Patriotizam, kultura, umetnost (deo treći)

Ubitačnu minu, onu od koje u javnom životu i svetonazoru moćnog „kruga dvojke“„pogibija ne gine“, ministar kulture Bratislav Petković zasejao je sam – učinio je to izjavom: „Umetnost mora da bude patriotska, zato moramo da aktiviramo ljude koji su skrajnuti. Da insistiramo na tradicionalnim nacionalnim vrednostima…“
Od ovog broja „Pečata“, u saradnji sa našim intelektualcima, umetnicima i kulturnim poslenicima pokušaćemo da odgovorimo na pitanja: Da li je i na koji način moguće povezivati pojmove „patriotizam“ i „kultura i umetnost“. U kakvom odnosu stoje ovi pojmovi? Da li uopšte možemo govoriti o patriotskoj kulturi?

______________

Miloš Šobajić

Globalizmu nije potreban umetnik

Patriotizam je pojam koji ne  upućuje ni na šta ružno. Naprotiv, voleti svoj narod i zemlju je humano i časno. Dok meni kultura i umetnost u relaciji sa patriotizmom ne daju baš nikakvu kreativnu viziju ili temu za razmišljanje, pitam se zašto njih ovi pojmovi, postavljeni u ovakvom kontekstu baš toliko bole i toliko im smetaju?
U našem slučaju patriotizam u odnosu na kulturu i umetnost vidim kao ogromnu želju za slobodom, uz prihvatanje svih drugih kultura i umetnosti, naravno. Želja za slobodom pre svega, uzimajući u obzir posebno specifičnu situaciju našeg naroda koji je nedavno pretrpeo razarajuću agresiju i rasparčavanje nacionalne teritorije od strane tih istih koji nam upravo bilo kakav patriotizam  negiraju.
Želja za slobodom umetničkog izraza i kulturne posebnosti, intenzivno postoji u celom svetu, pa i u srcu globalističke imperije. Što se Srbije tiče, u cilju slamanja otpora na ovom prostoru, veliku opasnost čini svaki oblik posebnosti, koji bi mogao možda u našem slučaju da liči i da nas, ne daj bože, podseća na patriotizam,  tako da je imperativno i neophodno za strategiju globalističke supremacije da ga spreči,  a prevashodno u kulturi i umetnosti kao bazi društva.
Pogubna globalistička hegemonija zahteva da njihov patriotizam postane i naš. Da njihova kultura postane i naša. Tako velika kultura guši male kulture, sve do uspostavljanja planetarne i totalne kontrole nad umetničkim stvaralaštvom. Globalizmu nije potreban umetnik u klasičnom smislu tog pojma, jer šta bi globalizam bio ako bi svi umetnici mislili svojom glavom!
Da nije tako, naše fabrike bi bile otključane i radile bi!
Da nije tako, naši muzeji bi bili otključani i radili bi!
Ali šta će nama sve te fabrike i muzeji kada mi uvozimo njihovu robu, i uvozimo njihovu kulturu, i njihovu umetnost u ovo preteško vreme za nas. Zato za njih bilo koja pomisao ili samo ideja o upoređenju između patriotizma i kulture i umetnosti u Srbiji nisu nikako dobro došle. Uostalom, oni imaju ovde ljude koji se o tom problemu veoma uspešno brinu.

 

