Почетна / Регион / Уџбеник хашке митологије (део други)

Уџбеник хашке митологије (део други)

Пишу Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

Сребреничка догма се тихо и систематски интериоризује у историјској свести младих Срба и Српкиња, преко реформисаних уџбеника историје и разноразних историјско-егзорцистичких пројеката и радионица у којима се до мере националног обезличавања истерује „зао антиевропски дух“ национализма. Овај начин наметања „сребреничке догме“ је опаснији, јер се одвија под велом формалног научног ауторитета европодобних историчара, којима кастинска ексклузивност знања и положаја, појачана европским референцама, редовно обезбеђује заштиту од суда јавности. Тако је још пре годину дана исфабрикована и идеологизована историја Сребренице готово неприметно уграђена у уџбеник Историје за осми разред основне школе, аутора Момчила Павловића и Ђорђа Ђурића

A онда је, ипак, дошло братство и јединство, које је, како рече Броз, Дангићев ликвидатор, требало чувати као зеницу ока, прикривајући ко су у рату били џелати, а ко жртве. Тако је СУБНОР у Јежештици подигао споменик на којем је писало: „Палим и умрлим борцима Народноослободилачког рата и жртвама фашистичког терора село Јежештица. Изгинули од 1941. до 1944.“ На споменику се, наравно, није видело ко су били погинули борци, с пушком у руци, а ко жене, деца и старци. Није се знало које су нације, нити ко је спроводио „фашистички терор“. Али, са споменика се читало да је Јежештица остала без 18 Лакетића, 16 Милановића, 12 Богичевића, 11 Млађеновића, осам Стјепановића… Мали број је ту био бораца, наравно (ако их је уопште и било). Већином нејач.  Требало је, безличном причом о „жртвама фашистичког терора“, прикрити стварне чињенице.
А онда је дошла нова-стара историја. Већ почетком новембра 1991. општинске власти Сребренице забрањују кретање јединицама ЈНА преко своје територије. На питање пуковника Миленка Гаврића која би им војска била пожељна, ако ЈНА то није, добија одговор: „Овдје је пожељна једино војска са зеленом звијездом и полумјесецом.“ У књизи Момира Крсмановића „Страдање Срба у Источној Босни и Херцеговини 1992- 1995“ читамо, опет, сведочење Славке Матић којој муџахедини Насера Орића убијају две ћерке и мужа, уз 59 других сународника, па како су Милици Димитријевић орићевци убили двоје деце у наручју док је из Скелана бежала према Бајиној Башти, а њен малолетни син возио ауто… Орићевски муџахедини праве покоље, због којих ће Орић у Хагу бити осуђен као да је убијао комарце (за то време, Шешељу непрестано продужавају казне због „непоштовања суда“). И кад се деси 11. јул 1995, почиње прича о „геноцидним Србима“.

„ЧИСТИЛИШТЕ“ ЗА НИКОЛИЋА И „ГЕНОЦИДНУ СРБИЈУ“

[restrictedarea]

Прозивке и притисци којима је почетком јуна 2012. био изложен нови председник Републике Србије због изјаве да се у Сребреници „није догодио геноцид“, показали су да је „случај Сребреница“ једно од кључних питања на којем ће се у приступном европском пургаторијуму проверавати степен српског самооптуживања, самоодрицања и самопонижења, као првих и основних услова за закључење фаустовског уговора Србије са ЕУ. У духу традиције inquisitio haereticae pravitatis, где је главни задатак судије био да од оптуженог под тортуром изнуди признање, како би га ослободио само судији знане кривице, ових дана су савремени наследници Торквемаде упозорили да „сви лидери из региона морају да заузму јасне ставове о злочинима који су почињени у прошлости, а који су најгори злочини против људске расе“ (САД). Такође, спремни су да понове „кад год то буде било потребно“, да је у Сребреници „извршен геноцид и злочин против човечности“ (ЕУ). Портпарол Европске комисије је тим поводом истакла да ЕУ „снажно одбацује сваки покушај да се поново пише историја“, јер су геноцидни карактер масакра у Сребреници „потврдили Међународни кривични суд за бившу Југославију и Међународни суд правде“.
Ауторитет такве октроисане „историјске истине“ о „сребреничком случају“, бритка критика Стефана Каргановића и сарадника (видети, опет и опет, књигу „Сребреница: фалсификовање историје“ и књигу Едварда Хермана „Масакар у Сребреници: докази, контекст, политика“) проверава под светлом Дидроовог просветитељског скептицизма – Оно што никада није доведено у питање уопште није ни доказано. Међутим, адресату коме је упућена ова критика стран је сваки вид рационалистичког преиспитивања, јер он изврсност свог историјског суда гради на традицији папоцентричног догматизма auto da fe верзије. Да је службена „истина“ глобалне Империје о Сребреници настала као духовни плод латинске традиције незаблудивог земаљског ауторитета, потврдио је с педигреом ћесаровог чиновника Валентин Инцко, истичући да је негирање геноцида у Сребреници „неприхватљиво и неопростиво“ и да „нема сумње у чињенице у Сребреници“, јер су „Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу и Међународни суд правде пресудили да је у том граду био геноцид“.
Српском народу се ауторитет овакве „сребреничке догме“ намеће двојаким методама: пре свега, путем ултимативних захтева упућених званичним представницима Србије и Републике Српске да се законски санкционише и обнародује хашка верзија сребреничке драме, али и кроз рад колаборационистичких структура инсталираних под фирмом реформатора у свим областима друштвеног живота, као стварних и непроменљивих управљача појединих ресора извршне власти. Први фронтални и ауторитарни начин наметања сребреничке догме по својим ефектима је мање делотворан, стога и мање национално штетан, јер јавност опомиње њене „заточнике“ на извесност будуће политичке и историјске одговорности. Код другог начина сребреничка догма се тихо и систематски интериоризује у историјској свести младих Срба и Српкиња, преко реформисаних уџбеника историје и разноразних историјско-егзорцистичких пројеката и радионица у којима се до мере националног обезличавања истерује „зао антиевропски дух“ национализма. Овај начин наметања „сребреничке догме“ је опаснији, јер се одвија под велом формалног научног ауторитета европодобних историчара, којима кастинска ексклузивност знања и положаја, појачана европским референцама, редовно обезбеђује заштиту од суда јавности.

УЏБЕНИК ЗА ПОРАЖЕНУ СТРАНУ
Тако је још пре годину дана исфабрикована и идеологизована историја Сребренице, готово неприметно уграђена у уџбеник Историје за осми разред основне школе, аутора Момчила Павловића и Ђорђа Ђурића. Морални мук стручне јавности, која је упртила завежљај свести, речју М. Ломпара, „марвених трговаца“, био је једини одговор на део уџбеника о „масакру у Сребреници“. Сам Павловић, који већ годинама са сарадницима  преиспитује нашу новију прошлост, нарочито Други светски рат, није имао храбрости да напише пуну истину о догађају из 1995, можда из перспективе чињенице да смо ми данас „на пораженој страни“, како је изјавио на округлом столу са Љубодрагом Димићем и Предрагом Ј. Марковићем („Прес“, 4. септембар 2011), додајући: „Албански стандард је да Срба на Косову нема (…) Где су Срби у Словенији? Која права имају? До данас нису регулисали пензије и друга елементарна права. Где су у Хрватској? Где у Македонији, где није било рата? Тридесет одсто Срба у Црној Гори не узима се уопште у обзир као фактор црногорске стварности. И Европа подржава ексклузивни црногорски сепаратизам и национализам. Црна Гора је независна само онолико колико је против Србије. Ради се о томе да се Србија изолује у својим легитимним настојањима да сачува државни оквир, које су све републике оствариле уз помоћ Запада. Једино Србија не“. Дакле, Павловић ЗНА да је србофобија основа империјалне политике на Балкану и данас, као и у време Хабзбурга и Броза.
Крајем осамдесетих један од писаца ових редова, отац будуће осмакиње, се у дугим регрутским ноћима први пут упознао са трагичном историјом Подриња, кроз личну исповест генерацијског исписника из сребреничког села Брежани. Тада је летаргичну идилу братства и јединства у парампарчад разбила чињеница да је један осамнаестогодишњи Србин у Брозовој Југославији, живећи у нимало лаким условим планинске забити, први пут из својих Брежана отишао у најближе суседно муслиманско село Осмаче тек када је прешао петнаесту годину – нити је тамо ишао у школу, нити се дружио са комшијама муслиманима. Оно што се из угла урбаног живота у једној србијанској варошици чинило апсурдним, за младог Осаћанина је била потпуно разумљива и једина могућа реакција условљена крвавим историјским билансом у средњем Подрињу. Главе стотина и хиљада покланих Срба у Првом и Другом светском рату стајале су као непробојни зид између православних Брежана и муслиманских Осмача. Тада до краја недокучива истина из једне личне исповести добила је касније, 30. јуна 1992. године, најбруталнију крваву потврду. Тридесет двоје сродника и суседа пријатеља из Брежана побијено је у нападу комшија из Осмача, отац је био тешко рањен, а од сиротиње стечене зидарским знојем није остао ни камен на камену. Тих дана је као опомена одзвањала реченица пријатеља из ЈНА – Пао је Берлин, а Осмаче нису пале.

ПРЕОБЛИКОВАЊЕ ДЕЧЈЕ СВЕСТИ
Слика о сребреничким догађајима из јула 1995. коју у наведеном уџбенику Историје даје М. Павловић, нема додирних тачака са оваквим предањем. Она је искључиво изграђена на основу пресуђених чињенице (res iudicata) Хашког трибунала, доказаних сведочењем једног патолошког плаћеног убице и признањима тужилачких навода од стране двојице хашких заточеника. Тако је у овом основношколском уџбенику Историје своје место нашла имагинарна хашка бројка од осам хиљада убијених сребреничких муслимана, донекле релативизована тврдњом да се „према другима ти бројеви оцењују као претеривање“. Снагу овакве релативизације потпуно анулира општи оквир у који наведени писац смешта историју „сребреничког случаја“, а у којем, „сасвим случајно“, постоји само једно име, један датум и једно кривично дело које се два пута наводи. Изабрана личност је Ратко Младић, и то као „главнокомандујући Војске РС, који је водио операцију заузимања Сребренице“. Датум је 26. 02. 2007. године, као дан када је донета пресуда Међународног суда правде по тужби БиХ против СРЈ. И, најзад, кривично дело на којем посебно инсистира аутор овог основношколског уџбеника Историје је геноцид. Овај најтежи злочин против човечности једном се везује за име генерала Младића и друге „оптужене српске официре“, а други пут за пресуду Међународног суда правде који је злочин у Сребреници оквалификовао као геноцид. После читања оваквог уџбеника, у дечјој свести, која памти у сликама и симболима, остаће само једно српско митско име и један датум, повезани речју непознатог значења, али са најмрачнијим призвуком. И уз то графички болдирани почетак историје „сребреничког случаја“ – Масакр у Сребреници, до којег дође и на којем трајно остане онај лошији, већи део ђачке популације, који ће сутра чинити основну гласачку машинерију политичког живота у Србији. Све друго ће остати изван дечјег школског сећања, па и број „од око 3.500 Срба пострадалих у Подрињу“, као остатак брозовске „историографске“ методологије националног реципроцитета.

ДЕНАЦИФИКАЦИЈА ДИВЉИХ СРПЧИЋА?
Оваквој хашкој „сребреничкој догми“, коју пишући уџбеник беспоговорно усваја историчар Павловић (иначе, склон мултиперспективности у изучавању догађаја наше прошлости у Другом светском рату), супротставља се форензичка истина потпуно супротних закључака. У најкраћем, према форензичким извештајима самог Хашког трибунала, како доказује др Љ. Симић, значајан број од око 1.923 муслимана ископаних у масовним гробницама везаним за Сребреницу чине припадници 28. дивизије тзв. Армије БиХ, који су као легитиман војни циљ убијени при покушају пробоја српских линија, док само мањи део ових жртава, не већи од 800 чине убијени заробљеници; насупрот томе, српске жртве у Подрињу, њих укупно 3.287, чинили су углавном цивили, оба пола и свих узраста.
Ипак, угаони камен поглавља Грађански рат у наведеном уџбенику Историје за основну школу не представљају хашке пресуђене чињенице, већ мишљење 8. Бадинтерове комисије да се СФРЈ „распала“. Наиме, овакав уставноправни став представља премису од које историчар Павловић полази у објашњавању догађаја с почетка деведесетих година XX века – формални распад СФРЈ почео је 25. јуна 1991. године када је словеначки Парламент… Тако је, између осталог, из надриправничког видокруга овог историчара потпуно изостао чл. 5. Устава СФРЈ од 1974, који је,  речју академика Косте Чавошког, предвиђао да се „граница СФР Југославије не може мењати без сагласности свих република и аутономних покрајина“. Усвајање мишљења Бадинтерове комисије као научно несумњивог, уводи писца уџбеника историје за основну школу у зачаран правнички круг имплицитног признања Брозових и Ђиласових самовољних административних републичких граница за правоваљане границе нових националних држава. Следствено, у светлу мишљења Бадинтерове комисије Република Српска Крајина и Република Српска постају нелегитимне побуњеничке творевине, мада се овакав закључак у наведеном уџбенику до краја не изводи.
И најзад, историчар Павловић може да из различитих разлога постане службени хашки историчар Балкана, али не може да новцем српских пореских обвезника, преко „Завода за уџбенике“, штампа у форми основношколских уџбеника хашке памфлете о „случају Сребреница“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *