Sava Šumanović (1896-1942): Slikar svetlosti

Upravo ovih dana navršava se 70 godina od smrti jednog od najvećih srpskih umetnika Save Šumanovića. Svojom kratkom životnim i umetničkim vekom uspeo je da se istakne u slikarskoj generaciji koja je posle Prvog svetskog rata uvela našu umetnost u evropske tokove i da bude zapažen od strane iskusne francuske kritike

Stvaralaštvo Save Šumanovića oduvek je privlačilo pažnju likovnih analitičara. Njegove poetike i posle toliko godina nisu do kraja definisane. Likovna analiza dela proširena je na mnogo više aspekata, jer je nesumnjivo više činilaca uticalo na formiranje umetnika, koji je za samo 25 godina stvaralaštva ostavio dubok trag u našoj umetnosti.

PORODICA
Na formiranje ličnosti najveći uticaj ima porodica, a porodica Save Šumanovića bila je svakako izuzetna, kao i on, u istoj misiji.
Šumanovićeva porodica je i sa očeve i sa majčine strane pripadala uglednim dobrostojećim građanskim porodicama. Otac Milutin bio je šumarski inženjer, direktor „Šumarije Srijema“ sa službom u Vinkovcima, (gde se Sava i rodio), prevremeno penzionisan zbog zdravstvenih problema. Majka Persida, trgovačka ćerka, završila je ženski licej u Beču. Najbliži Savini rođaci, ujaci i stric, zauzimali su značajne bankarske i političke funkcije u Zagrebu. Najuspešniju karijeru imao je stric Svetislav Šumanović, bio je advokat, podban, sabornik…
Po kazivanju uglednog Milana Kašanina, Šumanović se izdvajao od svojih drugova slikara i po odevanju, i po držanju, i po govoru. Na prvi pogled se videlo da je intelektualac. Bio je rečit, često se upuštao u diskusije o umetnosti, veoma obrazovan, svoje umetničke stavove objavio je u nekoliko tekstova. Lepih manira i visokih moralnih principa, sistematičan, sa razvijenim organizatorskim sposobnostima, odvažan… Za sve navedeno u njegovoj Galeriji u Šidu postoji sačuvana priča, dokument… O raskošnom talentu koji je posedovao najbolje govore njegova dela, ali sam dar bez drugih činilaca sigurno ne bi izrastao u toliku veličinu. Porodica je u Šumanovićevom slučaju pravi primer sigurnog uporišta i podrške, uz izuzetno razumevanje. Definisati visoke ciljeve i posvetiti se u potpunosti realizaciji istih, zajednički je stav Šumanovića i njegove porodice. Od trenutka kada su pristali na to da im sin postane slikar, roditelji su u potpunosti preuzeli jedini ispravan stav: na tom svom umetničkom putu mora dobiti sve najbolje. To je podrazumevalo da upiše najbolju školu koja je u to doba, početka Prvog svetskog rata bila dostupna. Uvek je bio materijalno obezbeđen, nije oskudevao u slikarskom materijalu. Posle završenih studija u Zagrebu odlazi u Pariz na usavršavanje. Boravci u Parizu tokom 10 godina predstavljaju vrhunac podrške koji je porodica mogla da pruži. Kada se vratio u Šid, 1930. godine, porodica je Savi kod kuće obezbedila idealne uslove za rad. Najveća prostorija u kući pretvorena je u atelje, imao je ličnog kočijaša za obilazak okoline, kao i ribača boje jer ih je sam pravio, ne iz hira, nego da bi svežina boje i svetlost na slikama do danas ostali isti. Oslobođen od drugih obaveza mogao je da se u potpunosti posveti svom radu. Majka je posle tragične smrti umetnika nastavila da ostvaruje njihove zajedničke velike ciljeve. Uspela je da sačuva slike od granata koje su padale dok je trajao Sremski front. Uspela je da ostvari njihovu zajedničku želju, da se u Šidu u njihovoj kući osnuje Galerija u kojoj će biti zauvek izložene slike koje su tu i nastale. Uspela je da ih sačuva za večnost. Galerija je osnovana 10 godina posle umetnikove smrti u porodičnoj kući i ove godine obeležava jubilej 60 godina od osnivanja.

PARIZ
Boravci Šumanovića u Parizu, a bilo ih je tri, vremenski se poklapaju sa „Ludim godinama“ koje traju sve do ekonomske krize 1929. godine. Umetnici iz celog sveta dolazili su u Grad svetlosti željni novih znanja. Neverovatna stvaralačka energija vladala je Parizom. Mladi umetnik obilazio je muzeje, pohađao je kurs kod postkubistički orijentisanog likovnog pedagoga Andre Lota. Prihvatajući načela Lotovog konstruktivizma te 1921. godine, Šumanović uvodi našu umetnost u savremene evropske tokove. Svaki od tri boravka u Parizu ima svoju priču i značaj. Posle prvog, vratio se 1921. godine u Zagreb i priredio izložbu slika nastalih u novom maniru, za koje zagrebačka kritika i publika nije imala razumevanja. Sledeće četiri godine proveo je u propagirajući nove ideje i stavove. Napustio je Zagreb zauvek, 1925. godine. Ponovo je otišao u Pariz. Taj drugi trogodišnji boravak, iako praćen problemima sa vizom, izuzetno je uspešan period u životu umetnika. Uspeo je, jedini među našim umetnicima koji su tada boravili u Parizu, da bude zapažen od vodećih likovnih kritičara u Francuskoj. Imajući u vidu ko je sve od svetski priznatih imena tada izlagao u Parizu, bio je to veliki uspeh. Redovno je izlagao na Jesenjem salonu i Salonu nezavisnih. Francuska vlada otkupila je za muzeje nekoliko slika od 1926. godine. To znači da su Šumanovićeve slike pre pronašle mesto u francuskim muzejima, nego u domaćim. Tokom drugog boravka nastala su neke od najznačajnijih dela, „Doručak na travi“ i „Pijani brod“, koji je reprodukovan na naslovnoj strani časopisa „Le Crapouillot“. Učestvovao je u dekoraciji kultne kafane „Kupola“. Oslikan stub, sa četiri prepoznatljive ženske figure i danas je na istom mestu. Poslednji boravak, po sopstvenom kazivanju bio je i najlepši. Družio se sa umetnicima Krogom, Paskinom, Kojonagijem, upoznao se sa Derenom. Društvo se okupljalo u kafanama „Rotonda“, „Dom“, „Kupola“… Pozirala mu je Kiki, kraljica Monparnasa, istinski simbol boemskog života Monparnasa. Tri akta iz 1929. godine, za koje je pozirala Kiki predstavljaju najbolji dokaz pariskog okruženja Save Šumanovića.

POVRATAK U ŠID
U martu 1930. nervno iscrpljen vratio se u Šid. Roditeljski dom napustio je dečak, radi školovanja i napretka u životu, a vratio se umetnik. Sazreo u svakom pogledu, oslobođen od svih pritisaka, u okruženju koje ga je istovremeno intrigiralo, inspirisalo i smirivalo, mogao je neometano da stvara. Kako drugačije objasniti da je tokom poslednjih 10 godina života naslikao bezmalo 600 slika.
Ovaj period, Šidski, smatra se najznačajnijim u stvaralaštvu umetnika. To je sinteza talenata i obrazovanja umetnika, sa iskustvom stečenim u Parizu, uz podršku porodice. Obezbedili su mu prostor, finansije, vreme, posvetio se u potpunosti radu.

PEJZAŽ
Pejzaž je tema koja ubedljivo dominira tokom Šidskog perioda. Po sopstvenom kazivanju, Sava Šumanović je osećao veliko zadovoljstvo što je baš on bio prvi slikar koji je lepotu tih nevinih, slikarskim okom netaknutih pejzaža, mogao da prenese na platno. Smenjuju se godišnja doba, u svom bogatstvu boja, potpuno skladno komponovane zime, proleća, jeseni i leta, obasjana neobičnom svetlošću, prozračna.
Emotivna bliskost umetnika i motiva daje slikama posebnu atmosferu. Inspirisan koloritom i svetlošću koja obasjava obronke Fruške gore smelo se upustio u savladavanje novih motiva i nepoznatog svetla. Posledica svega su najlepši pejzaži koji u svojoj vrhunskoj jednostavnosti nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Sava Šumanovića s pravom nosi epitet – slikar svetlosti.

„KUPAČICE“
Akt je oduvek bio tema koja je naročito inspirisala Šumanovića. U Parizu su mu pozirali profesionalni modeli. U Šid je doneo i mnogobrojne skice prema kojima je sledećih nekoliko godina slikao jer nije imao model za akt. Po njegovom kazivanju, „Crnke su iz Pariza“, a od 1935. dogovorio se sa Emom (Bebom), devojkom iz Šida, plavušom, koja mu je pozirala za sve kasnije slike. Za veoma kratko vreme, sledeće tri godine, realizovao je grandiozan i intrigantan ciklus „Kupačice“ (Šidijanke). Broj slika koje pripadaju ovom ciklusu nije utvrđen, pretpostavlja se da broji više od 50. Na svim slikama dominira isti motiv, nago žensko telo koje se ponavlja od jednog do sedam puta. Prvi put predstavljen je na izložbi u Beogradu  1939. godine, a posle toga tek 1997. godine, uz nova tumačenja i analizu. „Kupačice“ kao antički friz ili kao freske iz Pompeja vode i danas sa zidova Galerije u Šidu dijaloge sa posetiocima. Originalnost i vizionarstvo Save Šumanovića možda je najlakše uočiti na platnima ovog ciklusa. Pomoć za razumevanje ciklusa pre bi se mogla pronaći u filozofiji, muzici ili književnosti nego u likovnoj umetnosti. Prepliću se antika i renesansa, vekovi civilizacije na pozornici života na kojoj dominira jedna jedina, najvažnija, žena. Šumanović je ovim ciklusom dosegao najveće umetničke visine i ispunio svoju veliku želju, ostvario jedinstvo stila, svojstveno velikim majstorima.

„BERAČICE“
Više od pola veka pogrešno se smatralo da tri platna „Beračica“ predstavljaju početak novog ciklusa koji je nasilno prekinut i nedorečen zbog umetnikove smrti. Kada su pravilno složene, „Beračice“ kao da su progovorile. Umetnik je svojom rukom napisao da je poslednju u nizu završio dva dana pre nego što je odveden na put bez povratka. Taj podatak isprovocirao je otkrivanje skrivene simbolike koja se u stvari veoma lako uočava. Na tri povezane kompozicije umetnik je naslikao berbu grožđa, u kojoj učestvuje 12 snažnih mladih žena koje sa lakoćom nose korpe pune isključivo crnog grožđa. One su naglašeno snažne, čistih kecelja, čistih marama, čistih bosih stopala. Dve figure kleče u molitvenom stavu, sve imaju blago otvorena usta, neke i pogled uprt u nebo. Mole se. U centru središnje kompozicije, kroz sredinu vinograda, u daljini se jasno uočava njiva zrelog žita. Žito i grožđe ne sazrevaju u isto vreme. Ovo je najsažetiji moguć opis „Triptiha Beračice“, koji izaziva jasne asocijacije na suštinu hrišćanstva, euharistiju. Grožđe i žito, vino i hleb, telo i krv Hristova, dovršeni dva dana pred tragediju, navode na razmišljanje da li je umetnik naslućivao sopstveni kraj. Za to ne postoje nikakvi materijalni dokazi, ali zato postoji argument koji stavlja tačku na dilemu da li se radi o početku novog ciklusa ili su „Beračice“ završena celina, triptih. U darovnom ugovoru iz 1957. godine u spisku poklonjenih dela jasno piše „Triptihon Beračice“. Još starije pominjanje triptihona kao poslednje figuralne kompozicije nalazi se u tekstu Miodraga Kujundžića u „Letopisu“ „Matice srpske“ iz 1952. godine. Kao što je Šumanoviću trebalo da prođe vreme školovanja, Zagreb, Pariz, uspesi i neuspesi, dok su ga sremski pejzaži čekali kod kuće, tako su i „Beračice“ čekale vreme da ispričaju svoju priču. Veoma vešto, kako samo velikani mogu, umetnik je ostavio poruku za večnost.

KRAJ
Nagoveštaj odlaska počinje kada i Drugi svetski rat. Kada je Šid potpao pod vlast NDH, umetnik veoma suptilno, ali istovremeno simbolično saopštava da je došlo do velike promene. Sa slike nestaje potpis, nestaje umetnik iz sveta koji stvara. Pisao je i slikao o tome koliko mu je značajan svet koji stvara u svakoj slici. Potpisivao se na svakoj, najčešće punim imenom i prezimenom, ćirilicom, a od aprila 1941. u uglu slike beleži samo godinu nastanka.
Sastavljajući kockice mozaika života Save Šumanovića, jasno je da je povratkom u Šid umetnik pored povezanosti i emocija sa zavičajem u stvaralačkom smislu podelio i životnu sudbinu svojih sugrađana, odnosno kraj.
Tokom leta 1942. godine ustaški poručnik Viktor Tomić predvodio je jednu od najvećih akcija, kada je u Sremu streljano i na druge načine pogubljeno više od 7.000 ljudi.
U akciji koja je u Šidu trajala dva dana, od ranog jutra 28. avgusta, na Veliku Gospojinu, uhapšeno je i posle batinanja u Šidu, u Sremsku Mitrovicu odvedeno 120 mučenika, intelektualaca, studenata, seljaka, većinom muškaraca, često po više članova iste porodice. Rano ujutro 30. avgusta već su bili streljani, sahranjeni u zajedničke grobnice. Među njima je bio Sava Šumanović, akademski slikar, star 46 godina.