Почетна / Други пишу / Часлав КУЗМАНОВИЋ: МАКРОЕКОНОМСКИ ГЕНОЦИД: ПЛАНЕТАРНЕ ПОУКЕ ИЗ ГРЧКЕ БУДУЋНОСТИ (ДЕО I)

Часлав КУЗМАНОВИЋ: МАКРОЕКОНОМСКИ ГЕНОЦИД: ПЛАНЕТАРНЕ ПОУКЕ ИЗ ГРЧКЕ БУДУЋНОСТИ (ДЕО I)

Грчка је пред провалијом: друштвеном, привредном, политичком и геополитичком. Док Европска унија и њене чланице понаособ желе да што јефтиније прођу у лому који долази, измиче им колосалност плана којим крупан капитал дестабилизује планету. У овом тексту, на грчком примеру, анализирамо макроекономију зла и како трансатлантске „економске плаћене убице“ преко Грчке разарају европски континент, са намером да се исти сценарио у будућности примени на целу планету.

„Жестоки социјални протести и немири, земља пада у дужничко ропство.“

Ова реченица, осим што осликава тренутну ситуацију у Грчкој, уједно је и последња сцена из методологије светских лихвара — ММФ и моћних западних банака — за поробљавање сиромашних земаља. Изговорио ју је нобеловац Џозеф Штиглиц, обелодањујући план којим се суверене земље претварају у економске робове.

 

УВОД: АЛГОРИТАМ ПРОПАСТИ

План заслужује да се подробније наведе, јер је спровођен и на заморчету Грчкој:

1. Остварење почиње тако што се под плаштом добротвора изврши детаљна анализа привредног и кадровског стања државе-мете.

2. Затим се држави-мети уручује типски програм који мора да се спроведе. Кључни захтев је брза приватизација, посебно великих јавних и индустријских предузећа (тзв. „убрзање структурних реформи”).

3. Тражи се потпуна либерализација тржишта, где мање конкурентна држава засигурно губи битку са великим и моћним страним конгломератима, што је следећи корак ка дну. Директне последице су гашење или преузимање домаћих фирми, повећање незапослености и раст спољног дуга.

4. Обезбеђење несметаног изласка капитала из земље и мањи улазак искључиво шпекулативног новца, што служи одношењу плена и даљем сиромашењу земље којој се „помаже”.

5. Топљење државних резерви због одлива капитала је следећа фаза поменутог плана. Капитал се одлива путем страних фирми и банака, као и склањањем од стране домаће буржоазије.

6. Онда се појављује ММФ који радо даје нове кредите за јачање девизних резрви државе. Нови круг одлива капитала тада може да започне.

7. Драстичан раст камата и до 80 % (нпр. за прекорачења дозвољене позајмице по текућем рачуну).

8. Разарање индустријске производње прескупим кредитима. Цена капитала улази у цену сваког производа и чини га скупим и неконкурентним.

9. Драматично дизање цена под плаштом слободног тржишта.

10. Укидање субвенција за сиромашне грађане, храну и гориво.

11. Земља жртва је пред привредним уништењем.

12. Последња, дванаеста фаза плана је описана на почетку текста — жестоки социјални немири, земља пада у дужничко ропство.

 

СПЕЦИФИЧНОСТ ГРЧКЕ КАО ЗЕМЉЕ-ЖРТВЕ

Грчка криза је вишезначна, јер носи елементе кризе еврозоне као и глобалне финансијске и економске кризе. То је проблем једне слабе и периферне економије која није у стању да отплати своје дугове, али и грчких банака, које су позајмљивале новац грчкој влади како би јој омогућиле отплату дугова.

То је криза и за оне балканске економије, попут Србије и Бугарске, у којима грчке банке контролишу значајан део банкарског система.

То је и криза европских банака — на првом месту, француских, немачких и британских — које су масовно позајмљивале грчкој држави (што укупно представља око 30% грчког дуга који износи 390 милијарди евра).

„Грчка криза обухвата много више од пуке могућности ширења финансијске заразе на слабије европске дужничке економије (Ирску, Италију, Португал и Шпанију); или од тога што лешинари сада круже над огромним јавним дуговима много јачих и већих економија, попут економије Велике Британије. Она је, чак, још озбиљнија од кризе целе еврозоне, у којој је немогућност неколицине земаља да успоставе контролу над растућим дуговима ставила огроман притисак на евро и, самим тим, на интегритет европске Економске и монетарне уније.“ — закључује и Андреја Живковић.

