Почетна / Култура / Патриотизам, култура, уметност (део трећи)

Патриотизам, култура, уметност (део трећи)


Убитачну мину, ону од које у јавном животу и светоназору моћног „круга двојке“„погибија не гине“, министар културе Братислав Петковић засејао је сам – учинио је то изјавом: „Уметност мора да буде патриотска, зато морамо да активирамо људе који су скрајнути. Да инсистирамо на традиционалним националним вредностима…“

Од овог броја „Печата“, у сарадњи са нашим интелектуалцима, уметницима и културним посленицима покушаћемо да одговоримо на питања: Да ли је и на који начин могуће повезивати појмове „патриотизам“ и „култура и уметност“. У каквом односу стоје ови појмови? Да ли уопште можемо говорити о патриотској култури?

______________

Милош Шобајић

Глобализму није потребан уметник

Патриотизам је појам који не  упућује ни на шта ружно. Напротив, волети свој народ и земљу је хумано и часно. Док мени култура и уметност у релацији са патриотизмом не дају баш никакву креативну визију или тему за размишљање, питам се зашто њих ови појмови, постављени у оваквом контексту баш толико боле и толико им сметају?
У нашем случају патриотизам у односу на културу и уметност видим као огромну жељу за слободом, уз прихватање свих других култура и уметности, наравно. Жеља за слободом пре свега, узимајући у обзир посебно специфичну ситуацију нашег народа који је недавно претрпео разарајућу агресију и распарчавање националне територије од стране тих истих који нам управо било какав патриотизам  негирају.
Жеља за слободом уметничког израза и културне посебности, интензивно постоји у целом свету, па и у срцу глобалистичке империје. Што се Србије тиче, у циљу сламања отпора на овом простору, велику опасност чини сваки облик посебности, који би могао можда у нашем случају да личи и да нас, не дај боже, подсећа на патриотизам,  тако да је императивно и неопходно за стратегију глобалистичке супремације да га спречи,  а превасходно у култури и уметности као бази друштва.
Погубна глобалистичка хегемонија захтева да њихов патриотизам постане и наш. Да њихова култура постане и наша. Тако велика култура гуши мале културе, све до успостављања планетарне и тоталне контроле над уметничким стваралаштвом. Глобализму није потребан уметник у класичном смислу тог појма, јер шта би глобализам био ако би сви уметници мислили својом главом!
Да није тако, наше фабрике би биле откључане и радиле би!
Да није тако, наши музеји би били откључани и радили би!
Али шта ће нама све тe фабрике и музеји када ми увозимо њихову робу, и увозимо њихову културу, и њихову уметност у ово претешко време за нас. Зато за њих било која помисао или само идеја o упоређењу између патриотизма и културе и уметности у Србији нису никако добро дошле. Уосталом, они имају овде људе који се о том проблему веома успешно брину.

 

______________

Мирослав Тохољ

Родољубље је прикладна реч

1.
Шездесетих година прошлог века у родном граду песника Дучића, на периодичним марксистичким сеансама, локални партијски комесари и југословенски једвакњижевници убеђивали су средњошколске дораслиће како је у питању колосални народни издајник. Једноумци обично верују, као и данас, као и вазда, што је крупнији човек да су крупнија и убедљивија недела која му произвољно припишу. А, из своје суштине, крупнију личност, кршнијег господина и светскији ум слободарско Требиње није изнедрило од времена краља Часлава до ава Григорија и умировљеног Атанасија, то јест до нашијех дана.
Двадесетак година пре тога Дучић је родној вароши завештао све што је имао, заветујући да се и његов земни прах пренесе под родну грудину, када братоубилачки рат умине, о сопственом трошку. У лепом градском парку што га је сам осмислио већ су се обрела бронзана попрсја Дучићевих идеолошких прогонитеља, посмртнина проћердана, тестаментарна воља свирепо пренебрегнута.
Следећи не само нечасни траг те узурпације и скотства, него идући и за светлим зракама дучићевских духовних путоказа, даровитији требињски средњошколци претежно су се окретали катедрама духовних и културних дисциплина, те се тај готово убоги крај у културној равни националног идентитета потврдио несвакидашњом множином прегалаца у свим културним сферама. И захваљујући њиховом осећању дуга, све је данас у Требињу у знаку Дучића, главна варошка улица и трг, и благовештенске песничке свечаности, и Нова Грачаница на крову вароши.
То су ипак нежељени плодови дивљег самопорицања, али пре свега резултат здраворазумски, то јест патриотски усмерене културне политике формулисане на један природан начин, не у виду сепарата каквог партијског програма, већ у широком свесно анонимном кругу Дучићевих духовних следбеника расејаних, као по каквој далекој Канади, по бројним политичким странкама данашњег Српства.

2.
На вест о Дучићевој смрти у пролеће 1943. далеко од отаџбине, избегла југословенска влада расправљала је у Лондону, како сведочи шеф владиног Кабинета, о протоколу Дучићеве сахране. Већина министара налазила је да покојник заслужује сахрану о државном трошку будући да је реч о „великом југословенском дипломати и песнику“, докле су министри хрватски „кужили“ нешто мало другачије.
„Јовановић је одмах изнео питање Дучићеве сахране о државном трошку“, записао је Коста Ст. Павловић у свом емигрантском дневнику. „Рекао је да је то највећи наш песник, први наш амбасадор и још увек активни посланик. Бањанин и Будисављевић су му само признавали песништво и нису хтели ни да чују да се сахрани и као активни посланик. Крњевић уопште није хтео да се сахрана обави о државном трошку и протестовао је што је у синоћном ‘Билтену’ објављено да ће се привремена сахрана ‘овог нашег великана’ обавити код манастира Св. Саве у Либертивилу. ‘Он није никакав наш великан’, вриштао је Крњевић. ‘Можда је српски великан.’ Грол, који се за Дучићева живота највише бунио против његовог политичког рада у Америци, приклонио је главу пред мртвим противником и, као културан човек, жучно је бранио гледиште да се Дучић има сахранити о државном трошку и као дипломат, и као песник, и као члан Академије наука. Нисам чуо каква је одлука донесена.“
Неважно. Али важно је увидети о чему су и на којем све институционалном нивоу кадри да узвриште „хрватски дужносници“. Једнако као и то када и како, ако су Срби у питању, ваља „приклонити главу пред мртвим противником“.
У какву врсту културне политике би, у истом смислу, спадало оно лично и персонално извињење српског председника Тадића увређеном хрватском поп-певачу, о чему су лане не без одобравања брујали упропашћени српски медији? Пошто је, захваљујући нашем донедавном културно-политичком усмерењу, постало сасвим очигледно да се хрватски великани у свим културним сферама, па и великани осталих националности у ближем окружењу, вређају чак и када изостане признање величине и у очима Срба (видети дојакошње хронике позоришних представа, књижевних фестивала, сајмова књига, музичких концерата, гостовања на међународним културним саборима, ликовних изложби, научних скупова и филмованих синопсиса), таква културна политика не само да не може понети атрибут здраворазумска, односно патриотска, већ је она леп пример праксе упорног културног самопонижавања, болећиве сервилности, обезљуђене свести о националном пороку и нискости.
Док, у истом проклетом „окружењу“, поводом српских великана ма које феле, поводом Србије саме, њених најкрупнијих националних институција, поводом српске културе „турбофолка и смрдљивог задаха зноја“, кроз све канале, вришти извања курва и ђидија, доврискујући се са овдашњом вилипдавидовским чопором самохваљених, официјелно тетошених самомрзитеља. На том разорном таласу наводна борба српске самопрокламоване либералнодемократске интелигенције против „српске митоманије“, бар у сфери књижевности (нпр. Мирко Ковач, Видосав Стевановић, Бора Ћосић, Биљана Србљановић), у приличном броју примера потврдила се као домољубље.
Толико уместо одговора на актуелно питање да ли су и на који начин повезивани и у каквом односу стоје појмови патриотизам и култура. Повезали су их, нераздвојно, немили догађаји.

