Почетна / Свет / Антипутинска хистерија западних медија

Антипутинска хистерија западних медија

Пише Богдан Ђуровић

Сви напади на Путина садрже у себи обавезне речи: корупција, цензура, диктатура, аутократија, репресија… И нема ту много маштовитости – употреби се свака од ових речи по два-три пута и готов текст. Било каква озбиљна аргументација или бар некакав доказ за тешке оптужбе, очито су сувишни…

 

Апсолутно прећуткује да су руске панкерке вишеструке повратнице у кривично дело „удруживање у хулиганству“, због чега робијају опозициони активисти на Западу, а последњих година и у Србији

Последњих година практично нема медија на Западу који није бацио камен на руског председника Владимира Путина. У антипутинској хистерији придружују им се новинари из издања која примају новац из иностраних извора, уз хорску подршку прозападног руског „невладиног сектора“, опозиционих блогера, коментатора, аналитичара, политичких лидера и активиста. Такве критике руског лидера напросто боду очи површном и провидном пропагандистичком аргументацијом. Али, у функционалном смислу, постају много јасније – ако се упореде са оригиналима из западних централа, исписаним на страницама новина или емитованим на америчким, или европским телевизијама. Ма колико се трудили, нећете пронаћи разлику, чак ни у знацима интерпункције. Утолико је занимљивије сагледати за шта Путина оптужују, а који су реални резултати његове владавине.

ПОРНО ПАНК
Начелно говорећи, сви напади на Путина садрже у себи обавезне речи: корупција, цензура, диктатура, аутократија, репресија… И нема ту много маштовитости – употреби се свака од ових речи по два-три пута и готов текст, одрађена апанажа! Било каква озбиљна аргументација или бар некакав доказ за тешке оптужбе, очито су сувишни. Све је и тако кристално јасно кад, на пример, кажу: „Руски диктатор користи репресију и цензуру да би спречио независне медије и представнике цивилног сектора да указују на масовну корупцију аутократског режима“. Или, у случају актуелног суђења чланицама панк бенда „Пуси рајот“, наводи се да „у својим наступима критикују Путина“, па су због тога завршиле у затвору.
При том се апсолутно прећуткује да су ове девојке вишеструке повратнице у кривично дело „удруживање у хулиганству“, због чега робијају опозициони активисти на Западу, а последњих година и у Србији. А о томе да су панкерке намерно и безобзирно оскрнавиле у свету највећи православни храм Христа Спаситеља, чиме су узнемириле и повредиле верска осећања десетина милиона својих суграђана и извршиле атак на Руску цркву – једва да је ко нашао за сходно да извести, спомињући то тек узгред. А посебно је гротескно када се око ових ноторних политичких и професионалки ствара ореол „невиности“ и „узора омладини“. Свој порнографски перформанс први пут су извеле још 29. фебруара 2008, два дана уочи председничких избора, учешћем у јавним сексуалним оргијама пред камерама новинара. Заштитно лице „Пуси рајота“, тамнокоса Надежда Толокоњикова, тада је, протестујући против председничке кандидатуре Дмитрија Медведева, у групи са још четири пара, јавно имала секс са мужем Пјотром Верзиловим – на прес конференцији у здању Биолошког музеја „Тимирјазев“. Посебно је бизарно што је Толокоњикова, у „уметничким круговима“ позната као Нађа Толокно, тада била у деветом месецу трудноће.
Док се са једне стране Путин описује као главни кривац за сва зла овог света, истовремено се његови несумњиви успеси, пре свега у домену економије, социјалне политике и безбедности – објашњавају пуком срећом због „повећаних прихода од цене нафте на светском тржишту“, без икакве његове заслуге. У блаћењу руског председника западни медији иду толико далеко да критикују и „еротизовање Путиновог тела“, мислећи на његове фотографије са летовања, где пеца или јаше коња! А тек Путиново мајсторство у борилачким вештинама и стрељаштву, виде као „сексизам“ и кршење родне равноправности. Па је, после негативне кампање таквих размера, интензитета и трајања, западно јавно мњење потпуно затрпано лажним и извитопереним информацијама о Путину. Са друге стране, истина о Русији тешко се пробија до читалаца и гледалаца. Када француски новинар Никола Бонал упореди Путина са Де Голом, то звучи као светогрђе.
Тако се поставља питање: шта је Путин, заиста, урадио за своју земљу и народ?
У време економске шок терапије Џефрија Сакса деведесетих година, која је, и буквално, живота коштала више од десет милиона Руса (неки кажу 20 милиона), и када је Борис Јељцин у октобру 1993. тенковским плотунима побио 150 људи и разбио демократски изабрани Парламент који се побунио против Саксове „терапије“ – Америка је ћутала. Није било приговора за „диктатуру и недемократичност“, нису се оглашавали Мадона и „Ред хот чили пеперси“, као сада у случају порно панкерки. Напротив, потпредседник САД-а Ал Гор поручио је Јељцину – радите шта хоћете. Такође, критичарима сада смета што је Путин, потпуно легално и легитимно, на власти 12 година, али им није сметало када је, рецимо, Франсоа Митеран био пуних 14 или што се већ 24 године у Вашингтону на власти наизменично наслеђују чланови династија Клинтон и Буш. Њима смета што је у Русији заувек прошло Јељциново време, када су радницима у колхозима плату исплаћивали у стајском ђубрету! Смета им хапшење хулиганки „Пуси рајот“, а нису приметили када је Јељцин 1993. иза решетака стрпао пола Парламента, укључујући председника Врховног Совјета Руслана Хазбулатова и потпредседника Русије Александра Руцкоја, па декретом укинуо највиши правни акт и наметнуо копију америчког устава. То је било тако „демократски“. Америка и „цивилизовани свет“ су аплаудирали…

[restrictedarea]

РАЗБИЈАЊЕ НАФТНОГ МОНОПОЛА
Широј јавности мање је познато и да је Јељцин 1996, под притиском „Светске банке“ и ММФ-а, потпуно укинуо све извозне царине, укључујући и оне најважније – на нафту! То је за собом повукло колосалне губитке по државни буџет, али су западни кредитори управо то поставили као услов за даље доларске позајмице. Тако је остало и у наредне три године, све док 1999, непосредно пре него што га је Јељцин сменио, премијер Јевгениј Примаков није почео да враћа нафтне царине. Најпре, тек пет одсто од извозне цене, да би са доласком Путина на премијерско место у августу 1999, царина била практично утростручена. Данас руски извозници нафте уплаћују скоро половину добијене цене нафте у државни буџет. Зато се тешко може рећи да је Путин „искористио високе цене нафте“. Да су остала правила која је наметнуо ММФ, барел би могао да кошта и хиљаду долара, али Русија од тога не би имала ништа.
Други важан Путинов корак био је разбијање нафтног монопола олигарха Михаила Ходорковског, кога је западна штампа без икаквог основа прогласила за „дисидента“. Овај тајкун, чији је капитал 2003. био већи од целог буџета Русије, како се наводи у књизи Владимира Перекреста, регистровао је фиктивне фирме у Гибралтару и другим оф шор зонама. Па је, преко њих, од своје компаније „Јукос“ куповао нафту по цени производње и потом препродавао на светском тржишту. На тај начин, процењује се, у кратком року опрао је и нелегално изнео из земље између 50 и 80 милијарди долара.
Последња фаза његовог сукоба са државом наступа 2003, када је Ходорковски објавио спајање „Јукоса“ са другим нафтним гигантом – чувеним „Сибњефтом“ Романа Абрамовича. „Сибњефт“ је 1996, директним договором са Јељцином, за мизерних 100 милиона долара откупио тада најмоћнији човек Русије Борис Березовски, који се данас од правосуђа крије у Лондону, због оптужби које укључују и сумње за убиство, 1. марта 1995, директора државне телевизије Владислава Листјева. Касније је „Сибњефт“ преузео Абрамович, да би га 2005. продао „Газпрому“ за 13,1 милијарду долара, што је 131 пут већа цена од оне коју је платио Березовски. Ове бројке најбоље сведоче о пропорцијама „демократске пљачке“ Русије. Данас се „Сибњефт“ зове „Газпромњефт“, поседује доказане залихе од 1,13 милијарди тона нафте, пет милијарди долара чистог годишњег профита и већински је власник „Нафтне индустрије Србије“.
Ходорковски је, како тврде руски стручњаци, у јеку америчке агресије на Ирак 2003, договорио спајање „Јукоса“ и „Сибњефта“ и продају уједињеног гиганта америчкој компанији „Ексон мобајл“. Путин је схватио да је почео глобални рат за нафту и да, не само што ће Ирак поништити све уговоре са Москвом о експлоатацији „црног злата“ и неће вратити старе кредите, већ ће Американци преузети највећу руску петролејску компанију са залихама од 20 милијарди барела нафте! Осим тога, Ходорковски, који није крио председничке амбиције на предстојећим изборима 2004, тако би добио моћну међународну заштиту за разгранату политичку и медијску инфраструктуру „Јукоса“. Иза Ходорковског, мање или више јавно, стали су Хенри Кисинџер, Џорџ Буш и Кондолоза Рајс…
Тиме је нарушен договор из 2000. године, када је Путин обећао тајкунима да неће преиспитивати порекло њихове имовине – ако буду поштено плаћали порезе и не буду се мешали у политику. Ходорковски је прекршио и једно и друго, па сада, због доказане утаје пореза, издржава казну затвора од 11 година. Баснословно вредна имовина, стечена у сивој и црној зони, враћена је држави и данас представља мотор социјалног развоја Русије. Само годину дана после хапшења Ходорковског, државни буџет РФ је удвостручен, а прикупљање пореза од нафте порасло је невероватних 80 пута! И овај пример показује да је Путинов успех далеко од пуке случајности.

ДОЖИВОТНИ НЕПРИЈАТЕЉИ НА ЗАПАДУ
Трећи важан корак Путин је предузео исте, 2004. године. После четири године борбе коначно је ликвидиран злогласни „Споразум о подели продукције“ (СРП), који се састојао од чак 260 по Русију штетних уговора. Јељцин је 1995, под притиском Запада, потписао Закон о СРП, по којем америчке и британске компаније имају приступ руским нафтним и гасним ресурсима по условима које експерти оцењују као неоколонијалне. Било је предвиђено да Москва добија од Американаца и Британаца одређени бонус од њихове експлоатације руске нафте и гаса – али тек пошто они намире све своје „инвестиције и трошкове“. У пракси, надувани „трошкови“ расли су буквално из сата у сат, па је Русија 2004, када је СРП коначно обустављен после безмало деценије бесомучне експлоатације, Американцима још остала и дужна 700 милиона долара! Руска нафта тако, скоро целу деценију, није припадала Русији. У буџет није стизала ни копејка, па није случајно што је Путин био веома љут када је рекао: „Ми сада ништа не добијамо, а ако још повећају своје трошкове, нећемо добити ништа ни наредних 10 година“. И раскинуо СРП, чиме је створио доживотне непријатеље на Западу. „Оштећен“ је био пре свега британски „Шел“, али је буџет Русије због тога ојачао за додатних више од 300 одсто!
Тако се отворила могућност за изузетна достигнућа у првих 10 година Путинове власти. Ако се 1999. целокупна ефектива Русије процењивала на око 100 милијарди долара, у 2008. је само Стабилизациони фонд (који је Путин пунио екстра приходима од нафте) располагао са 156 милијарди. Штедња грађана износила је 40 милијарди долара 1999. године, а 2010. чак 470 милијарди. У 1999. години бруто друштвени производ Русије био је 177 милијарди (1.210 долара по глави становника), а до 2010. увећао се 8,34 пута и износио 1.477 милијарди (10.400 по глави становника). Ако се БДП рачуна према паритету куповне моћи и подацима ММФ-а, „Светске банке“ и ЦИА, онда је још већи – 2.200 милијарди долара, по чему је Русија на шестом месту у свету, иза Немачке, а испред Велике Британије.
У истом периоду руски берзански индекс порастао је за 1.000 одсто, просечна плата је скочила са 62 на 755 долара, а пензије са 18 на 285 долара. Путин тврди да је и то мало, па последњих неколико година пензије расту за око 30 одсто годишње у реалном износу. Истовремено, незапосленост је снижена на седам одсто, што је за два процента мање него у САД. Ако су директне стране инвестиције у руску привреду у периоду 1988-1999. године износиле укупно 12,8 милијарди долара, вредан поштовања је податак да је само у 2010. директних иностраних инвестиција било 13,8 милијарди (што је за око 20 одсто више по глави становника него у Кини), док је укупан прилив капитала у 2010. износио 114,7 милијарди долара.
Исто тако, 1999. државни дуг страним повериоцима износио је 138 милијарди долара, односно 78 одсто БДП-а, а у јануару 2010. то је било 40,7 милијарди или свега 2,75 процента БДП-а. Поређења ради, спољни дуг САД-а већ је досегао 14.000 милијарди долара, што је скоро 100 одсто америчког БДП-а. У првом кварталу прошле године Русија је имала око 500 милијарди долара девизних резерви, што је треће место у свету и 40 пута више него што су руске резерве износиле 1999. године. Руске девизне резерве тако су се изједначиле са онима које поседује цела Европска унија!
Могло би се још дуго, и из разних углова, излагати о Путиновим успесима, укључујући и онај најважнији – Русија је коначно престала да губи популацију, а од 2014. очекује се позитиван природни прираштај. Има, наравно, и негативних примера, али они ни изблиза нису тако црни као што их представљају западни медији, па их стога овом приликом није неопходно наводити. Да би се схватила дубина и замах преображаја Русије под Путиновом влашћу, довољно је прошетати се, не центром, већ предграђима Москве и других великих градова. Уместо испуцалих бетонских плоча, блата и прашине, сада расте цвеће и свеже покошена трава. А у школским двориштима, која су пре деценију или две изгледала као сценографија за „Сиви дом“ или „Ратнике Бронкса“, сада деца играју тенис, кошарку, фудбал и трче по савременим атлетским стазама.
И, ако западни медији можда и успевају да својим грађанима понуде лажну слику о Путину и његовој владавини, то код руских бирача не пролази. Они најбоље знају како живе и зато су, између пет кандидата, Путину указали двотрећинско поверење још у првом кругу избора.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Зоран Ђорђевић

    Американци су себи дали за право да одређују ко је диктатор а ко не, ко је терориста а ко не, где је демократија а где није. И натерали су свет да то прихвати. Из тога су извукли друго право за себе – да је у борби против неког диктатора све дозвољено. И то тако функционише већ деценијама.




    0



    0
  2. Умјесто коментара:
    Прочитајте како су реаговали у Њемачкој на нецивилизацијско понашање трочлане групе која је покушала да изведе „римејк“ московских падавичарки. Ни мање, ни вцише, но тужба Католичке црве и тражење најмање трогодишњег утамничења изгредника.
    То је само по основу вријеђања вјерских осјећања. О осталим посљедивцама тек ће се испружити мач правде.
    Ето, за знање и равнање.
    А шта би тек било да се то деси у демократској Саудијској Арабији, у талибанском крајолику, или на Каквазу (как0 наведе прердсједник Путин)
    Двогодишњи затвор, испада, по свјетским „стандардима“ је монденска бања.
    На здравље!




    0



    0
  3. najviše volim kad zapad poludi zbog Rusije.Nek ih stalno Rusi nerviraju,pućiće od muke i oslobodiće se civilizovani ostatak sveta od zla.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *