Почетна / Друштво / Ко и зашто прислушкује грађане?

Ко и зашто прислушкује грађане?

Пише Угљеша Мрдић

МУП и службе безбедности имају приступ базама података телефонских оператера, и имају сазнања о томе кога су грађани, када, и одакле звали, што оставља могућност злоупотребе

Злоупотреба злоупотребу и даље стиже у Србији. Питање је само када ће све државне институције бити у служби државе и грађана, и када ће доћи коначни крај политичким злоупотребама државних институција, а нарочито када су у питању безбедносне службе у Србији.
Чињеница је да су „мирна времена“ када је у питању безбедност грађана Србије прошла пре четири године и да се неретко појави у јавност неки од примера злоупотребе служби безбедности, било да је реч о МУП-у, БИА, ВБА или ВОА. Да не говоримо о илегалним центрима за прислушкивање или страним службама…

ПОДАЦИ О КОМУНИКАЦИЈАМА

[restrictedarea]

Томе у прилог говоре и подаци да је на хиљаде грађана на „мерама“ прислушкивања. Наиме, МУП и службе безбедности имају приступ базама података телефонских оператера о томе кога су грађани, када, и одакле звали, што оставља могућност злоупотребе. То су показали прошлонедељни објављени резултати. Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић и заштитник грађана Саша Јанковић указали су да, по закону, таквог приступа не би требало да буде без дозволе суда, али се, упркос томе, то дешава и ствара опасност злоупотребе. Надзор над задржаним подацима у области телефонских комуникација показао је да је стање забрињавајуће и да постоје одступања од уставних гаранција и међународних стандарда.
Шабић је рекао да је само један од четири оператера активирао софтверску апликацију којом се региструје фреквентност приступа задржаним подацима о томе ко је, када, како, и колико, и са ким комуницирао. Подаци тог оператера показују да је за годину дана евидентирано више од 270.000 непосредних директних приступа задржаним подацима о телефонским комуникацијама. Уколико се тај број помножи са три или четири пута, с обзиром на то да други оператери нису активирали апликацију за праћење, може се говорити о броју од око милион приступа годишње. Шабић је нагласио да то није никаква сензација, већ пракса са којом би требало престати. Када је реч о приступу задржаним подацима по основу званичног захтева, оператерима је у року од годину дана поднето 4.400 таквих захтева, већином од МУП-а и судова, а малим делом и безбедносних агенција, који су у 90 одсто случајева одобрени. Забрињава то што у 50 одсто захтева није наведен правни основ за приступ подацима, а оператери су поступали не водећи рачуна о томе, већ о ауторитету онога ко тражи приступ подацима.
Јанковић и Шабић оценили су да је врло забрињавајуће то што службе безбедности могу да, без одлуке суда, приступе тим подацима и указали на потребу измене и закона и праксе. Јанковић је подсетио да се такозвани задржани подаци – о томе ко је кога, одакле и када звао, као и колико је трајао разговор – по закону не могу добити без дозволе суда, и то само у случајевима кривичног поступка и угрожавања државне безбедности.
Шабић је истакао да једино БИА има техничке могућности за свакодневни приступ базама података телефонских оператера, на основу којих може да добије податке о томе ко је од грађана кога, када, и одакле звао, као и колико је трајао разговор. Такође је остала нејасна процедура по којој се на документе у Србији ставља ознака тајности, што оставља простора за злоупотребу. Потребно је истаћи да службе нису добијале дозволу суда за „прегледање“ СМС мобилних порука, мејлова и писама… Да ли и у којој мери су службе без одобрења приступиле бази СМС порука прислушкиваних грађана?
МУП се придружио предлозима да се што пре дође до законских решења којима би биле избегнуте све могуће злоупотребе када су у питању подаци о комуникацијама грађана.
Међутим, поставља се оправдано питање како то да се господа Шабић и Јанковић нису позабавили судбином прислушкиваних грађана. Јер, ако се већ говори о западним моделима рада служби, вреди подсетити да се на истом том Западу у већини случајева грађани који су били под мерама прислушкивања, а ако се истрагом испостави да су непотребно „слушани“, обавесте о томе. Онда је на њима да после разговора са представницима служби безбедности и после добијеног извињења, одлуче да ли ће тужити службу због прислушкивања. У случају Србије, када би сви грађани који су беспотребно прислушкивани претходних година тужили државу Међународном суду за људска права у Стразбуру, из буџета би морало да се исплате десетине милиона евра одштете због угрожених основних људских права грађана…
Поводом свега наведеног покушали смо да добијемо одговоре од БИА, Тужилаштва и Суда. БИА није желела да коментарише наведене податке, нити изјаве Шабића и Јанковића, док до закључења овог издања портпароли Тужилаштва и Суда се нису огласили.
Нисмо добили званичне одговоре ни на питање упућено безбедносним службама: „Да ли се без одлуке суда приступало задржаним подацима о СМС порукама и њиховој садржини?“
Сазнали смо да Законик о кривичном поступку прописује да истражни судија даје наредбу за „меру прислушкивања“, то јест одобрава да службе слушају одређене грађане. Уколико се у року од шест месеци не покрене кривични поступак против „слушаног лица“, саставља се решење о обустави „мера прислушкивања“ и онда суд може да обавести „слушано лице“ да је био предмет прислушкивања.
Међутим, испоставља се да реч „може“ није и мора, па према томе грађани су опет изложени непоштовању људских права. Од наведених институција није било могуће добити ни коментар на све ово. То значи да суд не жели да коментарише ни надлежности суда?!

СЛУШАЊЕ ПОЛИТИЧАРА, НОВИНАРА…
Оно што није добро у раду безбедносних служби је да данас један оперативац слуша у просеку на десетине грађана. Поређења ради, некада је оперативац  у „социјалистичком“ РДБ-у који добије „примену мере прислушкивања“ частио цело одељење у Државној безбедности зато што је добио дозволу суда и надлежних да прислушкује грађанина. Поставља се питање и квалитета рада новопечених оперативаца у службама, јер се не баве у правом смислу својим послом, већ са слушалицама у ушима по цео дан прислушкују разговоре политичара, новинара, адвоката, професора и других јавних личности због „угрожености безбедности државе“… А оперативни рад на терену?
Подсетићемо на анегдоту једног од најпознатијих војних безбедњака, који је својевремено рекао: „Хвала РДБ-у што нам је узео мере прислушкивања, јер су нас подсетили шта је оперативни рад.“
При том су криминалци и терористи неоправдано запостављени, јер не може све да се стигне…
Иначе, злоупотреба прислушкивања дешава се из више разлога, а најчешће у политичкој борби због користи било страних или домаћих центара моћи и ради чисто економских интереса. Србијом хара злоупотреба прислушкивања у политичкој борби, како центара моћи, тако и страних обавештајних служби.
У Србији данас шест закона имају одредбе о примени електронског надзора сумњивих лица, то су: Закон о кривичном поступку, Закон о полицији, Закон о БИА, Закон о ВБА, Закон о основама служби безбедности и Закон о контроли служби безбедности.
Реформом система безбедности, 2002. и доношењем нових закона регулисано је да електронски надзор, поред БИА и војних служби, могу да врше и инспектори јавне безбедности, криминалистичке полиције и Управе царине у борби против организованог криминала. Званично, данас нас прислушкује пет државних институција – БИА, ВБА, МУП Србије, односно СБПОК и Управа криминалистичке полиције, али и Управа царина.
Све одлуке о примени мера за прислушкивање доноси надлежни суд и оне су ограниченог трајања.

„ТЕХНИЧКИ УСЛОВИ“
Подсетимо да ниједан посланик, нити посланички клуб није прислушкиван од стране БИА у периоду 2004-2008. године, што за данашње време не можемо са сигурношћу да потврдимо.
Подсетимо и на велику прашину која се дигла у јавности када је Републичка агенција за телекомуникације (Рател), 8. јануара 2009. поново прогласила важећим Правилник о техничким условима за надзор интернет комуникације. Та верзија „техничких услова“ прописује да хардвер и софтвер за електронски надзор морају да омогуће стварање неизбрисиве базе података о прислушкивању и надгледању интернет комуникације и активности на Интернету. Такође, интернет оператери морају о свом трошку да омогуће државним органима надзор интернет активности корисника, као и да им доставе податке о корисницима и сервисима.
Кад се говори о прислушкивању, наша јавност обично мисли само на телефонска прислушкивања. То је најбезболнији, односно најјефтинији начин, а и практично увек може да се порекне. Прислушкивач (парица, то јест штипаљка) постављао се у „шахт“ на централни телефонски кабал. И ми смо напредовали у технологији, па се тако на Бањици, у „Институту безбедности БИА“, увелико праве прислушни уређаји, тзв. мобилни прислушкивачи, који се прилагођавају навикама особе која се прати или институцијама које се прислушкују.
Тим стручњака ради на психолошком профилу особе предвиђене за праћење, па тако, сходно њеним навикама, уређаји се стављају у ципеле, саксије, столове, личне предмете. Без обзира на изванредан напредак технике, на „аваксе“ и сличне уређаје, стари, опробани модели свуда у свету остали су ипак најпоузданији.
Посебно је значајно утврдити колико је купљено мобилних прислушних средстава за ад-хок прислушкивања. Један број тих средстава је купљен од Израелаца. Поставља се питање ко све користи та мобилна средстава за прислушкивање и под чијим надзором, и да ли за то имају дозволу суда?
Одредбе о примени електронског надзора сумњивих лица налажу инспекторима да прислушкивање могу да користе само у време трајања вршења кривичног дела и у време које им је одобрено од стране надлежног суда. У пракси то значи да време за прислушкивање може да траје најмање један сат, а највише до годину дана. На шест месеци се у службама праве извештаји о мерама прислушкивања и даје се нови предлог за продужење „мера“. Подсетимо и да је Уставом заштићена приватност стана, осим ако се по налогу суда приступи прислушкивању.
Прошлог месеца Саша Јанковић је изјавио да се број задирања у приватне интернет и телефонске комуникације грађана од служби безбедности мери цифром од више хиљада.
Јанковић је рекао да он и Шабић редовно добијају информације о броју случајева у којима су службе безбедности надзирале телефонске и интернет комуникације грађана. Потом су затражили од Уставног суда Србије да донесе привремену меру забране полицији да прикупља податке о комуникацијама грађана без одлуке суда. Истовремено су поднели и иницијативу за оцену уставности Закона о кривичном поступку (ЗКП). Шабић и Јанковић сматрају и да је посебно забрињавајуће што ВБА често одбија сарадњу са контролним телима. Лоше је, према њиховим речима, и то што Војна служба безбедности оспорава законе на основу којих би се спроводила контрола њеног рада. Разлог за критику на рачун ВБА је то што је примећено да ова агенција кажњава запослене који дају податке о њеном раду, без обзира на адресу примаоца информација.

БЕЗБЕДНОСНИ ЛОБИЈИ
Поставља се питање, због чега је потребно формирање националног центра за приступ подацима и коме то одговора, и да ли би на чело тог центра дошли људи из неког од безбедносних лобија или по налогу страних служби? Требало би преиспитати које су све злоупотребе прављене приликом прислушкивања и која је ту одговорност Савета за националну безбедност, као и ко је из бившег Кабинета председника Србије Бориса Тадића налагао предузимање мера прислушкивања? Требало би знати и која је одговорност Миодрага Микија Ракића, бившег секретара Савета за националну безбедност и бившег шефа Бироа за координацију служби безбедности, и ко су све биле невине жртве било да је реч о политичарима, бизнисменима, адвокатима, новинарима, књижевницима и другим јавним личностима, као и оних грађана који се не баве јавним послом, а били су или су још увек на „мерама служби“…
Када смо већ код слушаних разговора, поставља се питање да ли неки грађанин може бити на мерама ако је случајно неки пролазник или познаник са његовог броја окренуо на телефон неког криминалца, рецимо нарко дилера? Да ли то значи да је тај грађанин, рецимо новинар по занимању, све заједно са својим стотинама контаката остварених путем телефона припадник широке организоване нарко групе? Нажалост, познат је случај када је један од најугледнијих београдских новинара и дугогодишњи уредник утицајних листова био под мерама прислушкивања три месеца, и то заведен као „нарко дилер“. А да не говоримо о томе како су војне службе прислушкивале своје „колеге“ из БИА, МУП-а и чланове Владе и Скупштине Србије… О томе ћемо детаљно другом приликом, јер када би писали о злоупотребама прислушкивања не би нам био довољан ни цео број „Печата“.
Требало би да је заједнички интерес свих безбедносних служби заштита државе и грађана, али и да МУП, БИА и војне службе обављају свој посао како би требало…
Не смеју са заборавити права свих грађана и поштовање Устава…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *