Ko i zašto prisluškuje građane?

Piše Uglješa Mrdić

MUP i službe bezbednosti imaju pristup bazama podataka telefonskih operatera, i imaju saznanja o tome koga su građani, kada, i odakle zvali, što ostavlja mogućnost zloupotrebe

Zloupotreba zloupotrebu i dalje stiže u Srbiji. Pitanje je samo kada će sve državne institucije biti u službi države i građana, i kada će doći konačni kraj političkim zloupotrebama državnih institucija, a naročito kada su u pitanju bezbednosne službe u Srbiji.
Činjenica je da su „mirna vremena“ kada je u pitanju bezbednost građana Srbije prošla pre četiri godine i da se neretko pojavi u javnost neki od primera zloupotrebe službi bezbednosti, bilo da je reč o MUP-u, BIA, VBA ili VOA. Da ne govorimo o ilegalnim centrima za prisluškivanje ili stranim službama…

PODACI O KOMUNIKACIJAMA

[restrictedarea]

Tome u prilog govore i podaci da je na hiljade građana na „merama“ prisluškivanja. Naime, MUP i službe bezbednosti imaju pristup bazama podataka telefonskih operatera o tome koga su građani, kada, i odakle zvali, što ostavlja mogućnost zloupotrebe. To su pokazali prošlonedeljni objavljeni rezultati. Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i zaštitnik građana Saša Janković ukazali su da, po zakonu, takvog pristupa ne bi trebalo da bude bez dozvole suda, ali se, uprkos tome, to dešava i stvara opasnost zloupotrebe. Nadzor nad zadržanim podacima u oblasti telefonskih komunikacija pokazao je da je stanje zabrinjavajuće i da postoje odstupanja od ustavnih garancija i međunarodnih standarda.
Šabić je rekao da je samo jedan od četiri operatera aktivirao softversku aplikaciju kojom se registruje frekventnost pristupa zadržanim podacima o tome ko je, kada, kako, i koliko, i sa kim komunicirao. Podaci tog operatera pokazuju da je za godinu dana evidentirano više od 270.000 neposrednih direktnih pristupa zadržanim podacima o telefonskim komunikacijama. Ukoliko se taj broj pomnoži sa tri ili četiri puta, s obzirom na to da drugi operateri nisu aktivirali aplikaciju za praćenje, može se govoriti o broju od oko milion pristupa godišnje. Šabić je naglasio da to nije nikakva senzacija, već praksa sa kojom bi trebalo prestati. Kada je reč o pristupu zadržanim podacima po osnovu zvaničnog zahteva, operaterima je u roku od godinu dana podneto 4.400 takvih zahteva, većinom od MUP-a i sudova, a malim delom i bezbednosnih agencija, koji su u 90 odsto slučajeva odobreni. Zabrinjava to što u 50 odsto zahteva nije naveden pravni osnov za pristup podacima, a operateri su postupali ne vodeći računa o tome, već o autoritetu onoga ko traži pristup podacima.
Janković i Šabić ocenili su da je vrlo zabrinjavajuće to što službe bezbednosti mogu da, bez odluke suda, pristupe tim podacima i ukazali na potrebu izmene i zakona i prakse. Janković je podsetio da se takozvani zadržani podaci – o tome ko je koga, odakle i kada zvao, kao i koliko je trajao razgovor – po zakonu ne mogu dobiti bez dozvole suda, i to samo u slučajevima krivičnog postupka i ugrožavanja državne bezbednosti.
Šabić je istakao da jedino BIA ima tehničke mogućnosti za svakodnevni pristup bazama podataka telefonskih operatera, na osnovu kojih može da dobije podatke o tome ko je od građana koga, kada, i odakle zvao, kao i koliko je trajao razgovor. Takođe je ostala nejasna procedura po kojoj se na dokumente u Srbiji stavlja oznaka tajnosti, što ostavlja prostora za zloupotrebu. Potrebno je istaći da službe nisu dobijale dozvolu suda za „pregledanje“ SMS mobilnih poruka, mejlova i pisama… Da li i u kojoj meri su službe bez odobrenja pristupile bazi SMS poruka prisluškivanih građana?
MUP se pridružio predlozima da se što pre dođe do zakonskih rešenja kojima bi bile izbegnute sve moguće zloupotrebe kada su u pitanju podaci o komunikacijama građana.
Međutim, postavlja se opravdano pitanje kako to da se gospoda Šabić i Janković nisu pozabavili sudbinom prisluškivanih građana. Jer, ako se već govori o zapadnim modelima rada službi, vredi podsetiti da se na istom tom Zapadu u većini slučajeva građani koji su bili pod merama prisluškivanja, a ako se istragom ispostavi da su nepotrebno „slušani“, obaveste o tome. Onda je na njima da posle razgovora sa predstavnicima službi bezbednosti i posle dobijenog izvinjenja, odluče da li će tužiti službu zbog prisluškivanja. U slučaju Srbije, kada bi svi građani koji su bespotrebno prisluškivani prethodnih godina tužili državu Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, iz budžeta bi moralo da se isplate desetine miliona evra odštete zbog ugroženih osnovnih ljudskih prava građana…
Povodom svega navedenog pokušali smo da dobijemo odgovore od BIA, Tužilaštva i Suda. BIA nije želela da komentariše navedene podatke, niti izjave Šabića i Jankovića, dok do zaključenja ovog izdanja portparoli Tužilaštva i Suda se nisu oglasili.
Nismo dobili zvanične odgovore ni na pitanje upućeno bezbednosnim službama: „Da li se bez odluke suda pristupalo zadržanim podacima o SMS porukama i njihovoj sadržini?“
Saznali smo da Zakonik o krivičnom postupku propisuje da istražni sudija daje naredbu za „meru prisluškivanja“, to jest odobrava da službe slušaju određene građane. Ukoliko se u roku od šest meseci ne pokrene krivični postupak protiv „slušanog lica“, sastavlja se rešenje o obustavi „mera prisluškivanja“ i onda sud može da obavesti „slušano lice“ da je bio predmet prisluškivanja.
Međutim, ispostavlja se da reč „može“ nije i mora, pa prema tome građani su opet izloženi nepoštovanju ljudskih prava. Od navedenih institucija nije bilo moguće dobiti ni komentar na sve ovo. To znači da sud ne želi da komentariše ni nadležnosti suda?!

SLUŠANJE POLITIČARA, NOVINARA…
Ono što nije dobro u radu bezbednosnih službi je da danas jedan operativac sluša u proseku na desetine građana. Poređenja radi, nekada je operativac  u „socijalističkom“ RDB-u koji dobije „primenu mere prisluškivanja“ častio celo odeljenje u Državnoj bezbednosti zato što je dobio dozvolu suda i nadležnih da prisluškuje građanina. Postavlja se pitanje i kvaliteta rada novopečenih operativaca u službama, jer se ne bave u pravom smislu svojim poslom, već sa slušalicama u ušima po ceo dan prisluškuju razgovore političara, novinara, advokata, profesora i drugih javnih ličnosti zbog „ugroženosti bezbednosti države“… A operativni rad na terenu?
Podsetićemo na anegdotu jednog od najpoznatijih vojnih bezbednjaka, koji je svojevremeno rekao: „Hvala RDB-u što nam je uzeo mere prisluškivanja, jer su nas podsetili šta je operativni rad.“
Pri tom su kriminalci i teroristi neopravdano zapostavljeni, jer ne može sve da se stigne…
Inače, zloupotreba prisluškivanja dešava se iz više razloga, a najčešće u političkoj borbi zbog koristi bilo stranih ili domaćih centara moći i radi čisto ekonomskih interesa. Srbijom hara zloupotreba prisluškivanja u političkoj borbi, kako centara moći, tako i stranih obaveštajnih službi.
U Srbiji danas šest zakona imaju odredbe o primeni elektronskog nadzora sumnjivih lica, to su: Zakon o krivičnom postupku, Zakon o policiji, Zakon o BIA, Zakon o VBA, Zakon o osnovama službi bezbednosti i Zakon o kontroli službi bezbednosti.
Reformom sistema bezbednosti, 2002. i donošenjem novih zakona regulisano je da elektronski nadzor, pored BIA i vojnih službi, mogu da vrše i inspektori javne bezbednosti, kriminalističke policije i Uprave carine u borbi protiv organizovanog kriminala. Zvanično, danas nas prisluškuje pet državnih institucija – BIA, VBA, MUP Srbije, odnosno SBPOK i Uprava kriminalističke policije, ali i Uprava carina.
Sve odluke o primeni mera za prisluškivanje donosi nadležni sud i one su ograničenog trajanja.

„TEHNIČKI USLOVI“
Podsetimo da nijedan poslanik, niti poslanički klub nije prisluškivan od strane BIA u periodu 2004-2008. godine, što za današnje vreme ne možemo sa sigurnošću da potvrdimo.
Podsetimo i na veliku prašinu koja se digla u javnosti kada je Republička agencija za telekomunikacije (Ratel), 8. januara 2009. ponovo proglasila važećim Pravilnik o tehničkim uslovima za nadzor internet komunikacije. Ta verzija „tehničkih uslova“ propisuje da hardver i softver za elektronski nadzor moraju da omoguće stvaranje neizbrisive baze podataka o prisluškivanju i nadgledanju internet komunikacije i aktivnosti na Internetu. Takođe, internet operateri moraju o svom trošku da omoguće državnim organima nadzor internet aktivnosti korisnika, kao i da im dostave podatke o korisnicima i servisima.
Kad se govori o prisluškivanju, naša javnost obično misli samo na telefonska prisluškivanja. To je najbezbolniji, odnosno najjeftiniji način, a i praktično uvek može da se porekne. Prisluškivač (parica, to jest štipaljka) postavljao se u „šaht“ na centralni telefonski kabal. I mi smo napredovali u tehnologiji, pa se tako na Banjici, u „Institutu bezbednosti BIA“, uveliko prave prislušni uređaji, tzv. mobilni prisluškivači, koji se prilagođavaju navikama osobe koja se prati ili institucijama koje se prisluškuju.
Tim stručnjaka radi na psihološkom profilu osobe predviđene za praćenje, pa tako, shodno njenim navikama, uređaji se stavljaju u cipele, saksije, stolove, lične predmete. Bez obzira na izvanredan napredak tehnike, na „avakse“ i slične uređaje, stari, oprobani modeli svuda u svetu ostali su ipak najpouzdaniji.
Posebno je značajno utvrditi koliko je kupljeno mobilnih prislušnih sredstava za ad-hok prisluškivanja. Jedan broj tih sredstava je kupljen od Izraelaca. Postavlja se pitanje ko sve koristi ta mobilna sredstava za prisluškivanje i pod čijim nadzorom, i da li za to imaju dozvolu suda?
Odredbe o primeni elektronskog nadzora sumnjivih lica nalažu inspektorima da prisluškivanje mogu da koriste samo u vreme trajanja vršenja krivičnog dela i u vreme koje im je odobreno od strane nadležnog suda. U praksi to znači da vreme za prisluškivanje može da traje najmanje jedan sat, a najviše do godinu dana. Na šest meseci se u službama prave izveštaji o merama prisluškivanja i daje se novi predlog za produženje „mera“. Podsetimo i da je Ustavom zaštićena privatnost stana, osim ako se po nalogu suda pristupi prisluškivanju.
Prošlog meseca Saša Janković je izjavio da se broj zadiranja u privatne internet i telefonske komunikacije građana od službi bezbednosti meri cifrom od više hiljada.
Janković je rekao da on i Šabić redovno dobijaju informacije o broju slučajeva u kojima su službe bezbednosti nadzirale telefonske i internet komunikacije građana. Potom su zatražili od Ustavnog suda Srbije da donese privremenu meru zabrane policiji da prikuplja podatke o komunikacijama građana bez odluke suda. Istovremeno su podneli i inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o krivičnom postupku (ZKP). Šabić i Janković smatraju i da je posebno zabrinjavajuće što VBA često odbija saradnju sa kontrolnim telima. Loše je, prema njihovim rečima, i to što Vojna služba bezbednosti osporava zakone na osnovu kojih bi se sprovodila kontrola njenog rada. Razlog za kritiku na račun VBA je to što je primećeno da ova agencija kažnjava zaposlene koji daju podatke o njenom radu, bez obzira na adresu primaoca informacija.

BEZBEDNOSNI LOBIJI
Postavlja se pitanje, zbog čega je potrebno formiranje nacionalnog centra za pristup podacima i kome to odgovora, i da li bi na čelo tog centra došli ljudi iz nekog od bezbednosnih lobija ili po nalogu stranih službi? Trebalo bi preispitati koje su sve zloupotrebe pravljene prilikom prisluškivanja i koja je tu odgovornost Saveta za nacionalnu bezbednost, kao i ko je iz bivšeg Kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića nalagao preduzimanje mera prisluškivanja? Trebalo bi znati i koja je odgovornost Miodraga Mikija Rakića, bivšeg sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i bivšeg šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, i ko su sve bile nevine žrtve bilo da je reč o političarima, biznismenima, advokatima, novinarima, književnicima i drugim javnim ličnostima, kao i onih građana koji se ne bave javnim poslom, a bili su ili su još uvek na „merama službi“…
Kada smo već kod slušanih razgovora, postavlja se pitanje da li neki građanin može biti na merama ako je slučajno neki prolaznik ili poznanik sa njegovog broja okrenuo na telefon nekog kriminalca, recimo narko dilera? Da li to znači da je taj građanin, recimo novinar po zanimanju, sve zajedno sa svojim stotinama kontakata ostvarenih putem telefona pripadnik široke organizovane narko grupe? Nažalost, poznat je slučaj kada je jedan od najuglednijih beogradskih novinara i dugogodišnji urednik uticajnih listova bio pod merama prisluškivanja tri meseca, i to zaveden kao „narko diler“. A da ne govorimo o tome kako su vojne službe prisluškivale svoje „kolege“ iz BIA, MUP-a i članove Vlade i Skupštine Srbije… O tome ćemo detaljno drugom prilikom, jer kada bi pisali o zloupotrebama prisluškivanja ne bi nam bio dovoljan ni ceo broj „Pečata“.
Trebalo bi da je zajednički interes svih bezbednosnih službi zaštita države i građana, ali i da MUP, BIA i vojne službe obavljaju svoj posao kako bi trebalo…
Ne smeju sa zaboraviti prava svih građana i poštovanje Ustava…

[/restrictedarea]