______________

Miroslav Toholj

Rodoljublje je prikladna reč

1.
Šezdesetih godina prošlog veka u rodnom gradu pesnika Dučića, na periodičnim marksističkim seansama, lokalni partijski komesari i jugoslovenski jedvaknjiževnici ubeđivali su srednjoškolske dorasliće kako je u pitanju kolosalni narodni izdajnik. Jednoumci obično veruju, kao i danas, kao i vazda, što je krupniji čovek da su krupnija i ubedljivija nedela koja mu proizvoljno pripišu. A, iz svoje suštine, krupniju ličnost, kršnijeg gospodina i svetskiji um slobodarsko Trebinje nije iznedrilo od vremena kralja Časlava do ava Grigorija i umirovljenog Atanasija, to jest do našijeh dana.
Dvadesetak godina pre toga Dučić je rodnoj varoši zaveštao sve što je imao, zavetujući da se i njegov zemni prah prenese pod rodnu grudinu, kada bratoubilački rat umine, o sopstvenom trošku. U lepom gradskom parku što ga je sam osmislio već su se obrela bronzana poprsja Dučićevih ideoloških progonitelja, posmrtnina proćerdana, testamentarna volja svirepo prenebregnuta.
Sledeći ne samo nečasni trag te uzurpacije i skotstva, nego idući i za svetlim zrakama dučićevskih duhovnih putokaza, darovitiji trebinjski srednjoškolci pretežno su se okretali katedrama duhovnih i kulturnih disciplina, te se taj gotovo ubogi kraj u kulturnoj ravni nacionalnog identiteta potvrdio nesvakidašnjom množinom pregalaca u svim kulturnim sferama. I zahvaljujući njihovom osećanju duga, sve je danas u Trebinju u znaku Dučića, glavna varoška ulica i trg, i blagoveštenske pesničke svečanosti, i Nova Gračanica na krovu varoši.
To su ipak neželjeni plodovi divljeg samoporicanja, ali pre svega rezultat zdravorazumski, to jest patriotski usmerene kulturne politike formulisane na jedan prirodan način, ne u vidu separata kakvog partijskog programa, već u širokom svesno anonimnom krugu Dučićevih duhovnih sledbenika rasejanih, kao po kakvoj dalekoj Kanadi, po brojnim političkim strankama današnjeg Srpstva.

2.
Na vest o Dučićevoj smrti u proleće 1943. daleko od otadžbine, izbegla jugoslovenska vlada raspravljala je u Londonu, kako svedoči šef vladinog Kabineta, o protokolu Dučićeve sahrane. Većina ministara nalazila je da pokojnik zaslužuje sahranu o državnom trošku budući da je reč o „velikom jugoslovenskom diplomati i pesniku“, dokle su ministri hrvatski „kužili“ nešto malo drugačije.
„Jovanović je odmah izneo pitanje Dučićeve sahrane o državnom trošku“, zapisao je Kosta St. Pavlović u svom emigrantskom dnevniku. „Rekao je da je to najveći naš pesnik, prvi naš ambasador i još uvek aktivni poslanik. Banjanin i Budisavljević su mu samo priznavali pesništvo i nisu hteli ni da čuju da se sahrani i kao aktivni poslanik. Krnjević uopšte nije hteo da se sahrana obavi o državnom trošku i protestovao je što je u sinoćnom ‘Biltenu’ objavljeno da će se privremena sahrana ‘ovog našeg velikana’ obaviti kod manastira Sv. Save u Libertivilu. ‘On nije nikakav naš velikan’, vrištao je Krnjević. ‘Možda je srpski velikan.’ Grol, koji se za Dučićeva života najviše bunio protiv njegovog političkog rada u Americi, priklonio je glavu pred mrtvim protivnikom i, kao kulturan čovek, žučno je branio gledište da se Dučić ima sahraniti o državnom trošku i kao diplomat, i kao pesnik, i kao član Akademije nauka. Nisam čuo kakva je odluka donesena.“
Nevažno. Ali važno je uvideti o čemu su i na kojem sve institucionalnom nivou kadri da uzvrište „hrvatski dužnosnici“. Jednako kao i to kada i kako, ako su Srbi u pitanju, valja „prikloniti glavu pred mrtvim protivnikom“.
U kakvu vrstu kulturne politike bi, u istom smislu, spadalo ono lično i personalno izvinjenje srpskog predsednika Tadića uvređenom hrvatskom pop-pevaču, o čemu su lane ne bez odobravanja brujali upropašćeni srpski mediji? Pošto je, zahvaljujući našem donedavnom kulturno-političkom usmerenju, postalo sasvim očigledno da se hrvatski velikani u svim kulturnim sferama, pa i velikani ostalih nacionalnosti u bližem okruženju, vređaju čak i kada izostane priznanje veličine i u očima Srba (videti dojakošnje hronike pozorišnih predstava, književnih festivala, sajmova knjiga, muzičkih koncerata, gostovanja na međunarodnim kulturnim saborima, likovnih izložbi, naučnih skupova i filmovanih sinopsisa), takva kulturna politika ne samo da ne može poneti atribut zdravorazumska, odnosno patriotska, već je ona lep primer prakse upornog kulturnog samoponižavanja, bolećive servilnosti, obezljuđene svesti o nacionalnom poroku i niskosti.
Dok, u istom prokletom „okruženju“, povodom srpskih velikana ma koje fele, povodom Srbije same, njenih najkrupnijih nacionalnih institucija, povodom srpske kulture „turbofolka i smrdljivog zadaha znoja“, kroz sve kanale, vrišti izvanja kurva i đidija, dovriskujući se sa ovdašnjom vilipdavidovskim čoporom samohvaljenih, oficijelno tetošenih samomrzitelja. Na tom razornom talasu navodna borba srpske samoproklamovane liberalnodemokratske inteligencije protiv „srpske mitomanije“, bar u sferi književnosti (npr. Mirko Kovač, Vidosav Stevanović, Bora Ćosić, Biljana Srbljanović), u priličnom broju primera potvrdila se kao domoljublje.
Toliko umesto odgovora na aktuelno pitanje da li su i na koji način povezivani i u kakvom odnosu stoje pojmovi patriotizam i kultura. Povezali su ih, nerazdvojno, nemili događaji.

3.
Kao jugoslovenskog poslanika, i kao pesnika, sve do zbirke „Lirika“ i gorkih feljtona u „Amerikanskom Srbobranu“, Dučića je krasio izvestan „multinacionalni“ patriotizam. (Pojam je, podsećam, od reči patria, otadžbina). Otadžbina je bila jugoslovenska, pod jednom krunom, a raspadala se pred njegovim očima u rekama nevine krvi Dučićevih i naših sunarodnika. Od tog trenutka Dučića i njegove postupke svi njegovi ideološki oponenti s pravom su mogli tretirali nacionalistom. Srpskim nacionalistom, „vašim velikim pesnikom“, „vašim aktivnim poslanikom“.
Uvreženo je mišljenje, naročito kod naših prononsiranih plitkoumaca koji o ničemu znaju sve, da su patriotizam i nacionalizam sinonimični pojmovi. Oni zanemaruju suptilnu mogućnost da nacionalista nije obavezno patriota. I obrnuto. Poznavao sam momke koji su u najtežim okolnostima odužili patriotski dug najvišeg reda položivši sopstveni život na oltar roda, ali nisu bili nacionalisti. Poznavao sam nacionaliste, i još ih prepoznajem, koje od patriotizma deli tvrda opna ličnih interesa na račun opšte koristi.
Patriota, dakle, nije obavezno i nacionalista. Plitkoumnici čak i razuman, umereni nacionalizam, osnovno sredstvo odbrane pred regionalnim i svetskim zbivanjima sa nesagledivim posledicama, poistovećuju sa šovinizmom. Sebe vide u ulozi istrebljivača svake međunacionalne mržnje, lustratora svakog onog ko neguje ljubav prema sopstvenom rodu, uvereni da se i patriotizam i nacionalizam izražavaju isključivo i jedino „govorom mržnje“. Rodoljublje (pojam složen od reči rod i ljubav) je, dakle, prikladnija reč, markirni sprej za muve autošovinizma.

4.
Pod pojam rodoljublja ide i izbor tačnijih, naškijih, umesnijih izraza emocionalne samodefinicije. Rodoljublje je takav izraz. Sada kada, sticajem trajućih istorijskih okolnosti, Srbija nije i jedina patria srpskog naroda (Srba je i u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, Republici Srpskoj, i ko zna gde drugde), kada je ova zemlja samo nacionalna matica, rodoljublje je prikladnija reč za opis nacionalnih patriota u svim pomenutim državama. Ona presudno naglašava distancu i prema domoljubima.

5.
Srpski kulturni prostor, kulturu naroda ogrezlog u unutrašnje i spoljašnje rane i opekotine, poslednji je rok, najpre valja staviti na „kućnu negu“. Oporaviti je, prisetivši je se napokon među tuđicama. Valja je zaštititi i činiti imunom, kroz državne institucije, najpre od destrukcije vlasti kakva je bila dojakošnja, petooktobarska, revolucionarna, banditska. I polako, izmeniti joj jučerašnji predznak. Gotovo pola veka posle seansi o Dučiću izdajniku, na političku scenu bejaše stupila uvređena generacija dece uvređenih roditelja, bezumna partizanština uverena da je izgubila sve što nije ni zaslužila. Jedan od njih, Milan St. javno je dovodio u pitanje moralni kredibilitet Andrića i Crnjanskog, trudeći se istovremeno da kao poslanik Srbije u Sjedinjenim Državama „fascinira“ domaćina kožnim kaubojskim špicokama, umesto srpskim seljačkim opankom, sa kljunom kakav je ostao od dede koji je gacao po blatu srpskih nesporazuma u nekadašnjem političkom „krugu dvojke“.
Srpsku kulturu valjalo bi lišiti i podele na „urbanu“ i „ruralnu“, jer i to su, hteli ili ne, ideološke etikete. Svako naše prelepo, ali čkiljavo Vranje ima svoga Borisava, negde su rođeni i negde su veoma važni i Kočić i Drainac, i Dis i Sterija, i Pelagić i Grigorije Božović, negde Sremac, a negde Jakšić. Valja im mrtvima omogućiti da žive onde gde to oni žele. Država, istina, tu ne može materijalno mnogo da pomogne, ali može da ne odmaže lokalnim pregaocima, zaljubljenicima, rodoljubima. I to je sasvim dovoljno.
Savremenu srpsku kulturu valja osloboditi i od tobožnjih velikana stasalih zahvaljujući „demokratskom inženjeringu“. Državne institucije mogu presudno da pomognu slučaju da Vidu vrati Vidi, Vidojka Vidojku, svodeći ih na meru njihova neotuđivog dara, blago podstakavši da učine podvig kakav su oduvek želeli – da međunarodnu slavu zgrću sa svojih deset prstiju, ne državnim već međunarodnim novcem, i sopstvenim rečnikom od tri hiljade reči. Umetnike valja lišiti sinekure u vidu državnih poslanstava, osvrnuti se na kulturne muke sunarodnika izvan Srbije, naročito u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Jedan je prostor, a premnogo granica.
U narodnoj pesmi  o Banović Strahinji pevaču se „potkrala” tzv. genijalna pogreška. „Netko bješe Strahinjiću Bane…“ To netko Strahinjićev moralni lik zanavek izdvaja od svih drugih izneverenih muževa i ljudi u ranama. Netko je jedina i osnovna razlika prema domoljubivom Nitko. Nitko je Srpstvu počesto krojio tesno, možda je krajnje vreme – u pravu je ministar Petković – da se nitkovlucima konačno stane u kraj.
Toliko, dakle, o toj stvari.

______________

Ljubica Arsić

Granice mentalne teritorije

 

Samim tim što piše na jeziku svog naroda pisac je patriota, jer se u tom jeziku nalaze svi slojevi mitsko-kulturološkog koji iscrtavaju granice mentalne teritorije koju bi trebalo čuvati i braniti i koju su čuvali i branili uvek bolji od nas. Pisac, kroz jezik, kao najprefinjeniji supstrat nacionalnog bića, povezuje svoju razgranatu krošnju (ako je uopšte ima) sa sopstvenim korenima i zemljom. U tom smislu, nacionalna ukorenjenost  u jeziku i prethodnicima omogućava nadnacionalni, kosmopolitski karakter umetnosti kao finalno postignuće. Primeri karijere svetskog pisca na tuđem jeziku koji nije njegov maternji toliko su retki (u ovom trenutku mogu da se setim Nabokova i Jozefa Konrada) da, kao izuzeci, potvrđuju pravilo.
Patriotska kultura je pojam vezan za kolektivan doživljaj i za masovnu kulturu, ona ima sjaj priredbe i masna slova pamfleta pre nego rukopis prave umetnosti. Pisac je izuzetan pojedinac, individualac, onaj koji misli „sa strane“ i koji uvek ide protiv struje, osobenjak koji polemiše i brani svoje stavove ma koliko oni štetili udobnosti njegovog života. (Znamo koliko su dosadni pisci koji su „politički korektni“, jer su oni slobodu svoje kreativnosti i promišljanja žrtvovali konformizmu u kojem se ponašaju kao marljivi činovnici za koje je pisanje neka vrsta dubokog oranja. Mada, ima i onih drugih, koji su unovčili svoje disidentsko zlopaćenje. U svakom slučaju, ovakvi ili onakvi politički afiniteti mogu da se unovče, a to opet nema nikakve veze sa umetnošću).
Suštinski karakter njegovog bića, polemičnog i neuravnoteženog u kojem često mora da se zarad istine višeg reda prenebregnu nacionalne, klasne, rasne ljubavi i da se afirmiše isključivo opšteljudsko, ne dopušta govor u ime masa već samo sopstveni šapat. U umetnosti nema navijanja kao na fudbalskoj umetnosti. Mogu da volim sopstveni narod, ali da ne navijam za njegov prostakluk, surovost, glupost, jer je umetnička istina uvek iznad nacionalne. U tom smislu pisac je kosmopolita, sa svojim gradovima i ulicama, rođacima na celoj zemaljskoj kugli.
Osim toga, značenje pojma patriotska umetnost često podrazumeva aktuelno političko mišljenje vladajuće partije – a patriotizam pisca meri se stepenom slaganja, odnosno neslaganja sa vladajućom političkom opcijom. Na pitanje da li bi pisac trebalo da bude političan u svojim delima – moj odgovor je NE. U represivnim režimima, književnost je mogla da posluži kao utočište određenim, za to vreme opasnim političkim stavovima (Kiš „Grobnica za Borisa Davidovića“ i ruska disidentska književnost), ali u demokratskim društvima gde svako može da javno iznese svoj stav i da ga objavi po novinama, književnost se oslobodila balasta koji uvek ugrožava njenu lepotu i osobenost.

______________

Vladimir Kecmanović

Kajem se

 

Ispostavilo se da je Aleksandar Dunđerin jedan blagorodan momak. Ja ga, kako kaže, „posredno“ optužio da je politički komesar, a on mi objavio tekst. Iako je, kako napominje, mogao da ga ne objavi. Kao drug Staljin koji bi na ulici ponekad pomilovao dete, iako je mogao da ga ubije.
Istina, kao ne samo blagorodan nego i pronicljiv čova,  Dunđerin to nije učinio bez zadnje namere. Objavljivanje mog teksta je, kako kaže, „samo na prvi pogled urednički gaf“. A zapravo, reč je o pedagoškom gestu stroge učiteljice, kojoj nije dovoljno to što je lošem đaku odvalila keca, nego je odlučila da njegov promašen rad pročita pred odeljenjem, ne bi li drugi uvideli šta ne smeju da rade.
Čini se da Dunđerin čitaoce doživljava upravo kao đake prvake kojima valja soliti pamet i precizno crtati kakav stav bi trebalo da zauzmu. Pa je, da bi naglasio poentu, na Netu pustio kompletan odgovor na moj tekst, dok moj tekst, prethodno, u elektronskoj formi nije ni pomenuo.
Imaju urednici ovdašnjih novina jedan opasan fazon. Ako neće da te preterano popularišu, objasne ti kako im je tvoj tekst posebno dragocen, pa ga nisu dali na besplatno čitanje da bi ljude naterali da zbog njega kupe novine.
Da li to znači da Dunđerin mene ceni više nego sebe? Ili da Dragana Lakićevića, Svetislava Božića i Nikolu Malovića, koji su nastupili u paketu sa mnom, ali su, za razliku od mene, na Netu barem najavljeni, ceni više od Bojana Jovanovića, Borisa Malagurskog i Nikole Stojanovića, koje je, kao i sebe, pustio da  budu čitani za „dž“ u integralnoj verziji?
Sve mi se čini da kvaka nije u tome i da su prva trojica ispali kolateralna šteta dunđerinovske pedagoške intervencije.
Ali, nije moje da se mešam u urednički posao. Pošto je ideološki sporan rad koji sam napisao osuđen pred odeljenjem, na meni je da se prepustim samokritici.
Dunđerin je procenio da sam bezobrazan, da sam promašio temu, da sam nevaspitan, preterano sujetan, da sam drugosrbijanac, da ni u šta ne verujem i da sam svojim pisanijem oskrnavio njegov nedeljnik.
Krećem s pokajanjem, tačku po tačku.

BEZOBRAZAN SAM
Priznajem, reći književnom kritičaru, ma šta književnom kritičaru, zameniku glavnog i odgovornog urednika jednog lista, da je politički komesar – i to mu reći direktno, a ne „posredno“ (kako je on, biće u plemenitoj težnji  da umanji moju krivicu, blagoizvoleo protumačiti), pa mu to još  ne reći bilo gde, nego u njegovim novinama – vrhunski je bezobrazluk. Posebno ukoliko dotični politički komesar zaista jeste.

PROMAŠIO SAM IDEJU
Dobro, svakom se omakne, pa se i Dunđerin – sve mi se čini ne slučajno –  pogrešno izrazio. Temu „patriotizam i kultura“, brat bratu,  nisam promašio. Ali, optuživši „Pečatovog“ kritičara i urednika da siluje književnost, zadatu, a prećutanu ideju, očigledno jesam. A to je, ako ćemo pošteno, mnogo veći greh.

NEVASPITAN SAM
Sećam se, slične probleme sam  pravio i u školi. Kada bih – i to, kako se osnovano sumnjalo, namerno – promašio ideju pismenog rada, učiteljica bi bila mnogo ljuta. Već tada se videlo da sam nevaspitan. A pošto je patriotizam, kako u naslovu svog teksta ističe Dunđerin, stvar kućnog vaspitanja – još onomad je bilo jasno da nisam ni patriota.

PRETERANO SAM SUJETAN
Pisci su, kao i ostali umetnici, inače sujetni. Ali, ja sam ga, u pravu je Dunđerin, baš preterao.  Otkud mi ideja da to što je neko pisao gluposti o njegovim knjigama čoveku daje pravo da ukazuje kako je „isti“ pisao gluposti o knjigama drugih ljudi. Posebno ako su ti ljudi još i čovekove kolege i prijatelji, pa je, samim tim, dvostruko, ako ne i trostruko pristrasan. I još mi se, pristrasnom  i bezobraznom kakvog me je bog dao – evo, otkriću se do kraja – čak i u ovom, pokajničkom trenutku po glavi mota pitanje: da li bi – da ljudi o kojima je pisao nisu moji prijatelji – Dunđerinove antiliterarne kritike  njihovih dela bile nedotupavnije, ako ih manje nedotupavnim nije uspela učiniti činjenica da su oni, to jest moji prijatelji, čak i po kritičarevom strogom sudu, karakterističnom za  mladića obolelog od ideološke insomnije, „ponajmanje robovi jedne ideologije“.  I ako  oni ne robuju, ko li onda, u ideološkoj kritici njihovih romana, ideologiji robuje?

DRUGOSRBIJANAC SAM
Optuživali su me  da sam fašista, nacista, ksenofob, islamofob, i šta sve još ne… Ali da sam drugosrbijanac – to nikom pre Dunđerina nije palo na pamet. I na tome sam mu specijalno zahvalan.
Kao mudar i promišljen  čovek,  Dunđerin se,  međutim, svog senzacionalnog otkrića, kanda, pomalo uplašio. Pa je napomenuo kako nisam običan, nego prikriveni drugosrbijanac, koji se godinama kamuflirao, da bi konačno pokazao svoje pravo lice.
E sad – i tu postoji jedan problem. Postavlja se pitanje zbog čega bi neko krio da je drugosrbijanac, kad je takva pozicija, barem u kulturi, prethodnih godina bila – i još uvek je – izrazitio profitabilna. Što bi se reklo – fali motiv.
Ali, evo, kad se već kajem, red je i da budem konstruktivan: sam ću drvenom inspektoru  ponuditi rešenje ove nedoumice koje je u skladu sa logikom Ilije Čvorovića, njegovog duhovnog oca.
Dok su neprikriveni drugosrbijanci primali strane stipendije i domaće apanaže, o državnom trošku šetajući pantalone po internacionalnim kulturnim manifestacijama, meni je kinta doturana ispod stola, kako bih nesmetano mogao da glumim patriotu i čekam trenutak u kojem ću da odigram svoju mračnu rolu.
I kad je kucnuo čas,  „patriotsku“ kulturu sam udario  tamo gde je najviše boli, budući da je na tom mestu najslabija. Što će reći – direktno u glavu  Aleksandra Dunđerina.

NI U ŠTA NE VERUJEM
Ako verovati da ispravna kulturna politika, baš kao ni ispravna politika, u ovozemaljskoj praksi ne postoji – znači ne verovati ni u šta – onda, zaista, ni u šta ne verujem.
Kao zbog ostalog, i zbog toga se kajem, ali naterati sebe da verujem, da me bijete ne mogu. Ne da mi onih nekoliko tričavih hiljada godina koliko čovek pamti svoj boravak u dolini suza, ne zapamtivši ni dana vlasti bez gluposti, nasilja i pljačke.
Dunđerin takve dane, ispada, pamti, na čemu mu najiskrenije zavidim. I preporučujem mu da  sećanja evocira u nekom umetničkom delu, jer bi vanumetničkom evokacijom takvih uspomena zlobnike mogao navesti da posumnjaju kako je lud.

OSKRNAVIO SAM „PEČAT“, ODŠRAFIĆU GLAVU
Ponosom me ispunjava saznanje da Dunđerin nalazi kako moja tvrdnja da su patriotizam i kultura kolerativne vrednosti u principu nije sporna.
Ali, avaj, smetnuo sam s uma da nema odmora dok traje obnova i da ono što u principu važi u permanentnoj tranziciji ne važi. Izrazivši verovanje da je pisanje literature na maternjem jeziku patriotski čin, zapravo sam se razotkrio kao „(a)patriota“, što još i ne bi bilo strašno kada za konsekvencu ne bi imalo povlačenje paralele između „patriota“  i antipatriota koji u to jednako čvrsto ne veruju, pa samim tim i izjednačavanje Dunđerina sa njegovim autošovinističkom braćom po gluposti. A to, opet, vodi neugodnom poređenju „Pečata“ i „Peščanika“, što je, razume se, neoboriv dokaz da sam stupio u službu Sonje Liht.
Evo, da ilustrujem koliko sam grešan:  Dunđerinova logika me je neodoljivo podsetila na genijalnu misao jednog „Peščaniku“ bliskog šatro književnog kritičara. Kaže taj momak kako je kritika savremenog kapitalističkog društva –  opet u principu –  opravdana, ali je u našim uslovima štetna, budući da skreće pažnju sa suočavanja sa ratnim zločinima?!
I eto, zaista sam nepopravljiv. Opet  zahvaljujući meni ideje Sonje Liht skrnave ideološku čistotu „Pečata“.
Definitivno mi nema druge nego da odšrafim glavu, kako me svest o svetu u kojem živim, baš kao ni umetničke istine, ne bi skrenuli s puta kojim mentalno  zapečaćeni  Dunđerin i zdravog razuma rasterećeni  graditelji kula od peska i pepela,  u dva suprotna smera – odlučnim korakom hrle.

NARAVUČENIJE
Na kraju – pošto sam se, kao tipičan drugosrbijanac, u duhu „istine, odgovornosti i pomirenja“ posuo pepelom (pesak uključen u aranžman) i priznao sve za šta me je lucidni kritičar optužio, pa čak i ono čega se sam nije dosetio – sakupiću hrabrosti da priupitam: da li to što sam ja takav kakav sam čini Dunđerina pametnijim nego što jeste?
Iliti: moj Aleksandre, a šta ćemo s tobom?

Odgovor Aleksandra Dunđerina biće objavljen u sledećem broju „Pečata“, u kojem nastavljamo temat „Patriotizam, kultura, umetnost“