3.
Као југословенског посланика, и као песника, све до збирке „Лирика“ и горких фељтона у „Американском Србобрану“, Дучића је красио известан „мултинационални“ патриотизам. (Појам је, подсећам, од речи patria, отаџбина). Отаџбина је била југословенска, под једном круном, а распадала се пред његовим очима у рекама невине крви Дучићевих и наших сународника. Од тог тренутка Дучића и његове поступке сви његови идеолошки опоненти с правом су могли третирали националистом. Српским националистом, „вашим великим песником“, „вашим активним послаником“.
Уврежено је мишљење, нарочито код наших прононсираних плиткоумаца који о ничему знају све, да су патриотизам и национализам синонимични појмови. Они занемарују суптилну могућност да националиста није обавезно патриота. И обрнуто. Познавао сам момке који су у најтежим околностима одужили патриотски дуг највишег реда положивши сопствени живот на олтар рода, али нису били националисти. Познавао сам националисте, и још их препознајем, које од патриотизма дели тврда опна личних интереса на рачун опште користи.
Патриота, дакле, није обавезно и националиста. Плиткоумници чак и разуман, умерени национализам, основно средство одбране пред регионалним и светским збивањима са несагледивим последицама, поистовећују са шовинизмом. Себе виде у улози истребљивача сваке међунационалне мржње, лустратора сваког оног ко негује љубав према сопственом роду, уверени да се и патриотизам и национализам изражавају искључиво и једино „говором мржње“. Родољубље (појам сложен од речи род и љубав) је, дакле, прикладнија реч, маркирни спреј за муве аутошовинизма.

4.
Под појам родољубља иде и избор тачнијих, нашкијих, умеснијих израза емоционалне самодефиниције. Родољубље је такав израз. Сада када, стицајем трајућих историјских околности, Србија није и једина patria српског народа (Срба је и у Хрватској, Црној Гори, Македонији, Републици Српској, и ко зна где другде), када је ова земља само национална матица, родољубље је прикладнија реч за опис националних патриота у свим поменутим државама. Она пресудно наглашава дистанцу и према домољубима.

5.
Српски културни простор, културу народа огрезлог у унутрашње и спољашње ране и опекотине, последњи је рок, најпре ваља ставити на „кућну негу“. Опоравити је, присетивши је се напокон међу туђицама. Ваља је заштитити и чинити имуном, кроз државне институције, најпре од деструкције власти каква је била дојакошња, петооктобарска, револуционарна, бандитска. И полако, изменити јој јучерашњи предзнак. Готово пола века после сеанси о Дучићу издајнику, на политичку сцену бејаше ступила увређена генерација деце увређених родитеља, безумна партизанштина уверена да је изгубила све што није ни заслужила. Један од њих, Милан Ст. јавно је доводио у питање морални кредибилитет Андрића и Црњанског, трудећи се истовремено да као посланик Србије у Сједињеним Државама „фасцинира“ домаћина кожним каубојским шпицокама, уместо српским сељачким опанком, са кљуном какав је остао од деде који је гацао по блату српских неспоразума у некадашњем политичком „кругу двојке“.
Српску културу ваљало би лишити и поделе на „урбану“ и „руралну“, јер и то су, хтели или не, идеолошке етикете. Свако наше прелепо, али чкиљаво Врање има свога Борисава, негде су рођени и негде су веома важни и Кочић и Драинац, и Дис и Стерија, и Пелагић и Григорије Божовић, негде Сремац, а негде Јакшић. Ваља им мртвима омогућити да живе онде где то они желе. Држава, истина, ту не може материјално много да помогне, али може да не одмаже локалним прегаоцима, заљубљеницима, родољубима. И то је сасвим довољно.
Савремену српску културу ваља ослободити и од тобожњих великана стасалих захваљујући „демократском инжењерингу“. Државне институције могу пресудно да помогну случају да Виду врати Види, Видојка Видојку, сводећи их на меру њихова неотуђивог дара, благо подстакавши да учине подвиг какав су одувек желели – да међународну славу згрћу са својих десет прстију, не државним већ међународним новцем, и сопственим речником од три хиљаде речи. Уметнике ваља лишити синекуре у виду државних посланстава, осврнути се на културне муке сународника изван Србије, нарочито у Црној Гори и Републици Српској. Један је простор, а премного граница.
У народној песми  о Бановић Страхињи певачу се „поткрала” тзв. генијална погрешка. „Нетко бјеше Страхињићу Бане…“ То нетко Страхињићев морални лик занавек издваја од свих других изневерених мужева и људи у ранама. Нетко је једина и основна разлика према домољубивом Нитко. Нитко је Српству почесто кројио тесно, можда је крајње време – у праву је министар Петковић – да се нитковлуцима коначно стане у крај.
Толико, дакле, о тој ствари.