Међутим, по Живковићу се из наведеног стања се може извућии предвиђање блиске будућности: „Грчка криза нам пружа прилику да уочимо најновију фазу светске кризе, кризу јавног дуга и државног банкрота. Као последица међународне акције спашавања финансијког система након септембра 2008, и колапса ‘Лиман брадерс’ банке, огромни дугови које су банке и приватни сектор нагомилале, пребачени су на јавни сектор, тј. на трошак народу. Широм света позајмице влада доживеле су праву експлозију. Како због мулти-билионских операција спашавања банака и корпорација, тако и због пада пореских прихода и пораста јавне потрошње до којих је глобална криза довела. Грчка криза је упозорење да бисмо могли да очекујемо глобални финансијки крах.“ (наглашавање:Ч.К.)

Ситуација је тим тежа што центри моћи с друге стране Атлантика ову кризу виде као идеалну прилику за поткопавање евра и реафирмацију посрнулог долара.

Пангиотис Сотирис пише да сами Грци своју домовину виде као полигон за провођење екстремног случаја неолибералног друштвеног инжењеринга. Услови под којима су Европска унија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд одобрили нови пакет финансијске помоћи Грчкој директно уништавају оно мало што је преостало од колективних социјалних права и представља екстреман покушај да се ниво надница и услови рада врате на оне из 1960-их.

Прихватањем услова поменуте тројке грчка влада је потврдила своју намеру о останку Грчке у Еврозони. Последице те одлуке и тако замишљене „помоћи“ су додатно задуживање земље, увођење стравичних мера штедње у већ и онако опустошено друштво и даљња распродаја националног богатства.

Друштвена цена ових промена ће бити голема. По први пут после Другог светског рата велики делови грчког друштва суочени су са опасношћу екстремног осиромашења. Први показатељи су већ присутни: повећање броја бескућника и народних кухиња, као и броја самоубистава. Кренуо је нови талас људи који емигрирају из Грчке у потрази за послом. Ситуација ће се само погоршавати како се традиционални облици солидарности, попут породице, неће више моћи носити са ситуацијом.

 

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО?

Медији у Грчкој подсетили су нас да је високопласирани члан клуба „Билдерберг“, Хенри Кисинџер, рекао на скупу пословних људи у Вашингтону 1974. следеће:

„Грци су анархисти, није их лако покорити. Морамо ући дубоко у њихове култоролошке корене. Можда ћемо их тако моћи присилити на конформизам. Морамо неутрализовати њихову способност развоја, разноликости и одржавања продирањем у њихов језик, веру, културу и историјске вредности. Морамо их уклонити како бисмо могли провести своје стратешке планове на подручју Балкана, Средоземља и Блиског истока“. Ово је објавио 1997. популарни грчки недељник Икономикос тахидромос.

Евидентно је да је Грчка изабрана као експеримент светске владе у ЕУ. У прилог оваквом размишљању је и чињеница да је „Голдман Сакс“ дозволио Грчкој да лажно прикаже властите дугове и властити финансијски дефицит у време њеног „пријемног испита“ за улазак у еврозону.

Грчка је чланица Европске Уније већ тридесет година, али упркос дугом европском стажу, суштинске политичке и економске слабости система остале су деценијама непромењене. Без обзира на хиљаде закона које је Грчка хармонизовала са ЕУ, она и данас више личи на себе од пре тридесет година, него на државе попут Холандије и Данске, на пример.

Друга важна лекција грчке кризе произилази из њеног чланства у еврозони. Јака валута не може створити јаку економију, нити је може дугорочно стабилизовати. Јака валута само привремено прикрива економске слабости , а време проведено у заблуди омогућава да проблеми нарастају преко сваке мере. Чланство у еврозони и лакоћа задуживања која је са тим ишла, само су продубили кризу и додатно је драматизовали. Чланство Грчке у еврозони се показало као ужасна грешка.

Узроци и генеза грчке кризе би морали деловати отрежњујуће на све транзиционе државе, без обзира да ли су већ постале чланице ЕУ или тек чекају да у њу уђу.

За Србију су узроци ове кризе изузетно значајни, не само због географске близине Грчке или због узајамних економских веза, већ и због велике сличности политичке и социјалне структуре проистекле из сличне историје и менталитета. Евентуални улазак Србије у ЕУ неће променити Србију, нити ће поправити њено економско и социјално стање. Ту промену може остварити само Србија сама, ако се одважи на суочавање са собом и својим слабостима.

 

СТАВ ЕВРОУНИЈЕ О ДУЖНИЧКОЈ КРИЗИ И ГРЧКОМ ПРОБЛЕМУ

Италијански премијер Марио Монти изјавио је да корени европске дужничке кризе делимично леже у неодговорном руковођењу Немачке и Француске зоном евра, у време кад је монетарни блок тек формиран. Када је евро још био „беба“, 2003, Немачка и Француска су биле земље које су олако третирале јавни дефицит и дуг непоштовањем правила које годишњи буџет ограничава на три одсто бруто домаћег производа. Тиме су пружале и лош пример остатку континента.

Саветник Ангеле Меркел, Петер Бофингер, сматра да се излаз из кризе може пронаћи само променом рецепта, а не козметичким променама (замена старих грчких обвезница новим — прим. аутора) те да Грчка мора одустати од штедње коју намеће ЕУ.

Немачка је профитирала од грчке кризе тврди Еванглос Ванизелос, министар финансија Грчке од јуна 2011. до марта 2012, када је поднео оставку. Ради се о разлици у цени капитала прикупљеног у Немачкој по веома ниским стопама (1,5%) а затим пласираног Грчкој по знатно вишим стопама (до 5%).

Немачке банке су спремне за сваки могући расплет кризе грчког дуга, а њихова изложеност кризи у тој земљи је ограничена, саопштила је 5. јуна 2012. немачка Федерална управа за финансијски надзор (БаФин).

Грци су се присетили и да су им Немци марта 1942. на име „ратне позајмице“ отели око 10 милијарди евра, мерено вредношћу данашњег новца. Водећи се интересном стопом од скромна три процента, грчки економисти су израчунали да би за 70 година та цифра износила више од 70 милијарди евра, што би било довољно да сее покрије фискални дефицит Атине за наредних пет година. Нико из Немачке на ове рачунице се није осврнуо, чак ни коментаром.

Грчки премијер Антонис Самарас затражио је 6. јула 2012. од кредитора из Европске Уније и ММФ да се за две године одложи примена реформи и мера штедње, који су од званичне Атине затражени у замену за пакете помоћи вредне укупно 237 милијарди евра. Самарас је обећао да ће се влада усредсредити на продају државне имовине, попут железнице, те да ће либерализовати тржиште енергентима.

Да би еврослика била целовитија, истичемо да је немачка опозиција против спашавања банака. Међу анкетираним Немцима 51 % сматра да би Немачкој било боље ако би напустила еврозону. Такође 71 % испитаника сматра да Грчка мора да буде искључена из еврозоне уколико не испуни захтеве кредитора.

Вођа Партије слободе, Герт Вилдерс, тражи да Холандија изађе из еврозоне и ЕУ, тврди да ЕУ превише кошта Холандију. „Евро није новац — он нас кошта новца, а Европска унија је несрећа за Холандију.“ Вилдерс се одлучно супротставља даљем уплаћивању у Фонд за спашавање евра. Највише беса је исказао према Грчкој.

Немачки вицеканцелар и министар економије Филип Реслер изразио је сумњу да ће Грчка успети да испуни услове за добијање нове транше помоћи и истакао да излазак Грчке из еврозоне „више није хорор идеја“.

Реслеров коментар дошао је у тренутку када се међународни инспектори, такозвана „тројка“ (ЕУ-ЕЦБ-ММФ), припремају да дају процену да ли је Грчка спровела довољан број реформи и смањила буџетске трошкове, како би могла да добије нову траншу помоћи тј. да јој се омогући додатно задуживање.

„Сви ћемо, наравно, сачекати јесењи извештај тројке, али већ сада могу да кажем да сам веома скептичан“, рекао је Реслер за телевизију АРД. „Сигурно је само да уколико не испуни све услове, Грчка неће добити додатни новац.“

Немачки министар спољних послова Гвидо Вестервеле искључио је могућност било каквог новог преговарања о грчком програму мера штедње. „Видим да се у Грчкој јављају жеље за поновним преговорима и да се доводи у питање обавеза спровођења реформи.Морам једноставно да кажем да тако неће моћи. То је Рубикон који ми нећемо прећи“, изјавио је Вестервеле 21. јула 2012. за берлински лист Билд.

Бивши канцелар Немачке Хелмут Шмит поручио је Немцима да „не маштају о Европи која игра улогу велике силе“.Позвао је своје сународнике, на страницама недељника Цајт да испоље више енергије, разума и стрпљења. Шмит поручује Немцима да спознају изазове који прете континенту у епохи глобализације и бума наталитета на планети, те да се жртвују, помажући суседима који су се нашли у дужничким проблемима и масовној незапослености. Шмит не обећава лак живот Европљанима. Насупрот томе, он сугерише да се морају припремити за тешка времена.

Његова је процена да ће до средине века удео Европљана у светској популацији бити до 7 %, а производња материјалних вредности до десет одсто.

„Европска економија и култура већ сада су у опасности од маргинализације. Сви путеви изласка из кризе неизбежно воде преко интеграција“ — навео је 92-годишњи Шмит.

 

ЗАОКРЕТ ЕВРОПЕ

Упозорење мудрога Шмита стиже у тренутку када Грци и многи други схватају да тренутна криза у Грчкој има корене у кредитним балонима и шпекулацијама из протекле деценије.

Потрошачки бумови у Јужној и Источној Европи су, повратно, напајали експанзију немачке економије, будући да су јој обезбеђивали ново тржиште за извоз. Истовремено су слабије економије великом брзином нагомилавале огромне дефиц ите платног биланса, који су били друга страна медаље растућих немачких вишкова.

Балон је у неком тренутку морао да пукне.

Главни ЕУ играчи испрва су покушали да одбране клаузулу „нема спашавања“, која је утиснута у неолиберални Мастрихтски споразум. По тој матрици би смањење потрошње и плата поново успоставило профитабилност. Оно чега су се плашили било је да би, у супротном, Грчка могла да започне задавање коначног ударца неолибералној догми, тако што би након ње и све остале презадужене европске државе иступиле са захтевом за одлагањем исплате и одбијањем дугова.

Забринутост да би Грчка могла да доспе у стање немогућности отплате дуга, надјачан је страхом од губитка кредибилитетаа (поверења) код међународних банкара и инвеститора у еврозону.

Бранећи поменуту клаузулу, Европска унија пролази кроз реакционарну и ауторитарну мутацију. Следи логику Европског економског управљања (EuropeanEconomicGovernance) која се може ишчитати из предлога фискалног споразума о евру. Према њему ће државе чланице укључивати мере штедње у своје националне уставе чиме ће омогућити механизмима ЕУ да интервенишу и одреде високе казне и резове у финансирању када год сматрају да држава чланица не располаже разборито са својим финансијама.

Са истим циљем је од користи и ММФ-ова „стручност“ у наметању приватизације и мера штедње. Овом се логиком жели ограничити суверенитет и у том смислу је Грчка пробни полигон.

Већ је у прихваћеним условима за могућност новог задуживања тројке ЕУ-ЕЦБ-ММФ предвиђено увођење контролних механизама у сва грчка министарства која одређују политике, на готово неоколонијалан начин. Места за политичку дебату и сукобљавање по питању избора економских политика ће бити мало или нимало, будући да ће их диктирати надзорни органи ЕУ.

Овакве ће праксе постати норма уколико се наметне логика Европског економског управљања. Чак ни све ово није било довољно за неке државе ЕУ. Немачка влада је, као услов за стављање свог потписа на било какав пакет „помоћи“, захтевала чврсте гаранције да ће трогодишњи програм реформи бити спроведен — укључујући затварање 3.000 државних организација и значајна смањења броја кадрова.

Управо зато се тренутна грчка влада иако подложна ЕУ само понижава уз истовремени величанствени и све масовнији револт грчке радничке класе који доводи у питање политичку одрживост договорених промена. „Захваљујући Европи, Грчка не треба свог пуковника који би јој наметнуо диктатуру.“ — пише Агоравокс.

Европска унија постаје изразито реакционарна и недемократска институција, каква није виђена на европском континенту још од нацизма.

Неколико ЕУ држава предвођених Француском, почеле су да се осећају све отуђеније услед немачке бескомпромисности. Оне су страховале да би се грчка криза, уколико не буде обуздана, проширила еврозоном. Ангела Меркел је јавно поставила питање: да ли је Грчкој уопште требало допустити да се придружи евру? Грчка влада је, заузврат, искористила европску разједињеност како би отворила врата ММФ-у, којим доминирају САД, стављајући тако под знак питања економски и политички кредибилитет еврозоне.

Као резултат добија се заједнички ЕУ-ММФ пакет спаса. То је заправо, програм који ће омогућити грчкој влади да спасе француске, немачке и британске банке. Уколико би се успешно спровео, својом бруталношћу би проузроковао дубок и дуготрајан пад животног стандарда Грка, какав је мали број народа доживео ван ратних околности.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *