Почетна / Интервју / Братислав Браца Петковић: Наде има, само да послушамо „запис” у души

Братислав Браца Петковић: Наде има, само да послушамо „запис” у души

Разговарала Невенка Стојчевић
Фотографије Милан Тимотић

Какав је програм имао Карађорђе када су Турци спалили земљу?  Његов програм је била обнова и ослобађање земље, и без „пројекта“ и без донација. А наши савременици би да на бази „пројеката“ од државе и народа узму и последњи динар. Зато морамо да вратимо колективни дух. Истина је да без економије нема културе, али нема ни економије без морала. Ни код Његоша, ни код Слободана Јовановића нема ни речи о економији, јер она се подразумевала

„Кровне институције српске културе су у катастрофалном стању. И остале националне установе првога реда, које нас у свету репрезентују као народ са озбиљним културним наслеђем, урушили су представници демократа и њихови културтрегери, изабрани да их воде и чувају. Нама не преостаје ништа друго него да се вратимо традицији, и прибегнемо моби под вођством ентузијаста, како бисмо огромно благо које имамо вратили у функцију. Уверен сам да, ако Српска напредна странка добије Министарство културе, у првих сто дана за јавност да отворимо Музеј савремене уметности, а у перспективи највећем уму цивилизације, Николи Тесли, дати место које му припада. У самом центру српске престонице, где је, уместо у Паризу или некој другој светској метрополи, због духовног стања нације неопходно подићи Културни центар“, каже саветник за културу председника државе Томислава Николића, Братислав Браца Петковић.
На одговорно место у Председништво Србије Брaтислав Петковић је дошао са звањем и знањем редитеља и писца, али и искуством човека који је основао Музеј аутомобила, прву приватну установу те врсте у Србији. Али, са идејама које ће, ако успе да их оствари, Београд вратити у ред светских културних метропола.

Јесте ли свесни на шта сте пристали, с обзиром на то да је пред Вашим ресором због стања српске културе вероватно највећа одговорност!
Свакако да сам свестан, и овде сам се више затекао као човек кога председник Николић добро познаје, него због личне амбиције да се ту нађем. Међутим, морам да признам да сам са радошћу прихватио понуђену одговорност, знајући да поседујем енергију за важне послове у заиста најпресуднијем времену у којем је толико потребан духовни и морални препород нашега народа.

Одакле ћете да почнете, јер много је теже да се разграђено врати у првобитно стање него да се сагради ново?
Посла је превише, али наш први посао биће отварање за јавност Музеја савремене уметности који је Београд и Србе представљао као светску силу у култури. Када је направљен, овај музеј је био један од најбољих у свету, не само архитектонски већ и по својим садржајима. Сваког свог госта из иностранства најпре сам водио у тај музеј. Сада је он закоровљен и претворен у ђубриште. Направити тако нешто од престижног музеја, значило је бити велики непријатељ српскога народа.

Цела претходна гарнитура из културе оглашавала се бројним „пројектима“ и инсистирала на великом новцу. Како ћете, онда, Ви да кренете у обнову?
Имам на памети Јована Стерију Поповића који је 1844. године позвао српски народ да чува своју традицију, да сакупља све што вреди. И знам да ће стотине студената, ако их позовемо, добровољно доћи да помогну у рашчишћавању простора у којем неке скулптуре стоје потпуно недоступне посетиоцима. Када је један мој пријатељ Енглез, историчар уметности, од кога сам много научио, отишао да види Музеј савремене уметности, тамо су га дочекали затворена врата и чопор паса луталица. После ми је с великим узбуђењем рекао да ми не знамо шта имамо, и да је наша збирка из 20. века фантастична, чак боља од енглеске истога периода.

Слична судбина задесила је и „Народну библиотеку Србије“ и „Народни музеј“. Има ли за то оправдања?
Наравно да нема, и тај процес хитно мора да се заустави. Значи, неопростиво је да у 20. веку екипа људи, мртва хладна, затвори Народни музеј и да он не ради већ дванаесту годину, више него у обе немачке окупације. Наиме, од 1915. до 1918. године био је затворен три године, а у Другом светском рату две, дакле укупно пет година. С друге стране, Народна библиотека недавно је отворена за читаоце после шест година реновирања, да би се показало како најважнији послови уопште нису обављени, и да су депои у којима се чува огромна штампана грађа остали у јако лошем стању. А ни противпожарна заштита није на одговарајућем нивоу.

[restrictedarea]

Међу многим уништеним манифестацијама културњаци посебно жале за некадашњим „Октобарским салоном“. Због чега?
У Октобарском салону су у своје време, још док је био у Масариковој улици, излагали најбољи уметници. Био је то престижни салон на којем је желео да се појави сваки сликар. Нисам против концептуале, али не може да нам се потура само тај правац. Јер, ми имамо и сјајне сликаре који нису концептуалисти, а којима је ускраћена могућност да излажу. Сећам се да се некада чекало у реду за Октобарски салон, а данас скоро и да нема посетилаца, осим на отварању. Ту је заиста имало шта да се види, и држава је бринула о томе. Једне године су Стојан Ћелић и Бранко Омчикус поделили прву награду. Добили су толики новац да су могли да купе стан. Било је то време када су националне установе откупљивале вредне слике, и видим да и у Председништву још постоје дела тих великих сликара.

Познато је, такође, да су са културне сцене потиснути и врхунски професионалци. Да ли је то био неки реваншизам или, напросто, склањање бољих?
Било је ту и једнога и другога, а најбоље то могу да илуструјем на примеру великог редитеља Љубише Ристића. У време Тита сам урадио антикомунистичку представу „Спортинг лајф“, због које ме нико није ни прозивао, ни бојкотовао. А мој пријатељ Љуша је, буквално, разапет на крст само зато што је био у ЈУЛ-у, иако то нема везе са његовим стваралаштвом. Уосталом, зар демократија не дозвољава слободу политичког уверења. И без обзира на то што је прошле године урадио неколико сјајних представа у свом позоришту, о томе готово да нисмо прочитали ни слова, што значи да је идеологија била далеко испред професије.

Међутим, прођу имају дилетанти и маргиналци, као нигде у свету!?
Као потпредседник Удружења драмских писаца сведок сам какве нам молбе стижу за учлањење, и рећићу вам докле то иде. Написао човек свој CV, и у њему каже да је он аутор три „невербалне драме“. Молим вас, какве су то невербалне драме? Ако протерате реч из позоришта, ви сте га демонтирали. То је таква којештарија да човек једва може да поверује. Нажалост, у култури се нашла дружина дилетаната.

Ко су људи који су одлучивали о судбини установа културе и њихових посленика?
То су све „културтрегери“ претходних министара културе из редова демократа, можда добри уметници, али лоши представници српске културе, који су се доказали као њени непоштоваоци. Јер они су изабрани да их воде, а заправо су имали задатак да их уруше. И после свега они се представљају жртвама, а у ствари је цео српски народ њихова жртва — једног Сретена Угричића који је, кад је дошао, из хола Народне библиотеке најпре избацио Светог Саву, једног Кокана Младеновића који у Атељеу 212 поставља изразито антисрпску представу или Татјане Цвјетићанин која од Народног музеја, док је он затворен за посетиоце, прави експерименталне радионице и Браниславе Анђелковић-Димитријевић која је дозволила да се Музеј савремене уметности закорови. Јесте да су они само извршиоци, али су заборавили да плате примају од државе Србије. Тај процес хитно мора да се заустави.

Како? Сменом и довођењем нових људи или и одговорношћу оних који су нашу културу овако минимизирали?
До смене свакако мора да дође. Уверен сам да су „демократе“ и њихови културтрегери прошлост.  Што се мене тиче, неки од њих „зрели“ су и за кривичну одговорност, али њихова највећа казна је губитак власти. Не можете ви државним новцем да радите против интереса државе, и још да вређате националне симболе – химну и заставу, као што је урадио Оливер Фрљић са представом „Др Зоран Ђинђић“. Атеље 212 пратим од 1964. године до данас, значи читавих 50 година. Никада у њему није игран овакав прљав политички памфлет, ни оваква дилетантска представа која може да се мери једино са комунистичком антисрпском пропагандом.

Мислите да је Кокан са хрватским редитељем Оливером Фрљићем то урадио „на своју руку“?
И да јесте, не би ме то изненадило, јер у Србији је све измакло контроли. Али, уверен сам да није, зато што ова представа носи много далекосежније поруке него што то изгледа на први поглед. Уметност мора да слави врлину, а Оливер Фрљић у Београду прави представу са буретом крви насред сцене, а на њему пише „Новија српска историја“. При том, руке глумаца су до лаката гурнуте у крв. Повраћање по националној застави приказано је као „једини патриотски чин“. То је дно испод којег се даље не може. И све се то ради у години када би требало да прославимо сто година  од Првог балканског рата.
Први пут у животу, са 64 године, изашао сам из позоришта у које одлазим од младости. То је најодвратнија пропаганда у којој се под фирмом савремености разара српски театар.

Шта мислите због чега се САНУ не оглашава, чак ни у случајевима када су угрожени српски национални интереси?
Да ли је САНУ, као највиша државна научна и културна институција, дигла глас што Народни музеј не ради? Или што је наталитет у Србији драстично опао? Каква је то српска Академија која не води рачуна о најосновнијим националним интересима. Председник САНУ, како каже, неће да се меша у политику која је затворила фабрике, уништила културу, здравство, војску, школство… Међутим, баш то што, наводно, неће да се меша јесте политика најгоре могуће врсте за овај народ. Питам се, зна ли др Никола Хајдин да су у античко време оне који нису хтели да се мешају у политику називали идиотима? Али зато хоће да се меша у економију, и само брине о мосту на Ади на који ће да се списка огроман новац. У политику сам ушао из очаја, јер сам видео куда све ово води.

Да ли је наша култура, заправо, разорена изнутра?
Поред покушаја урушавања наше културе споља, највећи је проблем, свакако, њено разарање изнутра. Нама је Културни центар потребан насред Теразија, а не у Паризу. Због тога сам очајан, и зато сам хтео да се укључим у политику. Нисам за реваншизам, већ за то да се установи неки систем вредности. За почетак би све ствари требало назвати правим именом. Ко прави штету, то му више неће бити дозвољено. Највећи промашај демократа је уништавање идентитета кроз уништавање ћирилице, напади на СПЦ чију активност не можете да цените кроз понашање појединих владика. Имали смо ми и патријарха Павла који је био живи светац.

Ви ћете неким сасвим конкретним потезима покушати да направите озбиљан заокрет у култури. Шта ће да буде Ваш пројекат?
Најважније је оно што је „записано“ у души, оно што нам је остало од наших предака, и ако чинимо како је записано можемо са сигурношћу знати да смо на правом путу. Какав је програм  имао Карађорђе када су Турци спалили земљу?  Његов програм је била обнова и ослобађање земље, и без „пројекта“ и без донација. А наши савременици би да на бази „пројеката“ од државе и народа узму и последњи динар. Зато морамо да вратимо колективни дух који нас је одржао кроз историју. Истина је да без економије нема културе, али нема ни економије без морала. Ни код Његоша, ни код Слободана Јовановића нема ни речи о економији, јер она се подразумевала. Мени је покојни отац рекао: „Немој да потрошиш више него што си зарадио.“ И ето, то је економија. У историји није било економског напретка без културне ренесансе. Значи, морамо да развијамо и једно и друго.

Дакле, шта је у Вашој души, и Вашем памћењу „записано“?
Између осталог, „записано“ је да из памћења не смемо да избришемо своје великане. Највећи ум Србије, па и света после Леонарда да Винчија, свакако је Никола Тесла и зато заслужује централно место у српској престоници. Као наш највећи „бренд“, мислим да би требало да добије место у садашњем Народном музеју, а Народни музеј и све друге музеје, и археолошке и етнографске, да преселимо у зграду Главне поште, која је монументално здање и има огроман простор.

Како сте дошли на ту идеју, стоје ли иза ње и неке друге намере?
Простор у Генчићевој кући, где је сада Музеј Николе Тесле, веома је ограничен за његово велико дело. Сава Косановић, близак Теслин рођак, био је педесетих година наш амбасадор у Вашингтону. Њему су Американци после ИБ-а дали сву Теслину заоставштину. То би све народ требало да види. Прошле године поставку Теслине изложбе у Шангају видело је два милиона људи, а Канађани су у дугим редовима чекали да је виде. Друго, схватио сам да би Народни музеј у згради Главне поште чинио добру музеолошку целину са својим најближим окружењем. Ту су Ташмајдански лагуми, историјско место на којем је потписан Хатишериф и где је Карађорђе подигао шатор када је дошао да ослобађа Београд, а ту је заправо Врачарски плато где су спаљене мошти Светога Саве. Све би то постала једна целина, у оквиру које би се налазио и Пионирски парк са зградом садашњег Председништва, чија би галерија могла да прерасте у Националну галерију. Зграду Старог двора требало би да посветимо историји наших династија старих хиљаду година. Дакле, имамо све што је потребно да на том простору направимо српски Версај!

Верујете ли да ћете имати подршку председника Николића, да ће послушати Ваше савете?
Верујем да хоће ако буду „на ползу народа“. Када у то не бих веровао, не бих ни био ту где јесам. Са председником Николићем се дуго познајем, и знам да је он изворно талентован човек; пише одличну поезију и као прави хришћанин поштује традицију. Нама су наши дедови показали пут и ми би само требало да га следимо, немамо шта да измишљамо. Гарантујем вам да је председник Николић представник једне традиционалне српске елите, не ове комунистичке већ праве, народне елите.

Дакле, и поред свега за Србе и њихову културу, али и остале народе који у Србији  живе, има наде!
Има сигурно! Трачак те наде видео сам први пут на сахрани патријарха Павла, који је још за живота постао наш светац. Тада је народ Србије показао да уме да цени врлину. Када сам видео колону у осам врста од Албаније дуж целе Улице краља Милана која се креће у потпуној тишини, схватио сам да нико то није могао да нареди. Европа је од тога занемела, а мени је постало јасно да за нас има наде. Сетио сам се онда речи покојног Кијука „Ако има и само пет усправних Срба, има наде.“ А нас има много више. На сахрани је било милион људи, без иједне ружне речи или инцидента. А онда је неко из Немачке наручио Србљановићевој да напише текст за представу „Није смрт бицикло (да ти га украду)“, којом је требало да релативизује величанствену и достојанствену сахрану нашег патријарха. Немам ништа против да она то ради, али у свом стану и за свој новац. А она је пристала да даје аргументе наше наводне инфериорности онима код којих све може за новац.

___________________

Заборавили смо наше свете ратове

Ове године је сто година од Првог балканског рата. Међутим, изузев потомака бивших ратника годишњице наших светих ратова „за крст часни и слободу златну“ више нико и не обележава. Штавише, Лазар Стојановић их доводи у сумњу, као да смо ми чинили ратне злочине. А ми смо ратовима у протеклом веку, почев од Првог балканског 1912, па Другог балканског рата 1913, преко Церске битке у Првом светском рату, прве и бриљантне победе савезника 1914. године, први стали у одбрану Европе. Пола војно способних регрута до 21. године је у њима изгинуло, и више од 60 одсто официра. Зато је неодрживо да нама сада моралне лекције о томе да би требало да предамо Косово, држе они који су нас убијали.

___________________

Направио сам Музеј ни из чега

Гаражу, односно Музеј аутомобила, отворио сам марта месеца 1994. године. Простор је дао град, а експонате сам куповао о свом трошку. Дошао је да га види Мајкл Полт и остале америчке дипломате, и били су одушевљени када су видели шта све Музеј поседује. Будући да сам позоришни редитељ, тада сам направио представу „Гранд при“ са Ђузом Стојиљковићем, Болетом Стошићем и Миленом Павловић. Била је то прича о предратном закупцу ове гараже Лази Радићу, и „Гранд прију“, великој награди Београда. Финансирао сам је сам и играна је више од стотину пута. За представу сам користио документарну грађу из 1939. године. Представа је била неопходна како би Музеј заживео,  јер у том трентку није имао сталну поставку. И увек је било присутно око 200 посетилаца, које сам проводио кроз историју Београда.

___________________

Потребно нам је више самопоштовања

Када указујем на оно што је лоше у српском народу, чиним то као Нушић – из жеље да он буде бољи. Али да смо ми на неки начин и посебни, види се из следећих реченица Дејвида Чартера у „Тајмсу“: „Има на Балкану једна земља која се граничи сама са собом. Где живе најлепше жене, а наталитет опада. Где незапослени највише раде, где на најплоднијој земљи живе људи који гладују. Где возови касне по реду вожње. Где сви играју фудбал, а побеђују у ватерполу или одбојци. Где сви журе на посао, а нико не стиже на време. Где је здравство бесплатно, а лечење скупо. Где је светска криза добила држављанство. Где су јавне набавке тајна, а државне тајне јавне. Где се ратови никад не завршавају. Где судски поступци трају дуже од живота.“

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Reci ohrabrenja. Mnogo srece u teskom poslu.
    Branislkavu Dimitrijevic smeniti pod hitno.
    oktobarski Salon izleciti pod hitno.
    Konceptualu svesti na razuman nivo. ona je simbolizovala vladavinu DS u kulturi pa i uopste. Nenarodna, ulizicka porema zapadu. Glupa, provincijalna.




    0



    0
  2. Gospodinu Petkovicu, ukoliko Vas licni prijatelj , sada predsjednik SRBIJE ,Tomislav Nikolic u potpunosti PROMJENI odnos DRZAVE SRBIJE prema KOSMETU, prema zapadnim „prijateljima“, prema RUSIJI, zemljama BRIK-a,iznad svega, prema sebi- SRBIJI….Dakle bez ULIZIVANJA,nepotrebnog IZVINJAVANJA, POLITIKOM RECIPROCITETA, DOSTOJANSTVA, DIGNITETA, i svega onoga cega nije bilo za vreme vladavine DS i Tadica…….. KULTURA ce povratiti reiting, a EKONOMIJA ce uci u svoje prirodne tokove. Vas doprinos u svemu tome uopste ne dovodim u pitanje, ali preije svega se moraju ispuniti navedeni preduvjete – PROMJENE.




    0



    0
    • Najjednostavnije, pojmu KULTURA priključiti pojam DOSTOJANSTVO;poznat svima;ušima još para unutarnji poklič postojanstva, kojim se odlikovao Milošević – biti miran i dostojanstven!?U iskušenjima koja su pogodila srpski narod,neobučeni ljudi ovih prostora,razumevali su ovakav stav samo u slučaju primanja domaćih,ratnih odlikovanja u godinama domaćeg građanskog rata.To su radili mirno i dostojanstveno.
      Kultura može da obuhvati – sve – stvoreno ne samo ovom civilizacijskom formom. Biti svestan da je sloga, zajednički rad, pod okriljem cilja čuvanja, otkrivanja, pribiranja dragocenih predmeta, tonova, slika,reči…dakle svega što je dobro-ljubiva lju-dska ruka u stanju da stvori, ne umanjuje, nego naprotiv,uvećava snagu svesti o rođenom izvoru i tako NAJBOLJE komunicira sa SOBOM i celim SVETOM!Da, gospodo, dostojanstveno, mirno, ali nasmejano, sa otvorenim kapijama srca i Muzeja, galerija, koncertnih sala, pozorišta…!Jer komunikacija je, gospodo i kultur-mentalno-duhovno-vojna strategija…za Kosovo, pogotovo.(Pročitati Lao-Cea, kratku knjižicu ko i zašto pobeđuje u svim sukobima i ratovima)Za početak!
      Ovde je reč, gospodo o mnogo značajnijem preuređenju Srbije u svim oblastima, počev od primena kulture bon-tona, do poraznog Muzeja Savremene Umetnosti i drugih nagomilanih poraza. U svemu!
      Apsolutna podrška idejama i akcijama-mobama preuređenja Kulture Života, da Beograd zaista bude Evropa a Srbija – začetak za Novi Dobri Svet!




      0



      0
  3. Gospodine Petkoviću puno puta sam bio u onoj sali na raznim predavanjima.Da počnem: Lako je bilo Karađorđu iz Šumadije jer je
    imao Braću preko, Bežanija,Progar i cela Fruška Gora. Šta ima SNS
    ima Bodrumaše,Čanke i najgori politički ološ koji se udomio u
    ajde da kažem u KRUGU DVOJKE. Ali po meni mi imamo veliki arsenal
    u svakom pogledu u bratskoj Rusiji. Dali je SNS zaboravio na prijem kod Putina. Znam da možete savetovati predsednika da ne zaboravi ko nas je uvek bombardovao. Nikad Rusija,uvek taj Zapad.




    0



    0
  4. Braco, u baklavu u poslastičarnici Petkovic da ti i tvoji Muzej savremene nećete otvoriti ni za tri veka. Izuzev ako ne planiras da svoju garažu proglasiš tako nečim.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *