Почетна / Свет / Султан Реџеп и исламски НАТО

Султан Реџеп и исламски НАТО

Пише Зоран Милошевић

Тако су се „сложиле коцке“ да сада аналитичари упозоравају да се о Реџепу Ердогану у исламским медијима већ говори као о султану Нове Османске империје и команданту исламског НАТО-а!

 

Бивши премијер Турске Неџметин Ербакан је аутор идеје „светског калифата“. Идеолошка моћ калифата је ислам, а војна у независном војнополитичком блоку. Ербакан је тај блок назвао „исламским мировним снагама“, а његови наследници „исламски НАТО“. Алијанса данас преживљава тешко време, а Турска брзо јача. Истовремено, о Реџепу Ердогану у исламским медијима се већ говори као о султану Нове Османске империје и команданту исламског НАТО-а. Тако су се „сложиле коцке“ и сада се аналитичари из околних држава, не без дозе страха, почињу питати где ово све води, управо како је то учинио Артур Пријмак за грузијски сајт „georgiatimes.info“.
Питање да ли ће султан Реџеп I Ердо(г)ан имати „сопствени НАТО“, решено је изгледа у Вашингтону, али се то питање појавило „на маргини“ Конгреса мароканске Партије правде и развоја (16. јул 2012), који је одржан у Рабату. Почасни гост Мароканске Партије правде и развоја био је Мустафа Камалак, лидер турске партије „Саадат“ (Срећа). На једном од разговора са делегатима и гостима рекао је: „Актуелни догађаји у исламским државама показују колико је био у праву Неџметин Ербакан, који је позивао на стварање исламских мировних снага. Ми из душе поздрављамо буђење исламских држава и молимо се за њихов успех. Но, Запад ствара услове да се све то догоди њима на корист“. Разговарајући са премијером Марока и министром иностраних послова ове државе, Камалак је предложио да се у живот претвори завет Ербакана – да се створи од Запада независни систем одбране.
Партија „Саадат“, дакле –  „Срећа“ је, иначе, конзервативно крило бивше турске Партије благостања („Рефах“). Атлантистичко и проевропско крило ове партије је прерасло у данашњу владајућу партију – Партију правде и развоја. Мароканска Партија правде и развоја (са истим именом) је млађа сестра партије Реџепа Ердо(г)ана. Као и египатска Партија правде и развоја родила се унутар покрета „Муслиманске браће“. Звездани часови партије су настали у новембру 2011. године, када је лидер мароканског огранка Партије правде и развоја Абделилјан бен Кирнан формирао прву у историји Марока происламистичку владу. Под руководством Партије правде и развоја северноафричка краљевина, заједно са Тунисом, постала је отпорна тачка такозваног „турског пута“ политичког развоја у исламском свету. Спремност да иде „турским путем“ недавно је изразио и Египат, који је изабрао за председника представника „Муслиманске браће“ Мухамеда Мурсија.

„ТУРСКИ ПУТ“

[restrictedarea]

Шта је то „турски пут“ и зашто је он привлачан? Идеја да се он формира приписује се бившем турском премијеру Неџметину Ербакану, оцу „политичког ислама“. Суштина идеје је да се искористи традиционална исламска вредност спокојног прихватања и посматрања свега, а да се наслеђе Ататурка обогати програмом евроатлантских интеграција. Ербакан је сматрао да турска држава може да црпи своје животне сокове само из ислама. Према његовом мишљењу религија Мухамеда ће од данашње Турске створити оно што је била Османска империја – центар духовног и политичког ислама, односно центар муслимана из целог света. Свака муслиманска држава у овом систему је равноправни члан једне велике муслиманске породице. Глава породице је Турска. Исламске догме, потом, требало би да ову породицу учине независним геополитичким полом, са којим ће бити приморан да сарађује и „газда света“ – САД.
Ербакан је, читајући С. Хантингтона и Ф. Фукујаму, исправно проценио перспективе западне цивилизације и није имао илузије у вези са питањима   будућности мултикултурализма и либералног обрасца развоја друштва. Отац политичког ислама је говорио да је мултикултуларизам на Западу – утопија, која ће довести овај део света до конфликта са пасионираним исламским светом. Да би Запад избегао трагедију, мораће да ступи у равноправне односе са „великом муслиманском породицом“ коју води Турска.
Ербакан је створио партију „Благостање“ (Рефах“), ослањајући се на праксу суфијског реда. Принципи суфија (активно учешће у политици, некорумпираност) су били популарни у турском друштву и довели су до тога да се у Турској први пут у историји формира исламистичка влада. Но, требало би рећи да је неоисламизам неговао милитаристичку реторику (у духу османских султана). Илустрација ове тврдње су и стихови које је често рецитовао Реџеп Ердо(г)ан (аутор стихова је Зија Гојкало):
„Наше џамије – наше касарне,
Наша кубета – наши су шлемови,
Наши минарети – наше су ракете,
Молитве – наши ратови,
То је света армија што чува нашу религију.“
Ердо(г)ан је био ученик Ербакана, који је такође имао милитантну реторику. Ербакан је крајње негативно коментарисао намере НАТО-а да Турској доделе улогу „јужног крила“, те позивао на излазак из ове војне организације и стварање исламистичког војнополитичког блока са сопственим оружаним снагама и нуклеарним штитом.
У новембру 2010. године Ербакан је говорио да Турска од чланства у НАТО-у нема никакве користи, а нуклеарни штит Алијансе не може никога да заштити. Поред тога, НАТО, сматра Ербакан, је инструмент „Америке и ционистичког режима Израела за стварање проблема на Блиском истоку“. Да би се ови проблеми превазишли потребно је створити светски калифат, али поштујући технократске стандарде XXI века. Годину касније, исту идеју је промовисао египатски војни стручњак Хусеин Хамудие. „Исламски свет је у обавези да се супротстави војној моћи Запада својом сопственом нуклеарном технологијом и стварањем исламског НАТО-а.“

ИСЛАМИСТИ – ИНСТРУМЕНТ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
Александар Вишневски, за сајт „WIN“ је још 13. септембра 2011. године изнео тезу да ће се после „арапског пролећа“ појавити исламски НАТО, јер логика геополитике је увек иста „циљ рата је успостављање мира, бољег од претходног.“ Бољег за оне који су и изазвали рат. Рат на Северу Африке, „револуције“ на Блиском истоку и актуелна дестабилизација Сирије требало би да доведу до „поправљања овог дела света“, али само у делу који се односи на контролу путева нафте и гаса, као појефтињења ових енергената за Запад, као и уништење конкуренције. За ове циљеве бориће се не само западњаци, већ и исламисти којима је обећан псеудокалифат, који ће преко својих кадрова контролисати Вашингтон. Иначе, исламисти већ дуже време представљају прве борбене одреде САД-а и инструмент глобализације, на пример борба са Совјетима у Авганистану, са непријатељима САД-а у Јемену, у Чеченији против Руса, на Кавказу такође против Руса, у Либији против Гадафија и сада у Сирији против Асада.
Управо ових месеци турски премијер Ердо(г)ан врши припрему јавности за стварање исламског НАТО-а, чији је важан део војни савез са Египтом, који се већ припрема. Потписивање документа о војном савезу са Египтом очекује се 12. септембра 2012. године, приликом посете Реџепа Ердо(г)ана Каиру. Сада се зна да је ова идеја изношена и раније од стране САД-а, те да је главна препрека њеној опeрационализацији био бивши председник Египта Хосни Мубарак, због чега је и покренута „револуција“ у Египту и смена непослушне елите. Но, како оцењују аналитичари у региону, овом двојцу убрзо ће се придружити још неке исламске државе, па се чак процењује да ће први ангажман исламског НАТО-а бити у Сирији, јер међународни плаћеници и домаћи издајници у Сирији очигледно не могу да изађу са војском ове блискоисточне земље. Зато се идеја исламског НАТО-а убрзано популарише. Но, има још један аргумент, који је изнела руска штампа после јулског сусрета Путина и турског премијера Ердо(г)ана у Москви. Наиме, после обарања турског авиона од стране сиријске војске, све је очигледнија жеља турске владе да „дезертира са сиријског фронта“, међутим Вашингтон то не дозвољава, па се зато сада пласира идеја о исламском НАТО-у, јер идеја делује заслепљујуће и мотивишуће за обичне муслимане.
Но, не иде баш све у правцу како то прижељкују у Вашингтону. Није тајна да је до 2012. године Реџеп Ердо(г)ан био најпопуларнији политичар на Блиском истоку и Северу Африке, али како се ствари одвијају све је извесније да и тамошња јавност почиње да схвата суштину и турски премијер губи популарност, јер је препознат, како пише М. К. Бхадракумар за кинески „Азија тајмс“, као „вашингтонски слуга“, а ако прави муслимани ишта мрзе то су „вашингтонске слуге“. Јер, догађаји у Сирији показују да је главни актер на дестабилизацији режима Асада управо Турска на челу са њеним премијером. Интересантно је да Ердо(г)ан не може да „сломи“ јавно мњење Турске, како би „одобрили“ напад на Сирију, па настоји да промени Устав земље и себи „додели надлежности султана“, те га у Турској медији већ називају Реџеп I Ердо(г)ан, који ће се „крунисати“ тек када исламски НАТО заузме Дамаск – али рука која ће поставити круну на главу турског премијера и будућег султана је америчка. Зато Ердо(г)ан губи популарност, јер све више и обичним људима на Блиском истоку постаје јасно да је турски премијер само лутка у америчком позоришту.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *