Udžbenik haške mitologije (deo drugi)

Pišu Zoran Čvorović i Vladimir Dimitrijević

Srebrenička dogma se tiho i sistematski interiorizuje u istorijskoj svesti mladih Srba i Srpkinja, preko reformisanih udžbenika istorije i raznoraznih istorijsko-egzorcističkih projekata i radionica u kojima se do mere nacionalnog obezličavanja isteruje „zao antievropski duh“ nacionalizma. Ovaj način nametanja „srebreničke dogme“ je opasniji, jer se odvija pod velom formalnog naučnog autoriteta evropodobnih istoričara, kojima kastinska ekskluzivnost znanja i položaja, pojačana evropskim referencama, redovno obezbeđuje zaštitu od suda javnosti. Tako je još pre godinu dana isfabrikovana i ideologizovana istorija Srebrenice gotovo neprimetno ugrađena u udžbenik Istorije za osmi razred osnovne škole, autora Momčila Pavlovića i Đorđa Đurića

A onda je, ipak, došlo bratstvo i jedinstvo, koje je, kako reče Broz, Dangićev likvidator, trebalo čuvati kao zenicu oka, prikrivajući ko su u ratu bili dželati, a ko žrtve. Tako je SUBNOR u Ježeštici podigao spomenik na kojem je pisalo: „Palim i umrlim borcima Narodnooslobodilačkog rata i žrtvama fašističkog terora selo Ježeštica. Izginuli od 1941. do 1944.“ Na spomeniku se, naravno, nije videlo ko su bili poginuli borci, s puškom u ruci, a ko žene, deca i starci. Nije se znalo koje su nacije, niti ko je sprovodio „fašistički teror“. Ali, sa spomenika se čitalo da je Ježeštica ostala bez 18 Laketića, 16 Milanovića, 12 Bogičevića, 11 Mlađenovića, osam Stjepanovića… Mali broj je tu bio boraca, naravno (ako ih je uopšte i bilo). Većinom nejač.  Trebalo je, bezličnom pričom o „žrtvama fašističkog terora“, prikriti stvarne činjenice.
A onda je došla nova-stara istorija. Već početkom novembra 1991. opštinske vlasti Srebrenice zabranjuju kretanje jedinicama JNA preko svoje teritorije. Na pitanje pukovnika Milenka Gavrića koja bi im vojska bila poželjna, ako JNA to nije, dobija odgovor: „Ovdje je poželjna jedino vojska sa zelenom zvijezdom i polumjesecom.“ U knjizi Momira Krsmanovića „Stradanje Srba u Istočnoj Bosni i Hercegovini 1992- 1995“ čitamo, opet, svedočenje Slavke Matić kojoj mudžahedini Nasera Orića ubijaju dve ćerke i muža, uz 59 drugih sunarodnika, pa kako su Milici Dimitrijević orićevci ubili dvoje dece u naručju dok je iz Skelana bežala prema Bajinoj Bašti, a njen maloletni sin vozio auto… Orićevski mudžahedini prave pokolje, zbog kojih će Orić u Hagu biti osuđen kao da je ubijao komarce (za to vreme, Šešelju neprestano produžavaju kazne zbog „nepoštovanja suda“). I kad se desi 11. jul 1995, počinje priča o „genocidnim Srbima“.

„ČISTILIŠTE“ ZA NIKOLIĆA I „GENOCIDNU SRBIJU“

[restrictedarea]

Prozivke i pritisci kojima je početkom juna 2012. bio izložen novi predsednik Republike Srbije zbog izjave da se u Srebrenici „nije dogodio genocid“, pokazali su da je „slučaj Srebrenica“ jedno od ključnih pitanja na kojem će se u pristupnom evropskom purgatorijumu proveravati stepen srpskog samooptuživanja, samoodricanja i samoponiženja, kao prvih i osnovnih uslova za zaključenje faustovskog ugovora Srbije sa EU. U duhu tradicije inquisitio haereticae pravitatis, gde je glavni zadatak sudije bio da od optuženog pod torturom iznudi priznanje, kako bi ga oslobodio samo sudiji znane krivice, ovih dana su savremeni naslednici Torkvemade upozorili da „svi lideri iz regiona moraju da zauzmu jasne stavove o zločinima koji su počinjeni u prošlosti, a koji su najgori zločini protiv ljudske rase“ (SAD). Takođe, spremni su da ponove „kad god to bude bilo potrebno“, da je u Srebrenici „izvršen genocid i zločin protiv čovečnosti“ (EU). Portparol Evropske komisije je tim povodom istakla da EU „snažno odbacuje svaki pokušaj da se ponovo piše istorija“, jer su genocidni karakter masakra u Srebrenici „potvrdili Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde“.
Autoritet takve oktroisane „istorijske istine“ o „srebreničkom slučaju“, britka kritika Stefana Karganovića i saradnika (videti, opet i opet, knjigu „Srebrenica: falsifikovanje istorije“ i knjigu Edvarda Hermana „Masakar u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“) proverava pod svetlom Didroovog prosvetiteljskog skepticizma – Ono što nikada nije dovedeno u pitanje uopšte nije ni dokazano. Međutim, adresatu kome je upućena ova kritika stran je svaki vid racionalističkog preispitivanja, jer on izvrsnost svog istorijskog suda gradi na tradiciji papocentričnog dogmatizma auto da fe verzije. Da je službena „istina“ globalne Imperije o Srebrenici nastala kao duhovni plod latinske tradicije nezabludivog zemaljskog autoriteta, potvrdio je s pedigreom ćesarovog činovnika Valentin Incko, ističući da je negiranje genocida u Srebrenici „neprihvatljivo i neoprostivo“ i da „nema sumnje u činjenice u Srebrenici“, jer su „Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu i Međunarodni sud pravde presudili da je u tom gradu bio genocid“.
Srpskom narodu se autoritet ovakve „srebreničke dogme“ nameće dvojakim metodama: pre svega, putem ultimativnih zahteva upućenih zvaničnim predstavnicima Srbije i Republike Srpske da se zakonski sankcioniše i obnaroduje haška verzija srebreničke drame, ali i kroz rad kolaboracionističkih struktura instaliranih pod firmom reformatora u svim oblastima društvenog života, kao stvarnih i nepromenljivih upravljača pojedinih resora izvršne vlasti. Prvi frontalni i autoritarni način nametanja srebreničke dogme po svojim efektima je manje delotvoran, stoga i manje nacionalno štetan, jer javnost opominje njene „zatočnike“ na izvesnost buduće političke i istorijske odgovornosti. Kod drugog načina srebrenička dogma se tiho i sistematski interiorizuje u istorijskoj svesti mladih Srba i Srpkinja, preko reformisanih udžbenika istorije i raznoraznih istorijsko-egzorcističkih projekata i radionica u kojima se do mere nacionalnog obezličavanja isteruje „zao antievropski duh“ nacionalizma. Ovaj način nametanja „srebreničke dogme“ je opasniji, jer se odvija pod velom formalnog naučnog autoriteta evropodobnih istoričara, kojima kastinska ekskluzivnost znanja i položaja, pojačana evropskim referencama, redovno obezbeđuje zaštitu od suda javnosti.

UDŽBENIK ZA PORAŽENU STRANU
Tako je još pre godinu dana isfabrikovana i ideologizovana istorija Srebrenice, gotovo neprimetno ugrađena u udžbenik Istorije za osmi razred osnovne škole, autora Momčila Pavlovića i Đorđa Đurića. Moralni muk stručne javnosti, koja je uprtila zavežljaj svesti, rečju M. Lompara, „marvenih trgovaca“, bio je jedini odgovor na deo udžbenika o „masakru u Srebrenici“. Sam Pavlović, koji već godinama sa saradnicima  preispituje našu noviju prošlost, naročito Drugi svetski rat, nije imao hrabrosti da napiše punu istinu o događaju iz 1995, možda iz perspektive činjenice da smo mi danas „na poraženoj strani“, kako je izjavio na okruglom stolu sa Ljubodragom Dimićem i Predragom J. Markovićem („Pres“, 4. septembar 2011), dodajući: „Albanski standard je da Srba na Kosovu nema (…) Gde su Srbi u Sloveniji? Koja prava imaju? Do danas nisu regulisali penzije i druga elementarna prava. Gde su u Hrvatskoj? Gde u Makedoniji, gde nije bilo rata? Trideset odsto Srba u Crnoj Gori ne uzima se uopšte u obzir kao faktor crnogorske stvarnosti. I Evropa podržava ekskluzivni crnogorski separatizam i nacionalizam. Crna Gora je nezavisna samo onoliko koliko je protiv Srbije. Radi se o tome da se Srbija izoluje u svojim legitimnim nastojanjima da sačuva državni okvir, koje su sve republike ostvarile uz pomoć Zapada. Jedino Srbija ne“. Dakle, Pavlović ZNA da je srbofobija osnova imperijalne politike na Balkanu i danas, kao i u vreme Habzburga i Broza.
Krajem osamdesetih jedan od pisaca ovih redova, otac buduće osmakinje, se u dugim regrutskim noćima prvi put upoznao sa tragičnom istorijom Podrinja, kroz ličnu ispovest generacijskog ispisnika iz srebreničkog sela Brežani. Tada je letargičnu idilu bratstva i jedinstva u paramparčad razbila činjenica da je jedan osamnaestogodišnji Srbin u Brozovoj Jugoslaviji, živeći u nimalo lakim uslovim planinske zabiti, prvi put iz svojih Brežana otišao u najbliže susedno muslimansko selo Osmače tek kada je prešao petnaestu godinu – niti je tamo išao u školu, niti se družio sa komšijama muslimanima. Ono što se iz ugla urbanog života u jednoj srbijanskoj varošici činilo apsurdnim, za mladog Osaćanina je bila potpuno razumljiva i jedina moguća reakcija uslovljena krvavim istorijskim bilansom u srednjem Podrinju. Glave stotina i hiljada poklanih Srba u Prvom i Drugom svetskom ratu stajale su kao neprobojni zid između pravoslavnih Brežana i muslimanskih Osmača. Tada do kraja nedokučiva istina iz jedne lične ispovesti dobila je kasnije, 30. juna 1992. godine, najbrutalniju krvavu potvrdu. Trideset dvoje srodnika i suseda prijatelja iz Brežana pobijeno je u napadu komšija iz Osmača, otac je bio teško ranjen, a od sirotinje stečene zidarskim znojem nije ostao ni kamen na kamenu. Tih dana je kao opomena odzvanjala rečenica prijatelja iz JNA – Pao je Berlin, a Osmače nisu pale.

PREOBLIKOVANJE DEČJE SVESTI
Slika o srebreničkim događajima iz jula 1995. koju u navedenom udžbeniku Istorije daje M. Pavlović, nema dodirnih tačaka sa ovakvim predanjem. Ona je isključivo izgrađena na osnovu presuđenih činjenice (res iudicata) Haškog tribunala, dokazanih svedočenjem jednog patološkog plaćenog ubice i priznanjima tužilačkih navoda od strane dvojice haških zatočenika. Tako je u ovom osnovnoškolskom udžbeniku Istorije svoje mesto našla imaginarna haška brojka od osam hiljada ubijenih srebreničkih muslimana, donekle relativizovana tvrdnjom da se „prema drugima ti brojevi ocenjuju kao preterivanje“. Snagu ovakve relativizacije potpuno anulira opšti okvir u koji navedeni pisac smešta istoriju „srebreničkog slučaja“, a u kojem, „sasvim slučajno“, postoji samo jedno ime, jedan datum i jedno krivično delo koje se dva puta navodi. Izabrana ličnost je Ratko Mladić, i to kao „glavnokomandujući Vojske RS, koji je vodio operaciju zauzimanja Srebrenice“. Datum je 26. 02. 2007. godine, kao dan kada je doneta presuda Međunarodnog suda pravde po tužbi BiH protiv SRJ. I, najzad, krivično delo na kojem posebno insistira autor ovog osnovnoškolskog udžbenika Istorije je genocid. Ovaj najteži zločin protiv čovečnosti jednom se vezuje za ime generala Mladića i druge „optužene srpske oficire“, a drugi put za presudu Međunarodnog suda pravde koji je zločin u Srebrenici okvalifikovao kao genocid. Posle čitanja ovakvog udžbenika, u dečjoj svesti, koja pamti u slikama i simbolima, ostaće samo jedno srpsko mitsko ime i jedan datum, povezani rečju nepoznatog značenja, ali sa najmračnijim prizvukom. I uz to grafički boldirani početak istorije „srebreničkog slučaja“ – Masakr u Srebrenici, do kojeg dođe i na kojem trajno ostane onaj lošiji, veći deo đačke populacije, koji će sutra činiti osnovnu glasačku mašineriju političkog života u Srbiji. Sve drugo će ostati izvan dečjeg školskog sećanja, pa i broj „od oko 3.500 Srba postradalih u Podrinju“, kao ostatak brozovske „istoriografske“ metodologije nacionalnog reciprociteta.

DENACIFIKACIJA DIVLJIH SRPČIĆA?
Ovakvoj haškoj „srebreničkoj dogmi“, koju pišući udžbenik bespogovorno usvaja istoričar Pavlović (inače, sklon multiperspektivnosti u izučavanju događaja naše prošlosti u Drugom svetskom ratu), suprotstavlja se forenzička istina potpuno suprotnih zaključaka. U najkraćem, prema forenzičkim izveštajima samog Haškog tribunala, kako dokazuje dr LJ. Simić, značajan broj od oko 1.923 muslimana iskopanih u masovnim grobnicama vezanim za Srebrenicu čine pripadnici 28. divizije tzv. Armije BiH, koji su kao legitiman vojni cilj ubijeni pri pokušaju proboja srpskih linija, dok samo manji deo ovih žrtava, ne veći od 800 čine ubijeni zarobljenici; nasuprot tome, srpske žrtve u Podrinju, njih ukupno 3.287, činili su uglavnom civili, oba pola i svih uzrasta.
Ipak, ugaoni kamen poglavlja Građanski rat u navedenom udžbeniku Istorije za osnovnu školu ne predstavljaju haške presuđene činjenice, već mišljenje 8. Badinterove komisije da se SFRJ „raspala“. Naime, ovakav ustavnopravni stav predstavlja premisu od koje istoričar Pavlović polazi u objašnjavanju događaja s početka devedesetih godina XX veka – formalni raspad SFRJ počeo je 25. juna 1991. godine kada je slovenački Parlament… Tako je, između ostalog, iz nadripravničkog vidokruga ovog istoričara potpuno izostao čl. 5. Ustava SFRJ od 1974, koji je,  rečju akademika Koste Čavoškog, predviđao da se „granica SFR Jugoslavije ne može menjati bez saglasnosti svih republika i autonomnih pokrajina“. Usvajanje mišljenja Badinterove komisije kao naučno nesumnjivog, uvodi pisca udžbenika istorije za osnovnu školu u začaran pravnički krug implicitnog priznanja Brozovih i Đilasovih samovoljnih administrativnih republičkih granica za pravovaljane granice novih nacionalnih država. Sledstveno, u svetlu mišljenja Badinterove komisije Republika Srpska Krajina i Republika Srpska postaju nelegitimne pobunjeničke tvorevine, mada se ovakav zaključak u navedenom udžbeniku do kraja ne izvodi.
I najzad, istoričar Pavlović može da iz različitih razloga postane službeni haški istoričar Balkana, ali ne može da novcem srpskih poreskih obveznika, preko „Zavoda za udžbenike“, štampa u formi osnovnoškolskih udžbenika haške pamflete o „slučaju Srebrenica“.

[/restrictedarea]