______________

Љубица Арсић

Границе менталне територије

 

Самим тим што пише на језику свог народа писац је патриота, јер се у том језику налазе сви слојеви митско-културолошког који исцртавају границе менталне територије коју би требало чувати и бранити и коју су чували и бранили увек бољи од нас. Писац, кроз језик, као најпрефињенији супстрат националног бића, повезује своју разгранату крошњу (ако је уопште има) са сопственим коренима и земљом. У том смислу, национална укорењеност  у језику и претходницима омогућава наднационални, космополитски карактер уметности као финално постигнуће. Примери каријере светског писца на туђем језику који није његов матерњи толико су ретки (у овом тренутку могу да се сетим Набокова и Јозефа Конрада) да, као изузеци, потврђују правило.
Патриотска култура је појам везан за колективан доживљај и за масовну културу, она има сјај приредбе и масна слова памфлета пре него рукопис праве уметности. Писац је изузетан појединац, индивидуалац, онај који мисли „са стране“ и који увек иде против струје, особењак који полемише и брани своје ставове ма колико они штетили удобности његовог живота. (Знамо колико су досадни писци који су „политички коректни“, јер су они слободу своје креативности и промишљања жртвовали конформизму у којем се понашају као марљиви чиновници за које је писање нека врста дубоког орања. Мада, има и оних других, који су уновчили своје дисидентско злопаћење. У сваком случају, овакви или онакви политички афинитети могу да се уновче, а то опет нема никакве везе са уметношћу).
Суштински карактер његовог бића, полемичног и неуравнотеженог у којем често мора да се зарад истине вишег реда пренебрегну националне, класне, расне љубави и да се афирмише искључиво општељудско, не допушта говор у име маса већ само сопствени шапат. У уметности нема навијања као на фудбалској уметности. Могу да волим сопствени народ, али да не навијам за његов простаклук, суровост, глупост, јер је уметничка истина увек изнад националне. У том смислу писац је космополита, са својим градовима и улицама, рођацима на целој земаљској кугли.
Осим тога, значење појма патриотска уметност често подразумева актуелно политичко мишљење владајуће партије – а патриотизам писца мери се степеном слагања, односно неслагања са владајућом политичком опцијом. На питање да ли би писац требало да буде политичан у својим делима – мој одговор је НЕ. У репресивним режимима, књижевност је могла да послужи као уточиште одређеним, за то време опасним политичким ставовима (Киш „Гробница за Бориса Давидовића“ и руска дисидентска књижевност), али у демократским друштвима где свако може да јавно изнесе свој став и да га објави по новинама, књижевност се ослободила баласта који увек угрожава њену лепоту и особеност.

______________

Владимир Кецмановић

Кајем се

 

Испоставило се да је Александар Дунђерин један благородан момак. Ја га, како каже, „посредно“ оптужио да је политички комесар, а он ми објавио текст. Иако је, како напомиње, могао да га не објави. Као друг Стаљин који би на улици понекад помиловао дете, иако је могао да га убије.
Истина, као не само благородан него и проницљив чова,  Дунђерин то није учинио без задње намере. Објављивање мог текста је, како каже, „само на први поглед уреднички гаф“. А заправо, реч је о педагошком гесту строге учитељице, којој није довољно то што је лошем ђаку одвалила кеца, него је одлучила да његов промашен рад прочита пред одељењем, не би ли други увидели шта не смеју да раде.
Чини се да Дунђерин читаоце доживљава управо као ђаке прваке којима ваља солити памет и прецизно цртати какав став би требало да заузму. Па је, да би нагласио поенту, на Нету пустио комплетан одговор на мој текст, док мој текст, претходно, у електронској форми није ни поменуо.
Имају уредници овдашњих новина један опасан фазон. Ако неће да те претерано популаришу, објасне ти како им је твој текст посебно драгоцен, па га нису дали на бесплатно читање да би људе натерали да због њега купе новине.
Да ли то значи да Дунђерин мене цени више него себе? Или да Драгана Лакићевића, Светислава Божића и Николу Маловића, који су наступили у пакету са мном, али су, за разлику од мене, на Нету барем најављени, цени више од Бојана Јовановића, Бориса Малагурског и Николе Стојановића, које је, као и себе, пустио да  буду читани за „џ“ у интегралној верзији?
Све ми се чини да квака није у томе и да су прва тројица испали колатерална штета дунђериновске педагошке интервенције.
Али, није моје да се мешам у уреднички посао. Пошто је идеолошки споран рад који сам написао осуђен пред одељењем, на мени је да се препустим самокритици.
Дунђерин је проценио да сам безобразан, да сам промашио тему, да сам неваспитан, претерано сујетан, да сам другосрбијанац, да ни у шта не верујем и да сам својим писанијем оскрнавио његов недељник.
Крећем с покајањем, тачку по тачку.

БЕЗОБРАЗАН САМ
Признајем, рећи књижевном критичару, ма шта књижевном критичару, заменику главног и одговорног уредника једног листа, да је политички комесар – и то му рећи директно, а не „посредно“ (како је он, биће у племенитој тежњи  да умањи моју кривицу, благоизволео протумачити), па му то још  не рећи било где, него у његовим новинама – врхунски је безобразлук. Посебно уколико дотични политички комесар заиста јесте.

ПРОМАШИО САМ ИДЕЈУ
Добро, сваком се омакне, па се и Дунђерин – све ми се чини не случајно –  погрешно изразио. Тему „патриотизам и култура“, брат брату,  нисам промашио. Али, оптуживши „Печатовог“ критичара и уредника да силује књижевност, задату, а прећутану идеју, очигледно јесам. А то је, ако ћемо поштено, много већи грех.

НЕВАСПИТАН САМ
Сећам се, сличне проблеме сам  правио и у школи. Када бих – и то, како се основано сумњало, намерно – промашио идеју писменог рада, учитељица би била много љута. Већ тада се видело да сам неваспитан. А пошто је патриотизам, како у наслову свог текста истиче Дунђерин, ствар кућног васпитања – још ономад је било јасно да нисам ни патриота.

ПРЕТЕРАНО САМ СУЈЕТАН
Писци су, као и остали уметници, иначе сујетни. Али, ја сам га, у праву је Дунђерин, баш претерао.  Откуд ми идеја да то што је неко писао глупости о његовим књигама човеку даје право да указује како је „исти“ писао глупости о књигама других људи. Посебно ако су ти људи још и човекове колеге и пријатељи, па је, самим тим, двоструко, ако не и троструко пристрасан. И још ми се, пристрасном  и безобразном каквог ме је бог дао – ево, открићу се до краја – чак и у овом, покајничком тренутку по глави мота питање: да ли би – да људи о којима је писао нису моји пријатељи – Дунђеринове антилитерарне критике  њихових дела биле недотупавније, ако их мање недотупавним није успела учинити чињеница да су они, то јест моји пријатељи, чак и по критичаревом строгом суду, карактеристичном за  младића оболелог од идеолошке инсомније, „понајмање робови једне идеологије“.  И ако  они не робују, ко ли онда, у идеолошкој критици њихових романа, идеологији робује?

ДРУГОСРБИЈАНАЦ САМ
Оптуживали су ме  да сам фашиста, нациста, ксенофоб, исламофоб, и шта све још не… Али да сам другосрбијанац – то ником пре Дунђерина није пало на памет. И на томе сам му специјално захвалан.
Као мудар и промишљен  човек,  Дунђерин се,  међутим, свог сензационалног открића, канда, помало уплашио. Па је напоменуо како нисам обичан, него прикривени другосрбијанац, који се годинама камуфлирао, да би коначно показао своје право лице.
Е сад – и ту постоји један проблем. Поставља се питање због чега би неко крио да је другосрбијанац, кад је таква позиција, барем у култури, претходних година била – и још увек је – изразитио профитабилна. Што би се рекло – фали мотив.
Али, ево, кад се већ кајем, ред је и да будем конструктиван: сам ћу дрвеном инспектору  понудити решење ове недоумице које је у складу са логиком Илије Чворовића, његовог духовног оца.
Док су неприкривени другосрбијанци примали стране стипендије и домаће апанаже, о државном трошку шетајући панталоне по интернационалним културним манифестацијама, мени је кинта дотурана испод стола, како бих несметано могао да глумим патриоту и чекам тренутак у којем ћу да одиграм своју мрачну ролу.
И кад је куцнуо час,  „патриотску“ културу сам ударио  тамо где је највише боли, будући да је на том месту најслабија. Што ће рећи – директно у главу  Александра Дунђерина.

НИ У ШТА НЕ ВЕРУЈЕМ
Ако веровати да исправна културна политика, баш као ни исправна политика, у овоземаљској пракси не постоји – значи не веровати ни у шта – онда, заиста, ни у шта не верујем.
Као због осталог, и због тога се кајем, али натерати себе да верујем, да ме бијете не могу. Не да ми оних неколико тричавих хиљада година колико човек памти свој боравак у долини суза, не запамтивши ни дана власти без глупости, насиља и пљачке.
Дунђерин такве дане, испада, памти, на чему му најискреније завидим. И препоручујем му да  сећања евоцира у неком уметничком делу, јер би вануметничком евокацијом таквих успомена злобнике могао навести да посумњају како је луд.

ОСКРНАВИО САМ „ПЕЧАТ“, ОДШРАФИЋУ ГЛАВУ
Поносом ме испуњава сазнање да Дунђерин налази како моја тврдња да су патриотизам и култура колеративне вредности у принципу није спорна.
Али, авај, сметнуо сам с ума да нема одмора док траје обнова и да оно што у принципу важи у перманентној транзицији не важи. Изразивши веровање да је писање литературе на матерњем језику патриотски чин, заправо сам се разоткрио као „(а)патриота“, што још и не би било страшно када за консеквенцу не би имало повлачење паралеле између „патриота“  и антипатриота који у то једнако чврсто не верују, па самим тим и изједначавање Дунђерина са његовим аутошовинистичком браћом по глупости. А то, опет, води неугодном поређењу „Печата“ и „Пешчаника“, што је, разуме се, необорив доказ да сам ступио у службу Соње Лихт.
Ево, да илуструјем колико сам грешан:  Дунђеринова логика ме је неодољиво подсетила на генијалну мисао једног „Пешчанику“ блиског шатро књижевног критичара. Каже тај момак како је критика савременог капиталистичког друштва –  опет у принципу –  оправдана, али је у нашим условима штетна, будући да скреће пажњу са суочавања са ратним злочинима?!
И ето, заиста сам непоправљив. Опет  захваљујући мени идеје Соње Лихт скрнаве идеолошку чистоту „Печата“.
Дефинитивно ми нема друге него да одшрафим главу, како ме свест о свету у којем живим, баш као ни уметничке истине, не би скренули с пута којим ментално  запечаћени  Дунђерин и здравог разума растерећени  градитељи кула од песка и пепела,  у два супротна смера – одлучним кораком хрле.

НАРАВУЧЕНИЈЕ
На крају – пошто сам се, као типичан другосрбијанац, у духу „истине, одговорности и помирења“ посуо пепелом (песак укључен у аранжман) и признао све за шта ме је луцидни критичар оптужио, па чак и оно чега се сам није досетио – сакупићу храбрости да приупитам: да ли то што сам ја такав какав сам чини Дунђерина паметнијим него што јесте?
Илити: мој Александре, а шта ћемо с тобом?

Одговор Александра Дунђерина биће објављен у следећем броју „Печата“, у којем настављамо темат „Патриотизам, култура, уметност“

Један коментар

  1. Kultura jedne zemlje/drzave je zbir ukupnog (kulturnog i umetnickog) delovanja u nekom periodu. Kultura naroda je isto, samo svedeno, na
    identifikovani narod. Osobenost i prepoznatljivost je obelezje, bez koga nema ni sustine.
    Kako nema umetnika-stvaraoca bez identiteta, tako ni umetnosti ni
    kulture. Napad na identitet ima za cilj ponistenja dela.
    Zbog toga, poziv ministra, g. Petkovica, smatram pozivom na odbranu stvaralastva-kulture i umetnosti (cak, „dozivanje pameti“).
    Razbijaci Jugoslavije, ucesnici i saucesnici u genocidu nad Srbima, ne kriju se. Neki su veoma dobro svesni sta i zasto rade,
    dok deo, u svojoj gluposti (uz koju ide i zlo) propagira
    globalizam-amorfnost-antistvaralstvo. Na nas pomen patriotizma,
    rastu im rogovi, glas i reci prozvode besne urlike. Istovremeno,
    ni najmanje im nesmetaju ni rakete Patriot, ni „patriotizam“
    onih koji nisu napadnuti a ubijaju po svetu, verujuci da je to
    patriotska duznost.
    Nasi satiricari, kao Domanovic ili komediografi, kao Nusic (ne
    zaboravljam njegovu narodnost), „sibali su“ ali im patriotizam
    niko ne moze osporiti.
    Patriotizam (odnos prema zemlji) i rodoljublje (prema svom narodu), moral i etika, osnove su zivota i stvaralackog rada.
    Svakako, deklarisanje i ponavljanje praznih reci, niti poboljsava
    kulturu niti koga cini patriotom i rodoljubom.
    Srboljub Savic




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *