ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Немачка Војводина

Јесте ли чули да је немачки Уставни суд управо оборио нови немачки изборни закон који је фаворизовао Ангелу Меркел, која га је лане прогурала кроз Бундестаг?

Можда и јесте, али нигде нисте могли да чујете да се било ко из канцеларкине коалиције јавно жалио на то што је Немачка остала без важећих изборних правила само годину дана уочи наредних парламентарних избора, и то на предлог опозиције, која се обратила Уставном суду.

Нисте могли да чујете, јер се није ни десило, а познаваоци немачког политичког уређења кажу да ни теоретски није могуће. Док опозиција ликује (коалиција је сада платила цену злоупотребе изборног закона као инструмента моћи, веле социјалдемократе), власти не пада на памет да оспорава одлуку Уставног суда којом је Ангели Меркел задат тежак ударац. Портпарол Владе је одмах саопштио да је “једно комплексно питање изборног права сада расветљено”, а председник Бундестага обећао нови закон с којим ће се и опозиција сложити.

У демократском свету власт по правилу не критикује одлуке суда. То је добар обичај који има везе с начелом једнакости три гране власти, односно схватањем да је судска власт најрањивија грана будући да не држи ни касу ни органе принуде, па према томе директно зависи од извршне и законодавне власти. Зато у западним земљама важи правило да свако сме да критикује одлуке суда – осим људи на власти, који то нипошто не смеју да чине. Добар пример односа према судској власти налазимо у Сједињеним Државама, где је 2000. године амерички Врховни суд тесном већином гласова (петорица конзервативних судија надгласала су четворицу мање конзервативних) одлучио да су председнички избори, које је Демократска странка до тог тренутка жестоко оспоравала због спорног бројања гласова на Флориди, завршени победом Џорџа Буша над Алом Гором. Стручна јавност жестоко је критиковала пресуду Врховног суда (чувени харвардски професор права назвао ју је “киднаповањем” изборног процеса), али је руководство Демократске странке одмах обавестило Ала Гора  да више не подржава његов захтев за ново пребројавање гласова на Флориди и да признаје одлуку судија као коначну. Правда можда није победила (Гор је по свему судећи освојио 300.000 гласова више од победника, али је компликовани изборни систем био против њега), али право јесте. Боље речено, победила је вера у владавину права и стабилност институција, победила је демократска традиција поверења у сопствене институције, које поштујеш и када ти се њихове одлуке не допадају.

А ево и какве везе све ово има с нама.

Без обзира на то да ли тугујете или ликујете због одлуке Уставног суда Србије да оспори Закон о надлежности Војводине, морате признати да има неке поетске правде у разочарању ДС-а и гневу Чанкових “лигаша”. Када се Бојан Пајтић жали да је одлука Уставног суда “политичка” и да нас судије тог суда “брукају у очима међународне јавности”, има ли човека у Србији који се не сети да целокупна стручна јавност у овој земљи, као и огроман број грађана, вапе већ три године како је “реформа правосуђа” потпуно промашена, како су српске судије потпале под политички притисак и утицај власти и како то све води у посвемашњу правну несигурност грађана? Када Ненад Чанак прети “интернационализацијом” спора и “заоштравањем политичке ситуације” у земљи и каже да ће његова малена странка “захтевати” да се промени Устав Србије с којим је закон који се њему свиђа несагласан, има ли човека у Србији ког то не подсети на бахатост одлазеће власти и разлоге због којих су је грађани казнили на изборима?

И Чанак и Пајтић ће вам, наравно, рећи да ово није Немачка, да нисмо у Америци и да наше судије нису ни принети западним. Али ко је за то крив? Ко је крив што се са “реформом правосуђа” ни за милиметар и ни по чему нисмо приближили уређеној западној демократској држави? Нису ли на то Пајтић и Чанак, односно људи на власти, били у прилици да више утичу од нас осталих? А притом најмање мислим на чињеницу да је  Борис Тадић предложио барем трећину садашњег састава Уставног суда Србије.

Какве поуке из тога може да извуче нова власт у Београду?

Први је наук да при градњи државе не треба мислити само на власт, већ и на грађане. Звучи једноставно и просто, али искуство казује да људи који се попну на власт очас поверују да ће тамо заувек остати, а установе дижу тек толико да им послуже да се на власти задрже што је могуће дуже. Није то само овдашња болест, то је самообмана којој политичари подлежу и у срећнијим и развијенијим друштвима. Када је горепомињани Џорџ Буш (уз малу помоћ Врховног суда и брата гувернера на Флориди) постао амерички председник, наредних се осам година у Републиканској странци само причало о “новој републиканској већини” која је “дошла да остане”. На њихање политичког клатна, које стално иде слева надесно јер грађани једном у четири године кажњавају оне који их лажу, потцењују и понижавају, нова власт по правилу заборавља. Сви се нови владари куну да ће се, поучени искуствима поражених снага, окружити људима који их неће лагати, који ће им четири године у лице говорити истину. Али онда ти који су задужени да не улепшавају стварност брзо открију да се њихов утицај на власт круни, а њихова оданост сумњичаво проверава, и да се на њихова места “особа од поверења” лако пењу лица која владарима причају управо оно што они желе да чују.

Тако су у Србији прошле, и пале, све владе од 2000. наовамо. “Дошавши на власт, а сачувавши менталитет опозиције, постали су незасити, као да треба одједном све прогутати, да сутра не би било прекасно… Одмах мисле на чистке, експропријацију, тоталну кадровску политику. Треба одстранити и ућуткати све који нису за њих, у полицији, служби безбедности, предузећима.” Овај цитат је део сјајне анализе Зорана Ђинђића о опозицији која долази на власт, али потиче из 1991. године и односи се на Демократску опозицију Словеније.

Не ради се само о томе да не ваља красти на власти. Ради се о томе да ваља градити систем који ће вам ваљати и када једног дана сиђете с власти. Не радите ништа опозицији што не бисте волели да раде вама, када опет будете у опозицији. Ако верујете, као што Драгољуб Мићуновић сада тврди да верује, да опозиција треба да контролише већину парламентарних одбора, онда им дајте ту већину док сте на власти, бићете уверљивији када се за исту идеју будете залагали из опозиције. Ако не желите да појединац приграби сву власт у области безбедности, ограничавајте власт чак и човеку који се зове Борис Тадић.

Чувајте независност судија. И вама ће једног дана затребати слободно и независно судство, можда и пре него што сте мислили. Штитите слободу изражавања, требаће вам једног дана и слободна јавности и независни новинари.

Извор: http://www.nezavisne.com