Почетна / Економија / (Не)пријатељи народа и њихови пријатељи

(Не)пријатељи народа и њихови пријатељи

Пише Драган Мраовић

Нису стране банке дошле у Србију да раде као на западу, већ да остваре профите којима покривају и губитке у домицилним земљама, што услови и правила њиховог пословања, већ дуже од деценије, само потврђују

 

Изјава премијера Ивице Дачића која je ражестила банкаре у Србији гласи: „Финансијски сектор је највећи непријатељ нашег народа, зато што има за циљ да што више опљачка овај народ и то тако више неће моћи. Погледајте где иду профити банака, да ли остају у Србији или иду у иностранство. Зар смо дотле дошли да наш сиромашни народ финансира стране банке?“

ЛИХВАРЕЊЕ БЕЗ ПРЕМЦА
Један конкретан пример, близак већини грађана, може да посведочи о томе ко је у праву, Дачић или банкари. Упоредимо кредит из наше банке са фиксном каматом и једнаки кредит из неке стране банке. Рецимо – некретнина вреди 50.000, кредит се узима из средстава банке на 25 година, учешће је 20 одсто, номинална каматна стопа фиксна. За такав кредит наш грађанин ће платити код „Сосијете Женерал“ банке у Србији (подаци од 3. маја 2012) ефективну годишњу камату по стопи од 8,75 одсто, па ће му месечна рата бити 309,00 евра, а укупна сума коју мора да врати  94.091 евра.
Узели смо ради поређења ефективну, а не номиналну каматну стопу, јер грађанина интересује колико стварно плаћа, а не колика му је номинална каматна стопа. Наиме, ефективна каматна стопа је јединствен начин приказивања каматне стопе у циљу транспарентности и лакшег поређења банкарских услова за одобравање кредита. У обрачун ефективне каматне стопе поред номиналне каматне стопе улази и износ накнада и провизија које банка обрачунава клијенту у поступку одобравања кредита, као што су: административни трошак обраде кредита, премија осигурања кредита итд.
Код банке „Интеза“, која такође послује код нас, биће много јефтиније, али само ако се тај исти кредит подигне у Италији, јер ће ефективна годишња каматна стопа бити 6,73 одсто, месечна рата 255,28 евра, а укупна сума коју ће клијент платити 76,584,00, дакле 17.507 евра мање за исти кредит. Узели смо у обзир елементе за месец јули ове године, за први стан и просечног италијанског чиновника, старог 50 година, јер се услови нешто мало мењају зависно од статуса клијента. У случају варијабилне каматне стопе и примене курсних разлика, штета по наше грађане постаје мастодонтска у односу на услове које стране банке, које послују код нас, примењују у својим домицилним земљама. Рецимо, задуживање у швајцарским францима, једној од најстабилнијих светских валута, која никада не пада, а често расте, представља најбољи пут ка банкроту несрећног зајмопримаоца због курсних разлика, иако је камата нешто нижа него камата за кредите у еврима.
Па шта је то толико страшно скривио Дачић, па да се на њега обруши читав финансијски сектор? Владимир Глигоров, са Бечког института за међународне економске односе, критикује речник премијера, јер се „одавно у Србији није чуло“ да су банке непријатељи народа. Чудно је да господин Глигоров не зна какав се речник користи у, рецимо, западним гласилима када су у питању банке и финансијске олигархије? Потом наставља: „Приговара се банкама да износе профите, али се не каже зашто је то рђаво. Можда се сматра да би требало да се реинвестира у банке и да се повећа кредитирање?“ Глигоров се прави да не разуме да је Дачић јасно хтео да каже да те банке не улажу свој профит или бар део профита стечен лихварењем, као у наведеном примеру кредита, у производњу или у нешто друго што је материјално у овој земљи, рецимо у  железницу, већ гуле кожу нашој сиротињи да би профит, какав не могу да остваре у својим богатим земљама, однеле да увећају богатство већ пребогатих, а сведу на просјачки штап грађане ове земље одузимајући им куће под хипотекама. Али Глигоров, ипак, открива шта га жуља: „Тако да се можда најављује административно одређивање камата или налагање коме да се дају кредити и под којим условима. Без обзира на то да ли тиме банке остварују профит или губитак“.
Дакле, стране банке могу да уништавају наше фирме условима које не могу да примене у својим земљама, упркос слободном тржишту, а држава не може да брани сопствену имовину од дерикожа. И малом детету је јасно што у овој земљи нема многих ствари, али има страних банака ко плеве. Нису оне дошле у Србију да раде као на западу, већ да остваре профите којима покривају и губитке у домицилним земљама. Једва је преживела, донекле, „Комерцијална банка“, али би и њу да ставе под потпуну страну присмотру. Иначе, појам слободног тржишта се код нас користи као синоним за тржишну анархију. И те како постоји у западним земљама део послова од националног интереса у којем нема тржишне привреде, већ има места само за привреду од националног интереса.

ПОХЛЕПА И ДЕМАГОГИЈА

[restrictedarea]

У мноштву недоумица у овој ситуацији је и ова: зашто стране банке не смање своје камате и дажбине, ако виде да тржиште некретнина стоји због лошег финансијског стања грађана? Па ваљда је слободно тржиште и смањивање похлепних захтева до мере да се омогуће услови да становништво може реално да користи услуге банака? Зашто се рекламирају кредити на телевизијама? Зато што је понуда већа од потражње. Па што Глигоров и банке не реагују према принципима либералног тржишта у оваквим случајевима? Чиста демагогија, јер овде није више реч о политици, већ о становништву Србије доведеном до беде. Уосталом, нико не тера банке да губе. Ко не уме да ради у Србији, нека тражи где му је боље. Нико им не брани ни да затворе врата, ако су већ затворене толике фабрике управо зато што немају подршку банака примерену условима тржишта. Иначе, једини ефекат слободног тржишта је такмичење, без обзира на то како се до њега дошло, да ли под једнаким или неједнаким условима. Привид такмичења и слободног тржишта замагљује видик онима који не виде интересне групе и корупцију, с којима је слободно тржиште само простор за анархију најјачих.
Без снажне финансијске и инвестиционе инјекције из Русије, неће бити довољан ММФ да запуши све рупе које је начинила идеологија унутар претходних српских влада. Руси су већ најавили могућност будућих улагања у Србију од десет милијарди долара, без политичких услова, али су, додуше веома дискретно, указали да би Србија морала да буде мање одурна и хировита према Москви. Александар Стевановић, сарадник Центра за слободно тржиште је одмах поставио и питање: „Под којим условима би Дачићева влада набавила руске милијарде за покретање привреде?“ Јасна је негативна конотација у овом питању, јер Стевановића не брине то што нам „Светска банка“ и ММФ деру кожу не само финансијски, већ и политичким уценама, пошто иза сваког њиховог кредита стоје Вашингтон и Брисел са својим Косовом, Санџаком и Војводином. Њега брину Руси као Руси, па зато истура проблем финансијских услова о којима још не зна ништа, али их већ доводи у питање.
Али, вратимо се на то што је Дачић неуобичајено оштро изрибао финансијски сектор, пре свега банке. Вероватно види да нам прети амерички сценарио, а ми немамо моћ да се спасавамо малтретирајући цели свет. Банке све више активирају хипотеке. Тако расте број некретнина које тржиште не може да прихвати. Људи остају без кућа, а банке без новца, јер немају коме да продају некретнине, па због банкарске похлепе тако губе сви. Хор против Дачића је хор оних који хоће да заштите пребогате и саме банке. Заборављају да Обама није ни трепнуо када је прекршио све принципе либералног тржишта, када је кренуо да спасава америчке банке државним новцем. Тиме је показао да га није нимало брига за слободно тржиште, ако су у питању интереси разних Ротшилда и Рокфелера, јер његова акција није заштитила америчке грађане који су остали без кућа, већ банке које би пропале, зато што су својом похлепом и лошим пословањем доспеле до мртвог капитала с којим не знају шта ће. Оне су по принципима слободног тржишта морале да буду  затворене. Обама их је спасао новцем америчке сиротиње и пребацујући те трошкове на цели свет, преко изазивања кризе евра до разних ратних криза које стварају САД, како би извлачио из њих профит путем продаје оружја, контроле енергетских извора и сл. Наравно, постоје стратешке ствари у свакој држави у којима националне банке, ипак, учествују с мање захтева, јер је реч о њиховој држави. А такав однос стране банке сигурно не гаје према Србији. Оне управо износе српски новац у своје земље да би тамо закрпиле рупе. И ту је Дачић очигледно стао змији на реп, али мора да се сети да јој није стао на главу. Могла би да га уједе.

БАНКЕ ИЗНАД ДРЖАВЕ?
Питање банака је одавно постало политичко питање. Банка Европске уније се поставила изнад политичких органа Уније, а надређена је националним банкама чланицама Уније, тако да политика нема више одрешене руке. Банке штите, по правилу, интересе богатих, без обзира на то како су се обогатили. Политичари под притиском банака доносе законе у којима најмање пореске обавезе имају, сразмерно приходу, управо богати, али се зато европске владе стално боре да грађани „стегну каиш“ и да смање пензије и плате. Банке преузимају политичке ингеренције мимо бирачког тела и утичу на изборе и деловање партија.
Управо зато већ прете Дачићу да ће морати да куца на њихова врата водећи рачуна да је држава највећи дужник банака. То значи да се банкари и њихови браниоци постављају изнад државе у којој раде и стварају профит. По њима они могу да узимају колико хоће, а не морају ништа да уложе у земљу у којој стварају профит. Страним банкама требало би  наметнути норму да одређени део профита, рецимо 50 одсто, морају да реинвестирају у Србији, а не да све износе напоље. Ако то не раде, због чега их трпимо? Чему нам служе­? Што не оснивамо наше банке и не јачамо постојеће? Ту је неопростива штета коју су нам починили политичари који су уништили наше банке само да би довели стране, јер се преко финансијских кругова влада државом и држе на површини домаћи упропаститељи. И сада, може Дачић да буде оштар колико хоће, али су му претходне владе оставиле у аманет такве дугове да ће морати да иде на неке компромисе, а када их буде учинио у националном интересу изгубиће гласаче. Он је преко финансијских кругова, пре свега западних банака код нас, затим „Светске банке“ и ММФ-а, доведен у ситуацију да није слободан. То је био један од циљева наших западних пријатеља свих ових година од када нам се намеће сурогат демократије, а Тадић и претходници, уз активно учешће Динкића, прилично добро су обавили посао.  Ако је земља до грла у дуговима, онда је свеједно и ко је на власти, јер мораће да слуша да се не би заталасали дугови и да би добио нове позајмице и репрограме дугова којима се све више уваљује у блато. Ако то, пак, не следи, тоне одмах.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. .. da, naivno se verovalo, da ce doci do pravog ‘procvata’ sa dolaskom stranih banaka ?! A lihvari ce zauzeti onoliko prostora ( ‘dace’ sebi pravo na zgrtanje para) – koliko im se dopusti ?! A neo-liberalizam / i filozofija „otvorenosti(‘drustva’) “ / za njih je pravi – El Dorado /!?




    0



    0
  2. Uvesti strnim bankma obavezu da kapital plasiraju na našem tržištu kao i matičnoj državi ili slede sankcije !




    0



    0
  3. Banke u Srbiji imaju dodatnu zaradu! Kako? Tako što podignete krediti indeksiran u evrima dobijate iznos u dinarima kao kada prodajete evro, a vraćate kredit kao kada kupujeteom evro u banci. Sa tom kursnom razlikom banke pokrivaju komunalne troškove i zakupnine prostorija i još im ostane.
    Pokušate li da ratu otplatite u evrima e ne mpže. Morate evre prodati banci i uplatiti ratu u dinarima uvećanu za kursnu razliku. LOPOVI




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *