Почетна / Култура / Сава Шумановић (1896-1942): Сликар светлости

Сава Шумановић (1896-1942): Сликар светлости

„Вече на води“ 1936/1938. Галерија слика „Сава Шумановић“ Шид

Управо ових дана навршава се 70 година од смрти једног од највећих српских уметника Саве Шумановића. Својом кратком животним и уметничким веком успео је да се истакне у сликарској генерацији која је после Првог светског рата увела нашу уметност у европске токове и да буде запажен од стране искусне француске критике

 

Стваралаштво Саве Шумановића одувек је привлачило пажњу ликовних аналитичара. Његове поетике и после толико година нису до краја дефинисане. Ликовна анализа дела проширена је на много више аспеката, јер је несумњиво више чинилаца утицало на формирање уметника, који је за само 25 година стваралаштва оставио дубок траг у нашој уметности.

ПОРОДИЦА
На формирање личности највећи утицај има породица, а породица Саве Шумановића била је свакако изузетна, као и он, у истој мисији.
Шумановићева породица је и са очеве и са мајчине стране припадала угледним добростојећим грађанским породицама. Отац Милутин био је шумарски инжењер, директор „Шумарије Сријема“ са службом у Винковцима, (где се Сава и родио), превремено пензионисан због здравствених проблема. Мајка Персида, трговачка ћерка, завршила је женски лицеј у Бечу. Најближи Савини рођаци, ујаци и стриц, заузимали су значајне банкарске и политичке функције у Загребу. Најуспешнију каријеру имао је стриц Светислав Шумановић, био је адвокат, подбан, саборник…
По казивању угледног Милана Кашанина, Шумановић се издвајао од својих другова сликара и по одевању, и по држању, и по говору. На први поглед се видело да је интелектуалац. Био је речит, често се упуштао у дискусије о уметности, веома образован, своје уметничке ставове објавио је у неколико текстова. Лепих манира и високих моралних принципа, систематичан, са развијеним организаторским способностима, одважан… За све наведено у његовој Галерији у Шиду постоји сачувана прича, документ… О раскошном таленту који је поседовао најбоље говоре његова дела, али сам дар без других чинилаца сигурно не би израстао у толику величину. Породица је у Шумановићевом случају прави пример сигурног упоришта и подршке, уз изузетно разумевање. Дефинисати високе циљеве и посветити се у потпуности реализацији истих, заједнички је став Шумановића и његове породице. Од тренутка када су пристали на то да им син постане сликар, родитељи су у потпуности преузели једини исправан став: на том свом уметничком путу мора добити све најбоље. То је подразумевало да упише најбољу школу која је у то доба, почетка Првог светског рата била доступна. Увек је био материјално обезбеђен, није оскудевао у сликарском материјалу. После завршених студија у Загребу одлази у Париз на усавршавање. Боравци у Паризу током 10 година представљају врхунац подршке који је породица могла да пружи. Када се вратио у Шид, 1930. године, породица је Сави код куће обезбедила идеалне услове за рад. Највећа просторија у кући претворена је у атеље, имао је личног кочијаша за обилазак околине, као и рибача боје јер их је сам правио, не из хира, него да би свежина боје и светлост на сликама до данас остали исти. Ослобођен од других обавеза могао је да се у потпуности посвети свом раду. Мајка је после трагичне смрти уметника наставила да остварује њихове заједничке велике циљеве. Успела је да сачува слике од граната које су падале док је трајао Сремски фронт. Успела је да оствари њихову заједничку жељу, да се у Шиду у њиховој кући оснује Галерија у којој ће бити заувек изложене слике које су ту и настале. Успела је да их сачува за вечност. Галерија је основана 10 година после уметникове смрти у породичној кући и ове године обележава јубилеј 60 година од оснивања.

ПАРИЗ
Боравци Шумановића у Паризу, а било их је три, временски се поклапају са „Лудим годинама“ које трају све до економске кризе 1929. године. Уметници из целог света долазили су у Град светлости жељни нових знања. Невероватна стваралачка енергија владала је Паризом. Млади уметник обилазио је музеје, похађао је курс код посткубистички оријентисаног ликовног педагога Андре Лота. Прихватајући начела Лотовог конструктивизма те 1921. године, Шумановић уводи нашу уметност у савремене европске токове. Сваки од три боравка у Паризу има своју причу и значај. После првог, вратио се 1921. године у Загреб и приредио изложбу слика насталих у новом маниру, за које загребачка критика и публика није имала разумевања. Следеће четири године провео је у пропагирајући нове идеје и ставове. Напустио је Загреб заувек, 1925. године. Поново је отишао у Париз. Тај други трогодишњи боравак, иако праћен проблемима са визом, изузетно је успешан период у животу уметника. Успео је, једини међу нашим уметницима који су тада боравили у Паризу, да буде запажен од водећих ликовних критичара у Француској. Имајући у виду ко је све од светски признатих имена тада излагао у Паризу, био је то велики успех. Редовно је излагао на Јесењем салону и Салону независних. Француска влада откупила је за музеје неколико слика од 1926. године. То значи да су Шумановићеве слике пре пронашле место у француским музејима, него у домаћим. Током другог боравка настала су неке од најзначајнијих дела, „Доручак на трави“ и „Пијани брод“, који је репродукован на насловној страни часописа „Le Crapouillot“. Учествовао је у декорацији култне кафане „Купола“. Осликан стуб, са четири препознатљиве женске фигуре и данас је на истом месту. Последњи боравак, по сопственом казивању био је и најлепши. Дружио се са уметницима Крогом, Паскином, Којонагијем, упознао се са Дереном. Друштво се окупљало у кафанама „Ротонда“, „Дом“, „Купола“… Позирала му је Кики, краљица Монпарнаса, истински симбол боемског живота Монпарнаса. Три акта из 1929. године, за које је позирала Кики представљају најбољи доказ париског окружења Саве Шумановића.

ПОВРАТАК У ШИД
У марту 1930. нервно исцрпљен вратио се у Шид. Родитељски дом напустио је дечак, ради школовања и напретка у животу, а вратио се уметник. Сазрео у сваком погледу, ослобођен од свих притисака, у окружењу које га је истовремено интригирало, инспирисало и смиривало, могао је неометано да ствара. Како другачије објаснити да је током последњих 10 година живота насликао безмало 600 слика.
Овај период, Шидски, сматра се најзначајнијим у стваралаштву уметника. То је синтеза талената и образовања уметника, са искуством стеченим у Паризу, уз подршку породице. Обезбедили су му простор, финансије, време, посветио се у потпуности раду.

ПЕЈЗАЖ
Пејзаж је тема која убедљиво доминира током Шидског периода. По сопственом казивању, Сава Шумановић је осећао велико задовољство што је баш он био први сликар који је лепоту тих невиних, сликарским оком нетакнутих пејзажа, могао да пренесе на платно. Смењују се годишња доба, у свом богатству боја, потпуно складно компоноване зиме, пролећа, јесени и лета, обасјана необичном светлошћу, прозрачна.
Емотивна блискост уметника и мотива даје сликама посебну атмосферу. Инспирисан колоритом и светлошћу која обасјава обронке Фрушке горе смело се упустио у савладавање нових мотива и непознатог светла. Последица свега су најлепши пејзажи који у својој врхунској једноставности никог не остављају равнодушним. Сава Шумановића с правом носи епитет – сликар светлости.

„КУПАЧИЦЕ“
Акт је одувек био тема која је нарочито инспирисала Шумановића. У Паризу су му позирали професионални модели. У Шид је донео и многобројне скице према којима је следећих неколико година сликао јер није имао модел за акт. По његовом казивању, „Црнке су из Париза“, а од 1935. договорио се са Емом (Бебом), девојком из Шида, плавушом, која му је позирала за све касније слике. За веома кратко време, следеће три године, реализовао је грандиозан и интригантан циклус „Купачице“ (Шидијанке). Број слика које припадају овом циклусу није утврђен, претпоставља се да броји више од 50. На свим сликама доминира исти мотив, наго женско тело које се понавља од једног до седам пута. Први пут представљен је на изложби у Београду  1939. године, а после тога тек 1997. године, уз нова тумачења и анализу. „Купачице“ као антички фриз или као фреске из Помпеја воде и данас са зидова Галерије у Шиду дијалоге са посетиоцима. Оригиналност и визионарство Саве Шумановића можда је најлакше уочити на платнима овог циклуса. Помоћ за разумевање циклуса пре би се могла пронаћи у филозофији, музици или књижевности него у ликовној уметности. Преплићу се антика и ренесанса, векови цивилизације на позорници живота на којој доминира једна једина, најважнија, жена. Шумановић је овим циклусом досегао највеће уметничке висине и испунио своју велику жељу, остварио јединство стила, својствено великим мајсторима.

„Берачице“ 1942. Галерија слика „Сава Шумановић“ Шид

„БЕРАЧИЦЕ“
Више од пола века погрешно се сматрало да три платна „Берачица“ представљају почетак новог циклуса који је насилно прекинут и недоречен због уметникове смрти. Када су правилно сложене, „Берачице“ као да су проговориле. Уметник је својом руком написао да је последњу у низу завршио два дана пре него што је одведен на пут без повратка. Тај податак испровоцирао је откривање скривене симболике која се у ствари веома лако уочава. На три повезане композиције уметник је насликао бербу грожђа, у којој учествује 12 снажних младих жена које са лакоћом носе корпе пуне искључиво црног грожђа. Оне су наглашено снажне, чистих кецеља, чистих марама, чистих босих стопала. Две фигуре клече у молитвеном ставу, све имају благо отворена уста, неке и поглед упрт у небо. Моле се. У центру средишње композиције, кроз средину винограда, у даљини се јасно уочава њива зрелог жита. Жито и грожђе не сазревају у исто време. Ово је најсажетији могућ опис „Триптиха Берачице“, који изазива јасне асоцијације на суштину хришћанства, еухаристију. Грожђе и жито, вино и хлеб, тело и крв Христова, довршени два дана пред трагедију, наводе на размишљање да ли је уметник наслућивао сопствени крај. За то не постоје никакви материјални докази, али зато постоји аргумент који ставља тачку на дилему да ли се ради о почетку новог циклуса или су „Берачице“ завршена целина, триптих. У даровном уговору из 1957. године у списку поклоњених дела јасно пише „Триптихон Берачице“. Још старије помињање триптихона као последње фигуралне композиције налази се у тексту Миодрага Кујунџића у „Летопису“ „Матице српске“ из 1952. године. Као што је Шумановићу требало да прође време школовања, Загреб, Париз, успеси и неуспеси, док су га сремски пејзажи чекали код куће, тако су и „Берачице“ чекале време да испричају своју причу. Веома вешто, како само великани могу, уметник је оставио поруку за вечност.

КРАЈ
Наговештај одласка почиње када и Други светски рат. Када је Шид потпао под власт НДХ, уметник веома суптилно, али истовремено симболично саопштава да је дошло до велике промене. Са слике нестаје потпис, нестаје уметник из света који ствара. Писао је и сликао о томе колико му је значајан свет који ствара у свакој слици. Потписивао се на свакој, најчешће пуним именом и презименом, ћирилицом, а од априла 1941. у углу слике бележи само годину настанка.
Састављајући коцкице мозаика живота Саве Шумановића, јасно је да је повратком у Шид уметник поред повезаности и емоција са завичајем у стваралачком смислу поделио и животну судбину својих суграђана, односно крај.
Током лета 1942. године усташки поручник Виктор Томић предводио је једну од највећих акција, када је у Срему стрељано и на друге начине погубљено више од 7.000 људи.
У акцији која је у Шиду трајала два дана, од раног јутра 28. августа, на Велику Госпојину, ухапшено је и после батинања у Шиду, у Сремску Митровицу одведено 120 мученика, интелектуалаца, студената, сељака, већином мушкараца, често по више чланова исте породице. Рано ујутро 30. августа већ су били стрељани, сахрањени у заједничке гробнице. Међу њима је био Сава Шумановић, академски сликар, стар 46 година.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *