Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Grčka je pred provalijom: društvenom, privrednom, političkom i geopolitičkom. Dok Evropska unija i njene članice ponaosob žele da što jeftinije prođu u lomu koji dolazi, izmiče im kolosalnost plana kojim krupan kapital destabilizuje planetu. U ovom tekstu, na grčkom primeru, analiziramo makroekonomiju zla i kako transatlantske „ekonomske plaćene ubice“ preko Grčke razaraju evropski kontinent, sa namerom da se isti scenario u budućnosti primeni na celu planetu.
„Žestoki socijalni protesti i nemiri, zemlja pada u dužničko ropstvo.“
Ova rečenica, osim što oslikava trenutnu situaciju u Grčkoj, ujedno je i poslednja scena iz metodologije svetskih lihvara — MMF i moćnih zapadnih banaka — za porobljavanje siromašnih zemalja. Izgovorio ju je nobelovac Džozef Štiglic, obelodanjujući plan kojim se suverene zemlje pretvaraju u ekonomske robove.
UVOD: ALGORITAM PROPASTI
Plan zaslužuje da se podrobnije navede, jer je sprovođen i na zamorčetu Grčkoj:
1. Ostvarenje počinje tako što se pod plaštom dobrotvora izvrši detaljna analiza privrednog i kadrovskog stanja države-mete.
2. Zatim se državi-meti uručuje tipski program koji mora da se sprovede. Ključni zahtev je brza privatizacija, posebno velikih javnih i industrijskih preduzeća (tzv. „ubrzanje strukturnih reformi”).
3. Traži se potpuna liberalizacija tržišta, gde manje konkurentna država zasigurno gubi bitku sa velikim i moćnim stranim konglomeratima, što je sledeći korak ka dnu. Direktne posledice su gašenje ili preuzimanje domaćih firmi, povećanje nezaposlenosti i rast spoljnog duga.
4. Obezbeđenje nesmetanog izlaska kapitala iz zemlje i manji ulazak isključivo špekulativnog novca, što služi odnošenju plena i daljem siromašenju zemlje kojoj se „pomaže”.
5. Topljenje državnih rezervi zbog odliva kapitala je sledeća faza pomenutog plana. Kapital se odliva putem stranih firmi i banaka, kao i sklanjanjem od strane domaće buržoazije.
6. Onda se pojavljuje MMF koji rado daje nove kredite za jačanje deviznih rezrvi države. Novi krug odliva kapitala tada može da započne.
7. Drastičan rast kamata i do 80 % (npr. za prekoračenja dozvoljene pozajmice po tekućem računu).
8. Razaranje industrijske proizvodnje preskupim kreditima. Cena kapitala ulazi u cenu svakog proizvoda i čini ga skupim i nekonkurentnim.
9. Dramatično dizanje cena pod plaštom slobodnog tržišta.
10. Ukidanje subvencija za siromašne građane, hranu i gorivo.
11. Zemlja žrtva je pred privrednim uništenjem.
12. Poslednja, dvanaesta faza plana je opisana na početku teksta — žestoki socijalni nemiri, zemlja pada u dužničko ropstvo.
SPECIFIČNOST GRČKE KAO ZEMLJE-ŽRTVE
Grčka kriza je višeznačna, jer nosi elemente krize evrozone kao i globalne finansijske i ekonomske krize. To je problem jedne slabe i periferne ekonomije koja nije u stanju da otplati svoje dugove, ali i grčkih banaka, koje su pozajmljivale novac grčkoj vladi kako bi joj omogućile otplatu dugova.
To je kriza i za one balkanske ekonomije, poput Srbije i Bugarske, u kojima grčke banke kontrolišu značajan deo bankarskog sistema.
To je i kriza evropskih banaka — na prvom mestu, francuskih, nemačkih i britanskih — koje su masovno pozajmljivale grčkoj državi (što ukupno predstavlja oko 30% grčkog duga koji iznosi 390 milijardi evra).
„Grčka kriza obuhvata mnogo više od puke mogućnosti širenja finansijske zaraze na slabije evropske dužničke ekonomije (Irsku, Italiju, Portugal i Španiju); ili od toga što lešinari sada kruže nad ogromnim javnim dugovima mnogo jačih i većih ekonomija, poput ekonomije Velike Britanije. Ona je, čak, još ozbiljnija od krize cele evrozone, u kojoj je nemogućnost nekolicine zemalja da uspostave kontrolu nad rastućim dugovima stavila ogroman pritisak na evro i, samim tim, na integritet evropske Ekonomske i monetarne unije.“ — zaključuje i Andreja Živković.
Međutim, po Živkoviću se iz navedenog stanja se može izvućii predviđanje bliske budućnosti: „Grčka kriza nam pruža priliku da uočimo najnoviju fazu svetske krize, krizu javnog duga i državnog bankrota. Kao posledica međunarodne akcije spašavanja finansijkog sistema nakon septembra 2008, i kolapsa ‘Liman braders’ banke, ogromni dugovi koje su banke i privatni sektor nagomilale, prebačeni su na javni sektor, tj. na trošak narodu. Širom sveta pozajmice vlada doživele su pravu eksploziju. Kako zbog multi-bilionskih operacija spašavanja banaka i korporacija, tako i zbog pada poreskih prihoda i porasta javne potrošnje do kojih je globalna kriza dovela. Grčka kriza je upozorenje da bismo mogli da očekujemo globalni finansijki krah.“ (naglašavanje:Č.K.)
Situacija je tim teža što centri moći s druge strane Atlantika ovu krizu vide kao idealnu priliku za potkopavanje evra i reafirmaciju posrnulog dolara.
Pangiotis Sotiris piše da sami Grci svoju domovinu vide kao poligon za provođenje ekstremnog slučaja neoliberalnog društvenog inženjeringa. Uslovi pod kojima su Evropska unija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond odobrili novi paket finansijske pomoći Grčkoj direktno uništavaju ono malo što je preostalo od kolektivnih socijalnih prava i predstavlja ekstreman pokušaj da se nivo nadnica i uslovi rada vrate na one iz 1960-ih.
Prihvatanjem uslova pomenute trojke grčka vlada je potvrdila svoju nameru o ostanku Grčke u Evrozoni. Posledice te odluke i tako zamišljene „pomoći“ su dodatno zaduživanje zemlje, uvođenje stravičnih mera štednje u već i onako opustošeno društvo i daljnja rasprodaja nacionalnog bogatstva.
Društvena cena ovih promena će biti golema. Po prvi put posle Drugog svetskog rata veliki delovi grčkog društva suočeni su sa opasnošću ekstremnog osiromašenja. Prvi pokazatelji su već prisutni: povećanje broja beskućnika i narodnih kuhinja, kao i broja samoubistava. Krenuo je novi talas ljudi koji emigriraju iz Grčke u potrazi za poslom. Situacija će se samo pogoršavati kako se tradicionalni oblici solidarnosti, poput porodice, neće više moći nositi sa situacijom.
KAKO JE POČELO?
Mediji u Grčkoj podsetili su nas da je visokoplasirani član kluba „Bilderberg“, Henri Kisindžer, rekao na skupu poslovnih ljudi u Vašingtonu 1974. sledeće:
„Grci su anarhisti, nije ih lako pokoriti. Moramo ući duboko u njihove kultorološke korene. Možda ćemo ih tako moći prisiliti na konformizam. Moramo neutralizovati njihovu sposobnost razvoja, raznolikosti i održavanja prodiranjem u njihov jezik, veru, kulturu i istorijske vrednosti. Moramo ih ukloniti kako bismo mogli provesti svoje strateške planove na području Balkana, Sredozemlja i Bliskog istoka“. Ovo je objavio 1997. popularni grčki nedeljnik Ikonomikos tahidromos.
Evidentno je da je Grčka izabrana kao eksperiment svetske vlade u EU. U prilog ovakvom razmišljanju je i činjenica da je „Goldman Saks“ dozvolio Grčkoj da lažno prikaže vlastite dugove i vlastiti finansijski deficit u vreme njenog „prijemnog ispita“ za ulazak u evrozonu.
Grčka je članica Evropske Unije već trideset godina, ali uprkos dugom evropskom stažu, suštinske političke i ekonomske slabosti sistema ostale su decenijama nepromenjene. Bez obzira na hiljade zakona koje je Grčka harmonizovala sa EU, ona i danas više liči na sebe od pre trideset godina, nego na države poput Holandije i Danske, na primer.
Druga važna lekcija grčke krize proizilazi iz njenog članstva u evrozoni. Jaka valuta ne može stvoriti jaku ekonomiju, niti je može dugoročno stabilizovati. Jaka valuta samo privremeno prikriva ekonomske slabosti , a vreme provedeno u zabludi omogućava da problemi narastaju preko svake mere. Članstvo u evrozoni i lakoća zaduživanja koja je sa tim išla, samo su produbili krizu i dodatno je dramatizovali. Članstvo Grčke u evrozoni se pokazalo kao užasna greška.
Uzroci i geneza grčke krize bi morali delovati otrežnjujuće na sve tranzicione države, bez obzira da li su već postale članice EU ili tek čekaju da u nju uđu.
Za Srbiju su uzroci ove krize izuzetno značajni, ne samo zbog geografske blizine Grčke ili zbog uzajamnih ekonomskih veza, već i zbog velike sličnosti političke i socijalne strukture proistekle iz slične istorije i mentaliteta. Eventualni ulazak Srbije u EU neće promeniti Srbiju, niti će popraviti njeno ekonomsko i socijalno stanje. Tu promenu može ostvariti samo Srbija sama, ako se odvaži na suočavanje sa sobom i svojim slabostima.
STAV EVROUNIJE O DUŽNIČKOJ KRIZI I GRČKOM PROBLEMU
Italijanski premijer Mario Monti izjavio je da koreni evropske dužničke krize delimično leže u neodgovornom rukovođenju Nemačke i Francuske zonom evra, u vreme kad je monetarni blok tek formiran. Kada je evro još bio „beba“, 2003, Nemačka i Francuska su bile zemlje koje su olako tretirale javni deficit i dug nepoštovanjem pravila koje godišnji budžet ograničava na tri odsto bruto domaćeg proizvoda. Time su pružale i loš primer ostatku kontinenta.
Savetnik Angele Merkel, Peter Bofinger, smatra da se izlaz iz krize može pronaći samo promenom recepta, a ne kozmetičkim promenama (zamena starih grčkih obveznica novim — prim. autora) te da Grčka mora odustati od štednje koju nameće EU.
Nemačka je profitirala od grčke krize tvrdi Evanglos Vanizelos, ministar finansija Grčke od juna 2011. do marta 2012, kada je podneo ostavku. Radi se o razlici u ceni kapitala prikupljenog u Nemačkoj po veoma niskim stopama (1,5%) a zatim plasiranog Grčkoj po znatno višim stopama (do 5%).
Nemačke banke su spremne za svaki mogući rasplet krize grčkog duga, a njihova izloženost krizi u toj zemlji je ograničena, saopštila je 5. juna 2012. nemačka Federalna uprava za finansijski nadzor (BaFin).
Grci su se prisetili i da su im Nemci marta 1942. na ime „ratne pozajmice“ oteli oko 10 milijardi evra, mereno vrednošću današnjeg novca. Vodeći se interesnom stopom od skromna tri procenta, grčki ekonomisti su izračunali da bi za 70 godina ta cifra iznosila više od 70 milijardi evra, što bi bilo dovoljno da see pokrije fiskalni deficit Atine za narednih pet godina. Niko iz Nemačke na ove računice se nije osvrnuo, čak ni komentarom.
Grčki premijer Antonis Samaras zatražio je 6. jula 2012. od kreditora iz Evropske Unije i MMF da se za dve godine odloži primena reformi i mera štednje, koji su od zvanične Atine zatraženi u zamenu za pakete pomoći vredne ukupno 237 milijardi evra. Samaras je obećao da će se vlada usredsrediti na prodaju državne imovine, poput železnice, te da će liberalizovati tržište energentima.
Da bi evroslika bila celovitija, ističemo da je nemačka opozicija protiv spašavanja banaka. Među anketiranim Nemcima 51 % smatra da bi Nemačkoj bilo bolje ako bi napustila evrozonu. Takođe 71 % ispitanika smatra da Grčka mora da bude isključena iz evrozone ukoliko ne ispuni zahteve kreditora.
Vođa Partije slobode, Gert Vilders, traži da Holandija izađe iz evrozone i EU, tvrdi da EU previše košta Holandiju. „Evro nije novac — on nas košta novca, a Evropska unija je nesreća za Holandiju.“ Vilders se odlučno suprotstavlja daljem uplaćivanju u Fond za spašavanje evra. Najviše besa je iskazao prema Grčkoj.
Nemački vicekancelar i ministar ekonomije Filip Resler izrazio je sumnju da će Grčka uspeti da ispuni uslove za dobijanje nove tranše pomoći i istakao da izlazak Grčke iz evrozone „više nije horor ideja“.
Reslerov komentar došao je u trenutku kada se međunarodni inspektori, takozvana „trojka“ (EU-ECB-MMF), pripremaju da daju procenu da li je Grčka sprovela dovoljan broj reformi i smanjila budžetske troškove, kako bi mogla da dobije novu tranšu pomoći tj. da joj se omogući dodatno zaduživanje.
„Svi ćemo, naravno, sačekati jesenji izveštaj trojke, ali već sada mogu da kažem da sam veoma skeptičan“, rekao je Resler za televiziju ARD. „Sigurno je samo da ukoliko ne ispuni sve uslove, Grčka neće dobiti dodatni novac.“
Nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele isključio je mogućnost bilo kakvog novog pregovaranja o grčkom programu mera štednje. „Vidim da se u Grčkoj javljaju želje za ponovnim pregovorima i da se dovodi u pitanje obaveza sprovođenja reformi.Moram jednostavno da kažem da tako neće moći. To je Rubikon koji mi nećemo preći“, izjavio je Vestervele 21. jula 2012. za berlinski list Bild.
Bivši kancelar Nemačke Helmut Šmit poručio je Nemcima da „ne maštaju o Evropi koja igra ulogu velike sile“.Pozvao je svoje sunarodnike, na stranicama nedeljnika Cajt da ispolje više energije, razuma i strpljenja. Šmit poručuje Nemcima da spoznaju izazove koji prete kontinentu u epohi globalizacije i buma nataliteta na planeti, te da se žrtvuju, pomažući susedima koji su se našli u dužničkim problemima i masovnoj nezaposlenosti. Šmit ne obećava lak život Evropljanima. Nasuprot tome, on sugeriše da se moraju pripremiti za teška vremena.
Njegova je procena da će do sredine veka udeo Evropljana u svetskoj populaciji biti do 7 %, a proizvodnja materijalnih vrednosti do deset odsto.
„Evropska ekonomija i kultura već sada su u opasnosti od marginalizacije. Svi putevi izlaska iz krize neizbežno vode preko integracija“ — naveo je 92-godišnji Šmit.
ZAOKRET EVROPE
Upozorenje mudroga Šmita stiže u trenutku kada Grci i mnogi drugi shvataju da trenutna kriza u Grčkoj ima korene u kreditnim balonima i špekulacijama iz protekle decenije.
Potrošački bumovi u Južnoj i Istočnoj Evropi su, povratno, napajali ekspanziju nemačke ekonomije, budući da su joj obezbeđivali novo tržište za izvoz. Istovremeno su slabije ekonomije velikom brzinom nagomilavale ogromne defic ite platnog bilansa, koji su bili druga strana medalje rastućih nemačkih viškova.
Balon je u nekom trenutku morao da pukne.
Glavni EU igrači isprva su pokušali da odbrane klauzulu „nema spašavanja“, koja je utisnuta u neoliberalni Mastrihtski sporazum. Po toj matrici bi smanjenje potrošnje i plata ponovo uspostavilo profitabilnost. Ono čega su se plašili bilo je da bi, u suprotnom, Grčka mogla da započne zadavanje konačnog udarca neoliberalnoj dogmi, tako što bi nakon nje i sve ostale prezadužene evropske države istupile sa zahtevom za odlaganjem isplate i odbijanjem dugova.
Zabrinutost da bi Grčka mogla da dospe u stanje nemogućnosti otplate duga, nadjačan je strahom od gubitka kredibilitetaa (poverenja) kod međunarodnih bankara i investitora u evrozonu.
Braneći pomenutu klauzulu, Evropska unija prolazi kroz reakcionarnu i autoritarnu mutaciju. Sledi logiku Evropskog ekonomskog upravljanja (EuropeanEconomicGovernance) koja se može iščitati iz predloga fiskalnog sporazuma o evru. Prema njemu će države članice uključivati mere štednje u svoje nacionalne ustave čime će omogućiti mehanizmima EU da intervenišu i odrede visoke kazne i rezove u finansiranju kada god smatraju da država članica ne raspolaže razborito sa svojim finansijama.
Sa istim ciljem je od koristi i MMF-ova „stručnost“ u nametanju privatizacije i mera štednje. Ovom se logikom želi ograničiti suverenitet i u tom smislu je Grčka probni poligon.
Već je u prihvaćenim uslovima za mogućnost novog zaduživanja trojke EU-ECB-MMF predviđeno uvođenje kontrolnih mehanizama u sva grčka ministarstva koja određuju politike, na gotovo neokolonijalan način. Mesta za političku debatu i sukobljavanje po pitanju izbora ekonomskih politika će biti malo ili nimalo, budući da će ih diktirati nadzorni organi EU.
Ovakve će prakse postati norma ukoliko se nametne logika Evropskog ekonomskog upravljanja. Čak ni sve ovo nije bilo dovoljno za neke države EU. Nemačka vlada je, kao uslov za stavljanje svog potpisa na bilo kakav paket „pomoći“, zahtevala čvrste garancije da će trogodišnji program reformi biti sproveden — uključujući zatvaranje 3.000 državnih organizacija i značajna smanjenja broja kadrova.
Upravo zato se trenutna grčka vlada iako podložna EU samo ponižava uz istovremeni veličanstveni i sve masovniji revolt grčke radničke klase koji dovodi u pitanje političku održivost dogovorenih promena. „Zahvaljujući Evropi, Grčka ne treba svog pukovnika koji bi joj nametnuo diktaturu.“ — piše Agoravoks.
Evropska unija postaje izrazito reakcionarna i nedemokratska institucija, kakva nije viđena na evropskom kontinentu još od nacizma.
Nekoliko EU država predvođenih Francuskom, počele su da se osećaju sve otuđenije usled nemačke beskompromisnosti. One su strahovale da bi se grčka kriza, ukoliko ne bude obuzdana, proširila evrozonom. Angela Merkel je javno postavila pitanje: da li je Grčkoj uopšte trebalo dopustiti da se pridruži evru? Grčka vlada je, zauzvrat, iskoristila evropsku razjedinjenost kako bi otvorila vrata MMF-u, kojim dominiraju SAD, stavljajući tako pod znak pitanja ekonomski i politički kredibilitet evrozone.
Kao rezultat dobija se zajednički EU-MMF paket spasa. To je zapravo, program koji će omogućiti grčkoj vladi da spase francuske, nemačke i britanske banke. Ukoliko bi se uspešno sproveo, svojom brutalnošću bi prouzrokovao dubok i dugotrajan pad životnog standarda Grka, kakav je mali broj naroda doživeo van ratnih okolnosti.
Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)
