Sultan Redžep i islamski NATO

Piše Zoran Milošević

Tako su se „složile kocke“ da sada analitičari upozoravaju da se o Redžepu Erdoganu u islamskim medijima već govori kao o sultanu Nove Osmanske imperije i komandantu islamskog NATO-a!

 

Bivši premijer Turske Nedžmetin Erbakan je autor ideje „svetskog kalifata“. Ideološka moć kalifata je islam, a vojna u nezavisnom vojnopolitičkom bloku. Erbakan je taj blok nazvao „islamskim mirovnim snagama“, a njegovi naslednici „islamski NATO“. Alijansa danas preživljava teško vreme, a Turska brzo jača. Istovremeno, o Redžepu Erdoganu u islamskim medijima se već govori kao o sultanu Nove Osmanske imperije i komandantu islamskog NATO-a. Tako su se „složile kocke“ i sada se analitičari iz okolnih država, ne bez doze straha, počinju pitati gde ovo sve vodi, upravo kako je to učinio Artur Prijmak za gruzijski sajt „georgiatimes.info“.
Pitanje da li će sultan Redžep I Erdo(g)an imati „sopstveni NATO“, rešeno je izgleda u Vašingtonu, ali se to pitanje pojavilo „na margini“ Kongresa marokanske Partije pravde i razvoja (16. jul 2012), koji je održan u Rabatu. Počasni gost Marokanske Partije pravde i razvoja bio je Mustafa Kamalak, lider turske partije „Saadat“ (Sreća). Na jednom od razgovora sa delegatima i gostima rekao je: „Aktuelni događaji u islamskim državama pokazuju koliko je bio u pravu Nedžmetin Erbakan, koji je pozivao na stvaranje islamskih mirovnih snaga. Mi iz duše pozdravljamo buđenje islamskih država i molimo se za njihov uspeh. No, Zapad stvara uslove da se sve to dogodi njima na korist“. Razgovarajući sa premijerom Maroka i ministrom inostranih poslova ove države, Kamalak je predložio da se u život pretvori zavet Erbakana – da se stvori od Zapada nezavisni sistem odbrane.
Partija „Saadat“, dakle –  „Sreća“ je, inače, konzervativno krilo bivše turske Partije blagostanja („Refah“). Atlantističko i proevropsko krilo ove partije je preraslo u današnju vladajuću partiju – Partiju pravde i razvoja. Marokanska Partija pravde i razvoja (sa istim imenom) je mlađa sestra partije Redžepa Erdo(g)ana. Kao i egipatska Partija pravde i razvoja rodila se unutar pokreta „Muslimanske braće“. Zvezdani časovi partije su nastali u novembru 2011. godine, kada je lider marokanskog ogranka Partije pravde i razvoja Abdeliljan ben Kirnan formirao prvu u istoriji Maroka proislamističku vladu. Pod rukovodstvom Partije pravde i razvoja severnoafrička kraljevina, zajedno sa Tunisom, postala je otporna tačka takozvanog „turskog puta“ političkog razvoja u islamskom svetu. Spremnost da ide „turskim putem“ nedavno je izrazio i Egipat, koji je izabrao za predsednika predstavnika „Muslimanske braće“ Muhameda Mursija.

„TURSKI PUT“

[restrictedarea]

Šta je to „turski put“ i zašto je on privlačan? Ideja da se on formira pripisuje se bivšem turskom premijeru Nedžmetinu Erbakanu, ocu „političkog islama“. Suština ideje je da se iskoristi tradicionalna islamska vrednost spokojnog prihvatanja i posmatranja svega, a da se nasleđe Ataturka obogati programom evroatlantskih integracija. Erbakan je smatrao da turska država može da crpi svoje životne sokove samo iz islama. Prema njegovom mišljenju religija Muhameda će od današnje Turske stvoriti ono što je bila Osmanska imperija – centar duhovnog i političkog islama, odnosno centar muslimana iz celog sveta. Svaka muslimanska država u ovom sistemu je ravnopravni član jedne velike muslimanske porodice. Glava porodice je Turska. Islamske dogme, potom, trebalo bi da ovu porodicu učine nezavisnim geopolitičkim polom, sa kojim će biti primoran da sarađuje i „gazda sveta“ – SAD.
Erbakan je, čitajući S. Hantingtona i F. Fukujamu, ispravno procenio perspektive zapadne civilizacije i nije imao iluzije u vezi sa pitanjima   budućnosti multikulturalizma i liberalnog obrasca razvoja društva. Otac političkog islama je govorio da je multikultularizam na Zapadu – utopija, koja će dovesti ovaj deo sveta do konflikta sa pasioniranim islamskim svetom. Da bi Zapad izbegao tragediju, moraće da stupi u ravnopravne odnose sa „velikom muslimanskom porodicom“ koju vodi Turska.
Erbakan je stvorio partiju „Blagostanje“ (Refah“), oslanjajući se na praksu sufijskog reda. Principi sufija (aktivno učešće u politici, nekorumpiranost) su bili popularni u turskom društvu i doveli su do toga da se u Turskoj prvi put u istoriji formira islamistička vlada. No, trebalo bi reći da je neoislamizam negovao militarističku retoriku (u duhu osmanskih sultana). Ilustracija ove tvrdnje su i stihovi koje je često recitovao Redžep Erdo(g)an (autor stihova je Zija Gojkalo):
„Naše džamije – naše kasarne,
Naša kubeta – naši su šlemovi,
Naši minareti – naše su rakete,
Molitve – naši ratovi,
To je sveta armija što čuva našu religiju.“
Erdo(g)an je bio učenik Erbakana, koji je takođe imao militantnu retoriku. Erbakan je krajnje negativno komentarisao namere NATO-a da Turskoj dodele ulogu „južnog krila“, te pozivao na izlazak iz ove vojne organizacije i stvaranje islamističkog vojnopolitičkog bloka sa sopstvenim oružanim snagama i nuklearnim štitom.
U novembru 2010. godine Erbakan je govorio da Turska od članstva u NATO-u nema nikakve koristi, a nuklearni štit Alijanse ne može nikoga da zaštiti. Pored toga, NATO, smatra Erbakan, je instrument „Amerike i cionističkog režima Izraela za stvaranje problema na Bliskom istoku“. Da bi se ovi problemi prevazišli potrebno je stvoriti svetski kalifat, ali poštujući tehnokratske standarde XXI veka. Godinu kasnije, istu ideju je promovisao egipatski vojni stručnjak Husein Hamudie. „Islamski svet je u obavezi da se suprotstavi vojnoj moći Zapada svojom sopstvenom nuklearnom tehnologijom i stvaranjem islamskog NATO-a.“

ISLAMISTI – INSTRUMENT GLOBALIZACIJE
Aleksandar Višnevski, za sajt „WIN“ je još 13. septembra 2011. godine izneo tezu da će se posle „arapskog proleća“ pojaviti islamski NATO, jer logika geopolitike je uvek ista „cilj rata je uspostavljanje mira, boljeg od prethodnog.“ Boljeg za one koji su i izazvali rat. Rat na Severu Afrike, „revolucije“ na Bliskom istoku i aktuelna destabilizacija Sirije trebalo bi da dovedu do „popravljanja ovog dela sveta“, ali samo u delu koji se odnosi na kontrolu puteva nafte i gasa, kao pojeftinjenja ovih energenata za Zapad, kao i uništenje konkurencije. Za ove ciljeve boriće se ne samo zapadnjaci, već i islamisti kojima je obećan pseudokalifat, koji će preko svojih kadrova kontrolisati Vašington. Inače, islamisti već duže vreme predstavljaju prve borbene odrede SAD-a i instrument globalizacije, na primer borba sa Sovjetima u Avganistanu, sa neprijateljima SAD-a u Jemenu, u Čečeniji protiv Rusa, na Kavkazu takođe protiv Rusa, u Libiji protiv Gadafija i sada u Siriji protiv Asada.
Upravo ovih meseci turski premijer Erdo(g)an vrši pripremu javnosti za stvaranje islamskog NATO-a, čiji je važan deo vojni savez sa Egiptom, koji se već priprema. Potpisivanje dokumenta o vojnom savezu sa Egiptom očekuje se 12. septembra 2012. godine, prilikom posete Redžepa Erdo(g)ana Kairu. Sada se zna da je ova ideja iznošena i ranije od strane SAD-a, te da je glavna prepreka njenoj operacionalizaciji bio bivši predsednik Egipta Hosni Mubarak, zbog čega je i pokrenuta „revolucija“ u Egiptu i smena neposlušne elite. No, kako ocenjuju analitičari u regionu, ovom dvojcu ubrzo će se pridružiti još neke islamske države, pa se čak procenjuje da će prvi angažman islamskog NATO-a biti u Siriji, jer međunarodni plaćenici i domaći izdajnici u Siriji očigledno ne mogu da izađu sa vojskom ove bliskoistočne zemlje. Zato se ideja islamskog NATO-a ubrzano populariše. No, ima još jedan argument, koji je iznela ruska štampa posle julskog susreta Putina i turskog premijera Erdo(g)ana u Moskvi. Naime, posle obaranja turskog aviona od strane sirijske vojske, sve je očiglednija želja turske vlade da „dezertira sa sirijskog fronta“, međutim Vašington to ne dozvoljava, pa se zato sada plasira ideja o islamskom NATO-u, jer ideja deluje zaslepljujuće i motivišuće za obične muslimane.
No, ne ide baš sve u pravcu kako to priželjkuju u Vašingtonu. Nije tajna da je do 2012. godine Redžep Erdo(g)an bio najpopularniji političar na Bliskom istoku i Severu Afrike, ali kako se stvari odvijaju sve je izvesnije da i tamošnja javnost počinje da shvata suštinu i turski premijer gubi popularnost, jer je prepoznat, kako piše M. K. Bhadrakumar za kineski „Azija tajms“, kao „vašingtonski sluga“, a ako pravi muslimani išta mrze to su „vašingtonske sluge“. Jer, događaji u Siriji pokazuju da je glavni akter na destabilizaciji režima Asada upravo Turska na čelu sa njenim premijerom. Interesantno je da Erdo(g)an ne može da „slomi“ javno mnjenje Turske, kako bi „odobrili“ napad na Siriju, pa nastoji da promeni Ustav zemlje i sebi „dodeli nadležnosti sultana“, te ga u Turskoj mediji već nazivaju Redžep I Erdo(g)an, koji će se „krunisati“ tek kada islamski NATO zauzme Damask – ali ruka koja će postaviti krunu na glavu turskog premijera i budućeg sultana je američka. Zato Erdo(g)an gubi popularnost, jer sve više i običnim ljudima na Bliskom istoku postaje jasno da je turski premijer samo lutka u američkom pozorištu.

[/restrictedarea]