азурит – он је плав. На Авали има и окера. Све то су материјали за боје. Храну су за размену имали сви, али Винчанци су трговали нечим, што други нису имали, а што су сви жарко желели. Отуда би предузимљиви трговац из Винче решио да оде до обала Егејског мора по робу које у Винчи није било, а то је био накит. У Винчи смо нашли наруквице, начињене од шкољке, коју су фино исекли и обрадили. То је (показује нам) наруквица начињена од спондилус шкољке. Доказано је да спондилус шкољке живе само у топлим медитеранским водама. А ми тај накит налазимо по читавом Балкану и Средњој Европи. Што значи да је овде доспео – трговином. Накит од финих, ретких материјала, био је један од статусних симбола, веома тражена ствар. Наруквица од шкољке је у Винчи имала већу вредност од цинобер боје, док је на обалама Егејског мора било обрнуто. И, шта мислите, колико је људима требало, у оно време, кад су ишли пешке, да стигну из Винче до насеља у близини данашњег Солуна? Две седмице, ништа више!“ смеје се Драган Јанковић и додаје да је познато да пешак може да хода брзином од шест до 10 километара дневно. Винчанцу је требало око месец дана да оде на пут, обави трговину и врати се.
„Ми смо створили предоџбу да је за човека у неолиту све било ‘далеко’. Не заборавите да је трговац уједно преносио и  информације, оно што је чуо, успут. Трговац је у неолиту био истовремено и – Интернет. Био је носилац прве информатичке револуције,“ упозорава кустос Археолошког налазишта Винча.

НОВО ПОТЕМКИНОВО СЕЛО НА НОВОМ БЕОГРАДУ
У београдској Скупштини града тврде, међутим, да нема пара за Винчу. Што је очигледна неистина, с обзиром да је иста Скупштина града нашла новац да изгради реплику Теразија из тридесетих година прошлог века на Новом Београду, која зврји празна иако фонтана ради (и троши воду) док чувари, залудни, седе у хладовини. Невероватно је да београдске власти Винчу, као споменик културе од изузетног значаја, не виде у оквиру пројекта „београдизације Београда“, али зато радо одреше кесу за израду још старијих Теразија или да удовоље хиру архитекте, који је пилон грешно скупог моста на Ади замислио као омаж словеначком архитекти Плечнику, те захтевао да се грађевинска грешка (неколико метара краћи пилон, који се није завршавао шпицем) исправи, због чега је пре неколико месеци утрошено још десетак хиљада евра како би се на врх пилона монтирао седам метара висок и 700 килограма тежак челични шиљак.
Доказ да београдска власт појма нема шта је Винча нити како би могла да искористи то културно и историјско добро за преокрет лошег имиџа Београда (који је не само у екс-југословенским државама често представљан као оличење зла претходне „комунистичке диктатуре“) него и Србије (која у свести доброг дела света због протеклих ратова и Западне пропаганде важи за дивљу, аутистичну и нецивилизовану), лежи на улазу у Ђиласов вилајет – тамо, на жалост, нема макете Винче, нема ни помена од винчанске културе. Али ћете зато, кад прођете кроз двери Старог двора и уђете у Скупштину града, налетети на џиновску макету Моста преко Аде, са свим могућим детаљима, укључујући минијатурне аутомобиле и камионе. Градски оци су на Сави подигли скупу задужбину али нашим новцем, задуживши и наше праунуке, а онда им је, пошто су потрошили преко пола милијарде евра за мост код Аде, понестало новца за оно што би у Европи и свету било препознато као нешто, што је старије од Помпеја, старије и од египатских пирамида. А то је и те како вредно труда – да се обиђе и види.
Произлази да је у Србији пре 100 година било више слуха за археолошка ископавања и историјска истраживања, него данас, јер је тада први школовани српски археолог Милоје Васић истраживао Винчу све до 1934. године. Ископао је археолошки слој до дубине 10,5 метара. У тих десет метара антропогених наслага, идентификовано је 7.500 година живота на континуитету. Данас је налазиште конзервирано, чека боља времена и (културну) политику која би имала визију. У духу нашег времена, у коме се домаћи политичари утркују до докажу ко је већи ЕУ-фанатик, можда треба истаћи да је Винча оног доба уистину била – Брисел неолита. Центар ондашње Европе, данас сакривен испод септичких јама, које су симбол неспособности „демократске“ власти, која стално прича о будућности, а смеће с ума да би пред странцима могла да се дичи нечим уникатним из славне европске прошлости. Прошлости, када је Европа знала да живи у миру. Зар би за „промену имиџа“ не само Србије и Балкана него читаве, ратовима уништаване Европе – требало још нешто?
Коначно, зашто (примера ради) туристи у хрватској Крапини могу у посебним радионицама да откривају сазвежђа крапинског прачовека, израђују његове предмете и оруђе, а то исто није могуће на налазиштима Винчанске културе? Како је уопште могуће да Београд и држава допуштају септичке јаме и практично „врше нужду“ на непроцењиво светско благо, уместо да од те баштине, за сићушни део пара проћерданог на мегаломанске пројекте – направе првокласну туристичку понуду? Зар је тако тешко схватити шта имамо – надохват руке.

__________________

Време европског мира

Праисторијско насеље у Винчи, на десној обали Дунава, 14 километара низводно од Београда, откривено је 1908. године. Проучавање археолошких артефаката показало је да је култура, откривена у Винчи, најстарија до сада пронађена и да припада раном периоду неолита. У то време претходне познате „најстарије цивилизације“ – Месопотамије, Индије и Египта, још нису откриле тајну писаних знакова нити су знале да топе руду, па према томе нису знале ни за метал. Човечанство је живело у миру каменог доба, које римски песник Овидије назива „златним веком људског рода“. У то време је мир владао земљом: људи су били малобројни, насеља ретка и најчешће отворена и ничим заштићена. Још није било копаља, ни бритких мачева ни тешких ратних секира. Све што је човек правио од камена и других материјала, била су оруђа за обраду земље, лов и риболов…
Винчанска култура се простирала на економски и духовно јединственом подручју на потесу од Скопља до Будимпеште, и од софијског поља до реке Босне. Развијала се од 5500. до 4000. године пре н.е. као аутохтона култура. До открића у Винчи, сматрало се да су се велика неолитска насеља простирала на површини од око 20 хектара, док је већина насеља заузимала површину од 5-10 хектара. На подручјима Винчанске културе, међутим, пронађено је насеље величине и 100 хектара које је имало 700-800 кућа, због чега се сматра „европском метрополом 5. миленијума пре н.е.“.

__________________

Драган Јанковић, кустос Археолошког налазишта Винча

Идеја о заједничком европском тржишту никла у Винчи

Како би могли описати културу становника неолитске Винче?
Морате знати да у оно време људи нису ратовали, није било оружја. Тада су настали занати, специјализација послова, настају робни вишкови и онда се, поред приватне својине, рађа и трговина. Становници неолитске Винче схватили су да се од трговине може уносно живети. Зато онај, ко је живео с друге стране реке или брда, тај није био потенцијални непријатељ, већ потенцијални купац, партнер. А од муштерије се нико не брани. Купац је добродошао. И зато су на свим тим фигуринама, које су заштитни знак Винче – руке раширене. То је добродошлица. То говори о отворености Винчанаца према спољном свету, добросуседским односима. Било је то време процвата трговине, када је свима требало што веће тржиште. То је време, када се јавља потреба за великим европским тржиштем. Познато? Идеја о заједничком европском тржишту није, дакле, идеја која се родила у глави савременог Европљанина, то је била потреба и људи из неолита. Било је то време открића нових технологија, усвајања нових знања. Схватили су да те само знање чини моћним. Трговац је тада највише знао и трудио се да из тог знања извуче највише користи. Наравно, не треба идеализовати њихов свет, било је и међу њима насилних људи, али треба знати да је насиље у њиховој култури било неприхватљиво. Био је то најдужи период мира у историји човечанства.

Винча, дакле, није нека прича из далеке прошлости већ прича наше будућности. Винчанци су тада досегли будућност, којој ми нисмо још ни до колена. Зашто је њихов свет пропао?

Пандорина кутија је вероватно било откриће метала. Створили су технологију, која ће их уништити. Бакар је омогућио масовну производњу оруђа али и оружја. У њиховом окружењу су живели народи који су помоћу калупа успели да организују масовну производњу оружја. Убрзо је онај, ко је први почео масовно да прави оружје, схватио да може да дође до богатства и без рада. Схватио је шта је пљачка. И на крају неолита, после тих хиљаду година у миру, долази време пљачке, долазе смутна времена у којима се Винчанци нису снашли. Јер то, ново време апсолутно негира све њихове вредности, њих саме. Цивилизацију, на којој је почивала њихова култура. Са нестанком винчанске културе, завршава се идиличан период у историји Европе, у којој су сви живели од свог рада. Од тог тренутка долази ново доба, нови светски поредак, у коме ће многи живети на рачун рада другог. То је прича, која ће се касније понављати. Зато је неолит једно невероватно време. Неолит је време које враћа наду да живот без доминације није утопија. Јер ако је такав живот једном постојао, а постојао је на нашим просторима – онда то није утопија. Зато је неолит толико леп и захвалан за проучавање. Ми, археолози, изузев бављења науком, морали бисмо да будемо и настављачи те неолитске приче, те неолитске идеје која враћа наду да је био могућ период живота без рата, и да је ширимо и даље.

Зашто је затворено археолошко налазиште Винча, разлог очито није клизиште, које се нигде не види?
Желели смо да имамо место за експонате, јер интересовање за Винчу постоји. Расходована барака, коју нам је уступила војска 1985. године, била је привремено решење, док не добијемо један пристојнији објекат, али се то током готово 30 година није догодило. Барака коју смо добили од војске је до те мере дотрајала да више није била безбедна. Кров прокишњава и пошто нисмо успели да добијемо никаква средства од Скупштине града за адаптацију тог простора, морали смо ради заштите експоната да евакуишемо сав материјал. Спаковали смо све то у кутије и депоновали у депо Музеја града Београда. Ни тамо није могуће видети винчанске експонате, јер Музеј још увек нема своју зграду, а тиме ни сталну поставку. Београд је једина европска метропола која нема зграду за свој музеј.
Како оцењујете недостатак слуха од стране политичке елите да пронађе средстава за археолошко налазиште у Винчи?
Ако немате пара за одржавање споменика културе од изузетног значаја, а истовремено градите реплике попут оне Теразијске из 1936. године на Новом Београду, онда је то неозбиљно и доказује да немате критеријуме, да не знате шта вам је приоритет, шта је важно. Ја бих рекао да не желе да финансирају Винчу, а зашто – то заиста не знам. Не разумемо зашто Градски секретаријат за културу игнорише значај Винче и нема слуха ни разумевања за решавање нагомиланих проблема. За одржавање налазишта и његову заштиту ове године нисмо добили још ни динара, иако је Град наш оснивач и по закону обавезан да нас финансира и штити.

Зашто је Винча толико значајна за археологију и историју Европе?
Сви стручњаци се слажу да винчанска култура представља зенит у време неолита. Са открићем Винче, почетак урбане европске цивилизације помера се са Крита и Микене у неолит. Винча је у овом делу Европе – први европски град! Тако је неолит – почетак урбане европске цивилизације. А зашто Винча нема заслужено место у српској и европској културној баштини? Зато што је наука некад веома спора, понекад и сурова. Људима треба време да се навикну на новотарије. Неки велики научници изграде велика научна дела о нечему, а онда се појави нешто ново, што им све сруши. За праве научнике то не би требало да буде проблем, али некада се они, који су уложили цео живот у нека истраживања опиру новим, другачијим схватањима. Исто раде и њихови ђаци. Треба времена да се те ствари промене, тачније – да се промене предрасуде. Иронија је да тај период још увек називамо „млађим каменим добом“. Због открића Винче, која мења комплетну слику и стереотипе о „праисторијском човеку“ који је, узгред, знао да начини, између осталог, бријач (и обрије се!), имао топли под, полиран патос у кући са више просторија и који је зидао пећ (уместо огњишта), те живео у градској четврти са организованим комуникацијама (улицама) – укратко, због Винче бисмо морали да мењамо целокупну терминологију по питању праисторије и начина живота наших предака…

Какве би биле предности и добит (не само у новцу) улагања у археолошко налазиште у Винчи?
До пре нешто више од две и по године, када је локалитет Винча затворен за посетиоце, било је више посета, ту је био и изложбени простор на око 40 квадратних метара. Али ако немате кров, ни степенице преко којих може да уђе већа група туриста, а камоли инвалиди, ако немате санитарије – онда вас заобилазе и агенције и туристи. А нема сумње да би се сваки динар који би био уложен у промоцију овог локалитета вишеструко вратио. Али зато би код наше политичке елите морала да постоји свест о томе шта Винча значи и шта би могла да донесе. Улагање у тај локалитет донело би, несумњиво, материјалну корист, али много већу вредност од тога би било мењање свести, а тако и имиџа овог простора.  Цео Балкан би добио један нови изглед, људи би нас препознавали и по томе шта смо били у оно давно доба, а не по томе што се дешавало у последњих 20, сто или двеста година. Политичке елите нису свесне колико би Винча променила цео регион. Јасно је да смо сами криви што се о Винчи тако мало зна. Неће ваљда Енглези да се баве промовисањем Винче, они промовишу Стоунхенџ. Свако треба да се бави својом културном баштином, да је чува и буде поносан на њу. На жалост, то код нас, у Србији, није баш тако.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. A knjiga „Osudjujem cutanje“ pok. prof. Radivoja Pesica – ostaje skrajnuta ?!




    0



    0
    • Nebitan – tvoj komentar je stvarno nebitan, izabrao si pogresnu metu – jer to nije članak o Vinci samoj pa zato s pravom nije posvecen ni radu Radivoja Pesica. Da si pročitao, shvatio bi da razgolicuje konkretne probleme tog arheoloskog nalazista i uopste lošu kulturnu politiku grada i drzave. Clanak je odlican, a kritika vlasti je na mestu. To sigurno nije „skrajnuto“ i to je najvaznije. Bas cudno da sve to, sto je sustina teksta ti jednostavno nisi primetio, a kritikujes nesto sto nije – i nije ni trebalo – da bude napisano. Ostao si bez teksta o tome sto jeste napisano. Zaista si nebitan.




      0



      0
  2. Hvala na ovom članku! Bilo bi dobro još više proširiti priču i dati još primera kako bi javnost saznala, pre bih rekla obavestila. Pošto komuniciram sa ogromnim brojem ljudi, vrlo sam razočarana da tako malo znaju o svojoj zemlji, a da ne govorimo o mladima. Ja se trudim preko fejsbuka da postavim važne teme, pisala sam i belešku i o Vinči i zanemarivanju otkrića, kao i zanemarivanju i drugih vrednosti, baš kako je profesor Pešić napisao knjigu „Zavet ćutanja“. Divno je imati Viminacijum, ali je vinčansko pismo vrednije!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *