Petar Iskenderov: OPERACIJA USPELA – DA LI TO PACIJENT UMIRE?

Junski samit Evropske unije je tako željno očekivan, da je bio osuđen na uspeh još pre nego što je i počeo. I to ne zato što je očekivano da se na njemu začuju revolucionarne odluke. Jednostavno – situacija Evropske unije ukupno i u evrozoni konkretno je postala toliko tužna da bilo kakva odluka koju donesu lideri njenih država a koja bi nešto konkretizovala morala bi da naiđe na pozitivnu reakciju i političke, i biznis-javnosti.Jer već se pet zemalja-članica Evropske unije Briselu obratilo sa molbom za vanrednom finansijskom pomoći, a sledeća na redu je – Italija – zemlja koja je po obimu ekonomije u Evropskoj uniji – četvrta! Tako da je stvarno smešno da se evropski problemi prebacuju na razmišljanja o Grcima za koje se zna da oduvek vole da troše i ono što nisu zaradili, ili da se zahteva porast ekonomije od desetog dela jednog procenta.

U takvoj situaciji učesnici foruma su uspeli da reše samo jedan zadatak, u stvari jedini koji su mogli da rešavaju u skladu sa svojim naporima i shvatanjima, a to je: da dobiju u vremenu. Ali nema nikakvih garancija da će se u sledećih pola godine liderima Evropske unije na raspolaganju pojaviti novi antikrizni mehanizmi i instrumenti, kao i da će postojeći bili iskorišćeni na adekvatne načine. A bez toga neće moći ni da se priča o prevazilaženju krize.

Najvažnije je da samit koji je završen, a koji je 18. po redu od početka krize, prikazao da su ozbiljne protivurečnosti koje postoje u redovima EU i dalje ostale. Njihova glavna linija, kao i do sada, ide granicom Nemačke. Federalni kancelar, Angela Merkel, bez obzira na neverovatan pritisak iz Brisela, ipak nije dozvolila izdavanje jedinstvenih evropskih obveznica. Takvu meru su najaktivnije zagovarali Italija, Španija i Francuska, čiji je državni dug već prekomeran i koje su imale nameru da zahvaljujući kolektivnim evrobondovima spuste vrednost sredstava koje treba da traže na zajam.Međutim, ovakav mehanizam direktno udara najjaču ekonomiju Evropske unije – Nemačku – koja i bez toga nastupa kao glavni donor evropskih stabilizacionih fondova. Angela Merkel je kategorično odbila da na sebe preuzme i zajednički dug „problematičnih zemalja“. Ona se pri tom pozvala na činjenicu da principi, na kojima se bazira finansijsko-ekonomska delatnost Evropske unije ne predviđa uzajamnu odgovornost zemalja za nacionalne dugove, jer ne postoji realni mehanizam kontrole korišćenja sredstava koje države izdvajaju jedna za drugu. Takođe, uopšte nije tajna da je državni dug Nemačke u poslednjih godinu dana porastao još za 2,1% i tako došao do astronomske cifre od 2,042 biliona evra.

Kako se približavaju sveopšti izbori, planirani za 2013.godinu, ovaj faktor će očigledno imati ulogu protiv vladajuće koalicije, Angelom Merkel na čelu, tako da to nju tera da bude maksimalno uzdržana kada se radi o pitanjima kreditiranja Grčke i grčke sabraće po evrobaksuzluku. Nije čudno što je „bundeskancler“ smatrala za potrebno da svoju poziciju obrazloži pred poslanicima nemačkog bundestaga. „Naturanje evrobondova znači da se ponovi stara greška“ koja je napravljena kada je uvedena jedinstvena valuta, a da pre toga nije završen proces poreske i budžetske integracije evrozone“ – izjavila je gospođa Merkel. Prema njenim rečima, evrobondovi i slične hartije ne samo da „nemaju veze sa ustavom Nemačke“, već su i „kontraproduktivni“. „U ovom trenutku je mnogo važnije da se diskutuje o različitim idejama u vezi sa kolektivnom odgovornošću i o mogućnostima da se poboljša kontrola“ evropskih zemalja između sebe. Slična pozicija potpuno je suprotna prilazu koji sada predlaže francuski predsednik Fransua Oland i koji podržavaju rukovodioci izvršnih organa Evropske unije. Međutim, oni će morati da povedu računa o „posebnom mišljenju“ kancelarke, koja kako se slikovito izrazio francuski „Le Figaro”, je već sebe okružila neprobojnim oklopom uverenosti»¹.

Istina, cena za ovakvu principijelnost je bila prinudna saglasnost Berlina da prihvati ustupke iz druge tačke dnevnog reda – parametri takozvanog „Evropskog pakta porasta i zaposlenosti“, kojim se predviđa izdvajanje sredstava za otvaranje novih radnih mesta i stimulisanje proizvodnje. Radi se o iznosu od 120 – 130 milijardi evra, koji se razdvajaju u dve tranše od po 60 – 65 milijardi evra. Po tom pitanju u opoziciji su se našle Italija i Španija, nezadovoljne zato što bi realizacija tog programa predugo trajala i ne bi dozvolila da se izdvojena sredstva iskoriste za tekuće potrebe dopune državnog budžeta i rekapitalizacije bankarskog sistema. Pošto se našlo licem u lice sa opozicijom Madrida i Rima, rukovodstvo EU je bilo prinuđeno da na brzinu izradi korekcije tako što je „fronderima“ obećalo direktno izdvajanje sredstava za rekapitalizaciju njihovih problematičnih banaka. Međutim, tu se uzjogunila Nemačka. Ali na kraju krajeva Angela Merkel se nije usudila da blokira još jednu odluku samita.

Rekapitalizacija problematičnih banaka će biti stavljena u zadatak Evropskoj centralnoj banci, na koju će do kraja godine preći funkcije glavnog nadzornog organa EU u bankarskoj sferi. Predsednik Evropske komisije Žozu Manuel Barozu je dok je trag još bio vruć izjavio da se radi o prelaženju na novi nivo evrointegracije uopšte. U suštini, radilo se o pokušaju da se u EU formira jedinstven centar za donošenje finansijskih odluka u sferi budžetskog planiranja, kao što je to Federalna služba rezervi SAD. Međutim, taj korak zahteva da se unesu izmene u zakonodavstvo i kompletne Evropske unije, i pojedinačnih zemalja. Ne čudi što će 100 milijardi evra, koje su obećane Španiji za rekapitalizaciju nacionalnog bankarskog sistema vladi biti date po liniji EU pod uslovima koji su važili do sada, tj. izvan novog mehanizma za finansijsku integraciju.

Najzad, na samitu se diskutovalo o još jednom dokumentu koji bi trebalo da postane epohalan u antikriznoj politici Evropske unije, a koji je sračunat na 10 godina „Puta u ekonomski i devizni savez“. Njegovi autori su Herman van Rompej – predsednik Saveta EU, Žozu Manuel Barozu – predsednik Evrokomisije, Žan-Klod Junker – rukovodilac Evrogrupe u kojoj su ministri finansija i Mario Dragi, predsednik Evropske centralne banke. Plan je sačinjen po etapama, i u prvoj se od vođa zemalja-članica Evropske unije zahteva da se slože sa formiranjem zajedničke evropske blagajne koja treba da kontroliše poštovanje parametara budžeta EU i nacionalnih budžeta zemalja-članica te organizacije. Ta saglasnost je dobijena poslednjeg dana rada samita, ali je rešeno da se za sada „pod navodnike“ stavi onaj najbitniji stav o pravu blagajne da stavlja veto državnim budžetima ukoliko u njima dođe do premašaja limita u pozajmljivanju.

Interesantno je da je odluka o formiranju zajedničke sveevropske blagajne kao centralnog kontrolnog organa u okviru EU bila doneta praktično odmah pošto je Banka objavila godišnji izveštaj o međunarodnim obračunima. Autori Izveštaja su konstatovali da su nacionalne centralne banke faktički iscrple sve mogućnosti u vezi sa održavanjem stabilnosti ekonomija. Sada su te banke „zatrpane“ problematičnim aktivima, čiji se jedan deo u poslednjoj deceniji duplirao. Razlog za takvu situaciju eksperti vide u nesposobnosti evropskih vlada da prikažu realan plan kojim bi se kriza prevazišla. To tera Evropsku centralnu banku da se praktično potpuno sama bavi vrlo krupnim finansijskim intervencijama kao što je izdvajanje 100 milijardi evra za spasavanje bankarskog sistema Španije. Kako se konstatuje u izveštaju Banke za međunarodne obračune – što duže „bude trajala ta poročna praksa, to će se povećavati rizici i model za intervenisanje Centrobanke će biti sve nesigurniji“.

A najveći svetski finansijski špekulant i jedan od ideologa formiranja „Novog svetskog poretka“ milijarder Džordž Soroš je direktno upozorio vođe EU o krahu evra, koji se nazire, ukoliko zemlje Evropske unije ne uspeju da prevaziđu svoja razmimoilaženja². Iste su ocene i u francuskim novinama Le Monde, koje potpuno tačno podvlače da „sve do sada su zemlje na krizu evra gledale kao da se radilo o razgovorima o cenama poljoprivrednih proizvoda. Cenkanje ili zaštita kratkoročnih nacionalnih interesa su uvek bili važniji od težnje da se izađe iz krize“³.

Pri tom, ako je suditi o takvom kriterijumu kakav je dohodovnost nacionalnih suverenih desetogodišnjih obveznica, sadašnja evrokriza je već sasvim sigurno prekoračila granice zone evra. Konkretno, u opasnom intervalu sa godišnjom kamatom na nivou 5-10% našle su se i državne hartije od vrednosti Mađarske i Poljske. Tim zemljama se približava i Češka. A najviše šansi među zemljama zone koje imaju jedinstvenu valutu da dopuni spisak „problematičnih“ zemalja ima Belgija⁴. Ovi podaci se potpuno slažu sa poslednjom informacijom koju je objavila agencija Bloomberg, prema kojima se najmanje 8 od 17 zemalja-članica evro-zone već nalazi u recesiji⁵.

Ovakav razvoj događaja može da ima duge i krajnje opasne političke posledice. „Avet finansijske krize 30. godina dvadesetog veka, koji je doveo do povećanja popularnosti Hitlerove nacističke partije i drugog svetskog rata se prikrada Evropi“ – podvlače nemačke novine Die Welt⁶. A profesor istorije i međunarodnih odnosa na Prinstonskom univerzitetu Harold Džejms daje vrlo karakteristične paralele između „poročnog kruga širenja dugova banaka i država“ starih 80 godina i današnjih⁷. Interesantno je da su u samoj Nemačkoj glasovi pobornika i protivnika evra praktično jednaki: 43% anketiranih smatra da evro treba sačuvati, a 41% bi hteo da se u promet vrate nemačke marke. Uostalom, i rezultati hipotetičkog referenduma o članstvu nemačke u EU takođe su vrlo različiti. Prema podacima lokalnih sociologa „za“ bi u tom slučaju glasalo samo nešto malo preko polovine učesnika javnog izjašnjavanja – 51%⁸.

Pri tom, reklo bi se, nesposobnost lidera glavnih država Evropske unije da vanredno naprave i donesu kompleksan program za izlaženje iz krize bi već u najskorije vreme epicentar krize pomerio na Istok, u istočnoevropske zemlje. Sada je učešće inostranih pasiva kod država u regionu dostiglo opasan nivo – ako se uzmu u obzir bankarski problemi na zapadu i jugu kontinenta. U Bugarskoj, Mađarskoj, Poljskoj, Rumuniji i Češkoj navedeni pokazatelj se kreće u dijapazonu 75 – 80% aktiva, a u Hrvatskoj, koja treba da bude primljena u EU sredinom 2013. godine je već dostigao 90%⁹. Navedena okolnost dozvoljava da se prognozira nastupanje drugog talasa finansijsko-ekonomske krize na prostoru Evropske unije, koji će najpre da udari po zemljama Centralne i Istočne Evrope.

Ovi poslednji su, pre svega, još daleko od završetka procesa transformacije u odnosu na standarde EU, a sa druge strane – tesno su povezani sa bankarskim sistemom „jedinstvene Evrope“ koji je u stanju krize. Treba računati da je proces „adaptacije“ Istočne Evrope sa zapadnoevropskim sistemom bio predviđen na duži rok, a da je prijem Mađarske, Poljske i Češke u ES na tom planu postao pre prva etapa transformacije, nego njen među-rezultat. Govoreći rečima nemačkog sociologa K.Milera navedeni „uzajamno povezani program transfera evropskog institucionalnog sistema u istočnoevropske zemlje ima mnogo širi radijus delovanja nego sve beznadnije ekonomske prednosti proširenog tržišta“¹⁰. Zato nije čudno što baš istočnoevropske zemlje izgledaju mnogo ranjivije pred „drugim talasom“ evrokrize – koja – izgleda, baš i nije tako daleko.

 

1 LeFigaro, 28.06.2012

2 Vedomosti 26.06.2012

3 Le Monde, 27.06.2012

4 Kommersantъ, 26.06.2012

5 RBKdaily, 26.06.2012

6 Die Welt, 27.06.2012

7 The Daily Mail, 28.06.2012

8 Der Stern, 28.06.2012

9 Vedomosti, 29.06.2012

10 K.Müller. “Countries in Transition”: Entwicklungsfade der osteuropäischen Transformation // Osteuropa. Stuttgart, 2001. H.10. S.1163.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)