Петар Искендеров: ОПЕРАЦИЈА УСПЕЛА – ДА ЛИ ТО ПАЦИЈЕНТ УМИРЕ?

Јунски самит Европске уније је тако жељно очекиван, да је био осуђен на успех још пре него што је и почео. И то не зато што је очекивано да се на њему зачују револуционарне одлуке. Једноставно – ситуација Европске уније укупно и у еврозони конкретно је постала толико тужна да било каква одлука коју донесу лидери њених држава а која би нешто конкретизовала морала би да наиђе на позитивну реакцију и политичке, и бизнис-јавности.Јер већ се пет земаља-чланица Европске уније Бриселу обратило са молбом за ванредном финансијском помоћи, а следећа на реду је – Италија – земља која је по обиму економије у Европској унији – четврта! Тако да је стварно смешно да се европски проблеми пребацују на размишљања о Грцима за које се зна да одувек воле да троше и оно што нису зарадили, или да се захтева пораст економије од десетог дела једног процента.

У таквој ситуацији учесници форума су успели да реше само један задатак, у ствари једини који су могли да решавају у складу са својим напорима и схватањима, а то је: да добију у времену. Али нема никаквих гаранција да ће се у следећих пола године лидерима Европске уније на располагању појавити нови антикризни механизми и инструменти, као и да ће постојећи били искоришћени на адекватне начине. А без тога неће моћи ни да се прича о превазилажењу кризе.

Најважније је да самит који је завршен, а који је 18. по реду од почетка кризе, приказао да су озбиљне противуречности које постоје у редовима ЕУ и даље остале. Њихова главна линија, као и до сада, иде границом Немачке. Федерални канцелар, Ангела Меркел, без обзира на невероватан притисак из Брисела, ипак није дозволила издавање јединствених европских обвезница. Такву меру су најактивније заговарали Италија, Шпанија и Француска, чији је државни дуг већ прекомеран и које су имале намеру да захваљујући колективним евробондовима спусте вредност средстава које треба да траже на зајам.Међутим, овакав механизам директно удара најјачу економију Европске уније – Немачку – која и без тога наступа као главни донор европских стабилизационих фондова. Ангела Меркел је категорично одбила да на себе преузме и заједнички дуг „проблематичних земаља“. Она се при том позвала на чињеницу да принципи, на којима се базира финансијско-економска делатност Европске уније не предвиђа узајамну одговорност земаља за националне дугове, јер не постоји реални механизам контроле коришћења средстава које државе издвајају једна за другу. Такође, уопште није тајна да је државни дуг Немачке у последњих годину дана порастао још за 2,1% и тако дошао до астрономске цифре од 2,042 билиона евра.

Како се приближавају свеопшти избори, планирани за 2013.годину, овај фактор ће очигледно имати улогу против владајуће коалиције, Ангелом Меркел на челу, тако да то њу тера да буде максимално уздржана када се ради о питањима кредитирања Грчке и грчке сабраће по евробаксузлуку. Није чудно што је „бундесканцлер“ сматрала за потребно да своју позицију образложи пред посланицима немачког бундестага. „Натурање евробондова значи да се понови стара грешка“ која је направљена када је уведена јединствена валута, а да пре тога није завршен процес пореске и буџетске интеграције еврозоне“ – изјавила је госпођа Меркел. Према њеним речима, евробондови и сличне хартије не само да „немају везе са уставом Немачке“, већ су и „контрапродуктивни“. „У овом тренутку је много важније да се дискутује о различитим идејама у вези са колективном одговорношћу и о могућностима да се побољша контрола“ европских земаља између себе. Слична позиција потпуно је супротна прилазу који сада предлаже француски председник Франсуа Оланд и који подржавају руководиоци извршних органа Европске уније. Међутим, они ће морати да поведу рачуна о „посебном мишљењу“ канцеларке, која како се сликовито изразио француски „Le Figaro”, је већ себе окружила непробојним оклопом уверености»¹.

Истина, цена за овакву принципијелност је била принудна сагласност Берлина да прихвати уступке из друге тачке дневног реда – параметри такозваног „Европског пакта пораста и запослености“, којим се предвиђа издвајање средстава за отварање нових радних места и стимулисање производње. Ради се о износу од 120 – 130 милијарди евра, који се раздвајају у две транше од по 60 – 65 милијарди евра. По том питању у опозицији су се нашле Италија и Шпанија, незадовољне зато што би реализација тог програма предуго трајала и не би дозволила да се издвојена средства искористе за текуће потребе допуне државног буџета и рекапитализације банкарског система. Пошто се нашло лицем у лице са опозицијом Мадрида и Рима, руководство ЕУ је било принуђено да на брзину изради корекције тако што је „фрондерима“ обећало директно издвајање средстава за рекапитализацију њихових проблематичних банака. Међутим, ту се узјогунила Немачка. Али на крају крајева Ангела Меркел се није усудила да блокира још једну одлуку самита.

Рекапитализација проблематичних банака ће бити стављена у задатак Европској централној банци, на коју ће до краја године прећи функције главног надзорног органа ЕУ у банкарској сфери. Председник Европске комисије Жозу Мануел Барозу је док је траг још био врућ изјавио да се ради о прелажењу на нови ниво евроинтеграције уопште. У суштини, радило се о покушају да се у ЕУ формира јединствен центар за доношење финансијских одлука у сфери буџетског планирања, као што је то Федерална служба резерви САД. Међутим, тај корак захтева да се унесу измене у законодавство и комплетне Европске уније, и појединачних земаља. Не чуди што ће 100 милијарди евра, које су обећане Шпанији за рекапитализацију националног банкарског система влади бити дате по линији ЕУ под условима који су важили до сада, тј. изван новог механизма за финансијску интеграцију.

Најзад, на самиту се дискутовало о још једном документу који би требало да постане епохалан у антикризној политици Европске уније, а који је срачунат на 10 година „Пута у економски и девизни савез“. Његови аутори су Херман ван Ромпеј – председник Савета ЕУ, Жозу Мануел Барозу – председник Еврокомисије, Жан-Клод Јункер – руководилац Еврогрупе у којој су министри финансија и Марио Драги, председник Европске централне банке. План је сачињен по етапама, и у првој се од вођа земаља-чланица Европске уније захтева да се сложе са формирањем заједничке европске благајне која треба да контролише поштовање параметара буџета ЕУ и националних буџета земаља-чланица те организације. Та сагласност је добијена последњег дана рада самита, али је решено да се за сада „под наводнике“ стави онај најбитнији став о праву благајне да ставља вето државним буџетима уколико у њима дође до премашаја лимита у позајмљивању.

Интересантно је да је одлука о формирању заједничке свеевропске благајне као централног контролног органа у оквиру ЕУ била донета практично одмах пошто је Банка објавила годишњи извештај о међународним обрачунима. Аутори Извештаја су констатовали да су националне централне банке фактички исцрпле све могућности у вези са одржавањем стабилности економија. Сада су те банке „затрпане“ проблематичним активима, чији се један део у последњој деценији дуплирао. Разлог за такву ситуацију експерти виде у неспособности европских влада да прикажу реалан план којим би се криза превазишла. То тера Европску централну банку да се практично потпуно сама бави врло крупним финансијским интервенцијама као што је издвајање 100 милијарди евра за спасавање банкарског система Шпаније. Како се констатује у извештају Банке за међународне обрачуне – што дуже „буде трајала та порочна пракса, то ће се повећавати ризици и модел за интервенисање Центробанке ће бити све несигурнији“.

А највећи светски финансијски шпекулант и један од идеолога формирања „Новог светског поретка“ милијардер Џорџ Сорош је директно упозорио вође ЕУ о краху евра, који се назире, уколико земље Европске уније не успеју да превазиђу своја размимоилажења². Исте су оцене и у француским новинама Le Monde, које потпуно тачно подвлаче да „све до сада су земље на кризу евра гледале као да се радило о разговорима о ценама пољопривредних производа. Ценкање или заштита краткорочних националних интереса су увек били важнији од тежње да се изађе из кризе“³.

При том, ако је судити о таквом критеријуму какав је доходовност националних суверених десетогодишњих обвезница, садашња еврокриза је већ сасвим сигурно прекорачила границе зоне евра. Конкретно, у опасном интервалу са годишњом каматом на нивоу 5-10% нашле су се и државне хартије од вредности Мађарске и Пољске. Тим земљама се приближава и Чешка. А највише шанси међу земљама зоне које имају јединствену валуту да допуни списак „проблематичних“ земаља има Белгија⁴. Ови подаци се потпуно слажу са последњом информацијом коју је објавила агенција Bloomberg, према којима се најмање 8 од 17 земаља-чланица евро-зоне већ налази у рецесији⁵.

Овакав развој догађаја може да има дуге и крајње опасне политичке последице. „Авет финансијске кризе 30. година двадесетог века, који је довео до повећања популарности Хитлерове нацистичке партије и другог светског рата се прикрада Европи“ – подвлаче немачке новине Die Welt⁶. А професор историје и међународних односа на Принстонском универзитету Харолд Џејмс даје врло карактеристичне паралеле између „порочног круга ширења дугова банака и држава“ старих 80 година и данашњих⁷. Интересантно је да су у самој Немачкој гласови поборника и противника евра практично једнаки: 43% анкетираних сматра да евро треба сачувати, а 41% би хтео да се у промет врате немачке марке. Уосталом, и резултати хипотетичког референдума о чланству немачке у ЕУ такође су врло различити. Према подацима локалних социолога „за“ би у том случају гласало само нешто мало преко половине учесника јавног изјашњавања – 51%⁸.

При том, рекло би се, неспособност лидера главних држава Европске уније да ванредно направе и донесу комплексан програм за излажење из кризе би већ у најскорије време епицентар кризе померио на Исток, у источноевропске земље. Сада је учешће иностраних пасива код држава у региону достигло опасан ниво – ако се узму у обзир банкарски проблеми на западу и југу континента. У Бугарској, Мађарској, Пољској, Румунији и Чешкој наведени показатељ се креће у дијапазону 75 – 80% актива, а у Хрватској, која треба да буде примљена у ЕУ средином 2013. године је већ достигао 90%⁹. Наведена околност дозвољава да се прогнозира наступање другог таласа финансијско-економске кризе на простору Европске уније, који ће најпре да удари по земљама Централне и Источне Европе.

Ови последњи су, пре свега, још далеко од завршетка процеса трансформације у односу на стандарде ЕУ, а са друге стране – тесно су повезани са банкарским системом „јединствене Европе“ који је у стању кризе. Треба рачунати да је процес „адаптације“ Источне Европе са западноевропским системом био предвиђен на дужи рок, а да је пријем Мађарске, Пољске и Чешке у ЕС на том плану постао пре прва етапа трансформације, него њен међу-резултат. Говорећи речима немачког социолога К.Милера наведени „узајамно повезани програм трансфера европског институционалног система у источноевропске земље има много шири радијус деловања него све безнадније економске предности проширеног тржишта“¹⁰. Зато није чудно што баш источноевропске земље изгледају много рањивије пред „другим таласом“ еврокризе – која – изгледа, баш и није тако далеко.

 

1 LeFigaro, 28.06.2012

2 Ведомости 26.06.2012

3 Le Monde, 27.06.2012

4 Коммерсантъ, 26.06.2012

5 РБКdaily, 26.06.2012

6 Die Welt, 27.06.2012

7 The Daily Mail, 28.06.2012

8 Der Stern, 28.06.2012

9 Ведомости, 29.06.2012

10 K.Müller. “Countries in Transition”: Entwicklungsfade der osteuropäischen Transformation // Osteuropa. Stuttgart, 2001. H.10. S.1163.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)