Почетна / Култура / Министар културе: Идеолог, светац или „Господин безлични“

Министар културе: Идеолог, светац или „Господин безлични“

Пише Љиљана Богдановић

Иако је током дугих преговора уочи стварања нове српске владе потврђено да култура није у фокусу страначких интересовања, организован и прецизно  усмераван јавни отпор (штампа и друштвене мреже) кадровским решењима за овај ресор показао је да у многим друштвеним групацијама нема недоумица око  високог „зрачења“ овог министарског портфеља

 

Братислав Браца Петковић и Радослав Лале Павловић

У договорима за стварање нове владе, странке су се лако и брзо споразумеле око поделе ресора безбедности, дипломатије, финансија и правде, али је озбиљно запело око културе: сви коалициони партнери непопустљиво су истрајавали у намери да се изборе за овај сектор и да у културњачку министарску фотељу посаде свог високог (партијског) играча или пак безрезервног ванстраначког симпатизера!
Може ли оваква реченица икада осванути у српској штампи? Можда, али само у вицу и првоаприлиским каламбурима. Искуство, ово најновије, које је изнедрило владу чије је конституисање управо у току, као и она претходна упамћена у постизборним партијским надгорњавањима, недвосмислено говори да се идеја о значају и привлачности културе међу политичарима никада није стварно „примила“. Можда добро звучи, али за све оно што се и овога пута, додуше са отклоном и порицањем, именовало као страначки „апетит“, „глад“ и „подела плена“, сектор културе није био пожељна опција. Током два протекла месеца, исцрпно смо наиме у експертској таблоидној обради, бивали обавештавани о сваком детаљу великог домаћег вашара таштине и моћи, али о култури не чусмо ни речи готово до самог финиша преговора о влади. Тада, у реченом финалу, духове су пак узбуркале (бура иначе траје и прети новим јачањем)  тек најаве персоналних решења за министарска места. Имена наводно изненађујућа, била су то чини се понајвише за оне којима су и промене на политичкој сцени Србије шокантне колико и несносне.

[restrictedarea]

НЕТРПЕЉИВОСТ „СТРУКТУРА“
Јасно алудирајући и на нежељено нахоче – културу, које ће некоме већ „запасти“, а задиркујући напредњаке, својеврсну псину, објавио је хумористички „Њуз“. „Неколико министарстава, пре свега оних која припадају напредњацима, за почетак ће бити без министра јер СНС-у недостају стручни кадрови.“ Показало се потом  да стручних кадрова има, али да никако нису по укусу „структура очврслих“ у претходном друштвено-политичком животу. Затечени и неснађени коментатори могу мирне душе да понављају традиционалну „проницљиву“ мантру како је култура, из визуре политичара, и сада виђена као простор безначајан – јер лишен стварних атрибута моћи, пре свега новца и конкретнијег уплива у великој друштвеној арени – али ова уопштена оцена занемарује најважније: озбиљном променом структуре и баланса политичких снага у земљи настаје и могућност стварних промена у идејном и духовном дискурсу, дакле у културној парадигми даљег кретања земље. Управо због тога, значај Министарства културе данас превазилази пуку ситуацију расподеле „феуда“ у парцелисању друштвене моћи. Ако је реч о таквом прелому у друштвено политичком простору, онда и формирање владе  постаје драматично другачије. Ако због кључне промене равнотеже снага овог пута и „исто“ није више исто, ни однос према ресору културе не сме пресликавати увек виђену матрицу! И ту више није најважније што је факат да се култура, као и друштво уосталом, дави у тешкој беспарици, организационој, програмској и свакој другој запуштености, као и традиционално важећим клановским међусобицама. Стварни проблем српске културе данас је негде другде, а где то и у којем простору се „тајна“ крије, откривено је у малим, више прљавим него принципијелним, јавним и медијским играма око персоналног решења за место министра.
Сценарио јавног ружења и прозивки кандидата био је уобичајен. Игра је почела када је нови први човек СНС-а наговестио: „Бирамо владу која ће променити Србију“, а новине објавиле потом имена могућих будућих министара, међу којима је као најизгледнији челник у ресору културе био означен Радослав Лале Павловић, председник Савета за културу СНС-а. На друштвеним мрежама кренула је добро усмеравана спин „анализа“ личности  кандидата. Кулминирала је међутим у другом медију – штампаном. „Блиц“ је наиме објавио да је Павловић, иако реномирани стваралац (познати драмски писац, аутор низа култних позоришних комада и драмских серија, међу којима је и „Мој рођак са села“) , као министар ни мање, ни више него – „срамота“! Аналитичке снаге ове новине као разлог који је надахнуо овако резолутан закључак наводе заправо само једну (драматично иначе „нацифрану“) Павловићеву психолошку особину коју именују као „осветнички дух“. У земљи упадљиве и дуже од деценије неговане толеранције за политичке неистомишљенике, толеранције коју су и друштвене снаге, у чије име овај лист говори, толико пута показале – довољно. Идеалисте би свакако могло да усрећи што се Павловићу, као тешка околност, не спочитава на пример јавно изречена тврдња да је Србија данас „окупирана земља“. Чак ни то што је у култном „Рођаку“ пропустио да покаже једну познату и у „уметничком“ дискурсу закуцану матрицу о лику српског народа. Показао је он наиме нешто другачије од карикатуралне, снисходљиве, примитивне слике нације у којој су Срби представљени безмало као идиоти, иначе  чудног, отежућег и непрепознатљивог нагласка, наивни колико и примитивни, несимпатични колико и бескарактерни…
Говорећи оштро и критички о домаћој „симбиози интелектуалне елите и власти“, Павловић је у интервјуу за „Печат“ недавно рекао „После бомбардовања и бруталног силовања Србије налазимо се у некој врсти окупације, када се политика о суштинским стварима наше државе не води у Србији… Оно што је неупоредиво важније од свих тих прича од 2000. године је што исти људи стално говоре како су – цивилизовани. Говорим о овима на власти. Они не знају да кажу шта је основна особина цивилизације. То је одговорност. Онај ко није одговоран и цивилизован, он је простак и примитивац…“
Срећом, ово речено није га „закопало“, „очврсле структуре“ претходне власти (а оне су, разуме се очврсле и у редовима културних радника који су се, према „Блицу“, препознали у групацији на коју је Павловић циљао рекавши да ће „са многима рашчистити“) не помињу ова и слична Павловићева „идејна скретања“, већ их наводно брину само – у крајњем случају – врло личне бриге.

НИ ПОПРАВНИ НЕ ВРЕДИ
Да је и Павловићев грех сасвим релативна ствар, показало се на поправном испиту СНС-а, који је убрзо потом представио и свог другог министарског кандидата, унеколико дипломатским речима Александра Вучића: „Људи ће бити задовољни министром културе, то ће бити човек за кога нико никада није рекао ништа лоше и он ће моћи да помири сукобљене лобије у сектору културе“, био је прецизан Вучић.
За тренутак је у делу јавности створена разумна резерва око овако најављеног безгрешног лика будућег министра – јер ко то у српској култури, а још више у подељеном српском друштву, осим свеца мученика или каквог „индивидуалитета без својстава“, односно господина безличног, може истрајати „не замерајући се ником“? Када се испоставило да је реч о познатом драмском писцу Братиславу Петковићу, по квалификацијама – да се послужимо „Њузовим“ одређењем – несумњиво стручним, многима је лакнуло. Поново се и још жешће међутим усијало на другој страни, енергија фокусирана око „Пешчаника“ објавила је да другосрбијанска елита нема воље за замајавање и да неће оћутати истину да кандидат СНС-а једноставно не може бити добар избор за доброг министра. Нешто као – лакше је камили кроз иглене уши него декларисаном напредњаку у милост свевидећег другосрбијанског ока. Саша Илић на „Пешчанику“ тако пише: „Избор Братислава Браце Петковића спада у антиевропски потез par excellence који СНС може много коштати, јер министар културе поред домаћих сељакања музеја по махалама, требало би да има и важну улогу у регионалној и европској сарадњи, међутим овакав идеолошки профил укида сваку могућност да до ње икада дође.“ Може Браца Петковић да буде светац и осведочено толерантан, одговоран, добро васпитан човек, али да превари неке принципијелне судије, видимо, неће.
Претпостављамо да овде нема духа освете или искључивости, већ само да је реч о јасној интерпретацији једне групе, по многима заправо – „репресивне екипе“ која бележи, говори и не одступа. Поготово када је нечији идеолошки профил прокажен. Патриоти, националисти, национални радници, традиционалисти нека се припреме… Илић каже: „За тако нешто није довољно у државном перформансу сахране патријарха Павла видети чин препознавања врлине пред којим је занемела Европа, како тврди Петковић медитирајући над будућношћу српске културе. За то је потребан искорак из аутовиктимолошког наратива и стања порицања геноцида, за шта СНС очигледно нема снаге, што се јасно види у избору Братислава Браце Петковића.“
Поменимо да је и Петковић, говорећи за „Печат“ у својству саветника за културу председника Републике Томислава Николића, а непосредно уочи званичног саопштења да ће бити министар, изрекао низ јеретичких тврдњи, али да се оне – опет на срећу наше редакције – у редовима непомирљивих критичара не апострофирају као посебно отежавајуће (за егзекуцију важне) околности. Као и његови критичари и Петковић је прецизан: „Нажалост, у култури се нашла дружина дилетаната. А то су људи који су одлучивали о судбини установа културе и њихових посленика… То су све ‘културтрегери’ претходних министара културе из редова демократа, можда добри уметници, али лоши представници српске културе, који су се доказали као њени непоштоваоци. Јер они су изабрани да их воде, а заправо су имали задатак да их уруше. И после свега они се представљају жртвама, а у ствари је цео српски народ њихова жртва“.

ДОГОВОР ЕЛИТА?
Наравно да је овај Петковићев, као и поменути Павловићев „судар“ са неистомишљеницима, то јест моћним, стратешки форматизованим, фронтално распоређеним чимбеницима који су за мандата претходних влада, рекосмо, у моћи и снази ојачали тек јавно видљиви врх леденог брега. Гломазни, не баш увек транспарентан, волумен тог брега досеже много дубље – он је, није тајна, у институцијама, у невладиним организацијама, агенцијама, у свим медијима.
Због тога, као и због чињенице да је измењена равнотежа политичке воље у земљи директна последица исказане изборне воље и расположења грађана, данас је и именовање министра културе нешто другачији и драматичнији подухват од оног којим би например демократе, у случају да су победиле, по уходаном резону и референцама именовале новог или задржале досадашњег министра. Како кажу теоретичари „могућност да се води нова политика неодвојива је од инструмената који се користе  за њену реализацију“. И у случају ресора културе, министар је „инструмент“, а „нова политика“ уопште, па и у култури у складу је са хтењима грађана Србије да мењају свој живот. Они, грађани дакле, траже другачије претпоставке не само економске и политичке, већ и у стварности културе (у најширем значењу те речи) од ових у држави сада важећих. Разумно је веровати да грађани желе окончање понижења свих боја, па и оних која ће им стално и на плану уметности рецимо сугерисати и објашњавати да су криви, али да могу катарзу доживети испаштањем, покајањем, денацификовањем, рађањем у новој кожи добрих „евросрба“! Део тих претпоставки тематски тумаче и у програм преводе и два поменута СНС-ова кандидата. Могло би се полемисати и разматрати шта би све био жељени садржај будуће културне политике. И да ли би један од њених темеља могло да буде афирмисање и обликовање српског становишта у култури – идеје којој је „Печат“ у новије време посветио значајан простор, пре свега представљајући садржај капиталне књиге др Мила Ломпара „Дух самопорицања“. „Наша јавна свест плод је“, каже Ломпар, „укрштања различитих културних политика од којих ниједна није српска. Ако као врховни циљ прогласите идеолошку флоскулу да ‘Европа нема алтернативу’, онда је свако у прилици да вам под појмом ‘Европе’ потури сопствени интерес…“
Уз поштовање за аутентичне вредности Европе и разумну скепсу према ЕУ, овим речима аутора „Духа самопорицања“ издвојен је један од свакако корисних праваца у којима може истрајавати нова политика у култури.
Ако пак Александар Вучић објави „Мото ове владе је да ће да промени Србију“, онда су и идеје као што је наведена пожељне и легитимне. Данас, када је на својеврстан начин настављена ситуација у којој је, како Душан Ковачевић сличним поводом примећује, „уцењен комплетан живот Срба“, није нимало лако променити земљу. У било којем сегменту. Која ће то влада и који програм променити Србију ако се темељно не лати промена у култури? И зато је ово министарство важно на нов начин. Изостане ли нови приступ уважавању овог ресора и његове делатности, легитимним можемо прогласити не баш пријатно питање: Постоји ли нешто као прећутни договор политичких и интелектуалних елита да се не таласа, да се у култури не праве озбиљни резови и промене (звали их болним, суштинским или револуционарним), већ само да се ускочи у постојећу идејну и вредносну структуру, у калуп и матрицу наслеђену из претходног режима?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Stvarno je veoma vazno da se shvati kakva je bila kulturna politika DS sve ove godine. Sve se doslovce svodilo na ovo: Srbima kultura nije potrebna jer su duboko I beznadezno primitivni, ali zato je kultura potrebna da bi smo je svetu pokazivali kao dokaz totalne ideoloske lojalnosti novom svetskom poretku. Zato smo imali muzeje koji nisu radili, zato smo imali Oktobarski Salon kakav smo imali. Zato smo imali Dimitrijevice u MSU, eto bas zato.
    Ako I dalje kultura bude bila moneta za takva potkusurivanja , za sta je bojazan na kraju teksta izrecena, neka se niko ne sumnja u kakvo beznadje I strasnu propast ide Srbija. Pogotovo srpska omladina.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *