Почетна / Култура / БЕЛЕФ 2012: Дуго, врело и празно лето

БЕЛЕФ 2012: Дуго, врело и празно лето

Пише Рашко  В. Јовановић

И на  овогодишњем  БЕЛЕФУ  као на вашару – свашта и ништа !

 

Још у мају торжествено је објављено како је од овог лета, после првих двадесет година постојања, „Београдски летњи фестивал“ („Белеф“) одлучио „да храбро крене у нову авантуру“. Према ономе што је на сајту објављено у стилски рогобатном и чиновнички написаном саопштењу „ова манифестација од значаја за град Београд и Републику Србију битно мења своју форму и постаје ‘Фестивал фестивала’, са јединственом континуираном понудом културних садржаја током летњих месеци у нашем главном граду“. Продужује се трајање фестивала од неких непуних месец дана, колико је трајао последње две-три године, програми „Белефа“ приређиваће се ове године током, ни мање, ни више, него 83 фестивалска дана, од 25. маја до 15. августа.

САСВИМ ПОСЕБНА „РЕГРУТАЦИЈА“

[restrictedarea]

„Велики број фестивалских садржаја производ је квалитетне сарадње ‘Белеф фестивала’ са великим бројем реномираних београдских фестивала, који ће за потребе ‘Белефа’ произвести програмске садржаје који ће чинити овогодишњи ‘Белеф’.“ Дивног ли бирократског стила, који, хтели то или не, у правој светлости представља знање, културу и интелектуални ниво састављача овогодишњег фестивалског програма, регрутованих као и лане, сва је прилика, међу кадровима жуте странке. Благо нама, само замислите: „Више од 300 уметника представиће своје стваралаштво на више од 30 концерата, кроз три филмска фестивала, најмање осам  изложби, и великог броја других различитих садржаја“. И, како кажу, „Белеф“ „у правом смислу повезује најбоље што београдска фестивалска сцена има да понуди, пружајући Београђанима и гостима Београда прилику да уживају у сјајним садржајима током летњих месеци“. Лепо се предвиђа – биће свега и свачега, али  у суштини, то се већ сад може видети, има мало чега вредног! „Белеф“ остаје и даље Белеп – Београдски летњи фестивал празнине.
Последњих година, ваљда у име постмодерне, само са закашњењем, на „Белефу“ се публици систематски намећу различите новотарије (довољно је сетити се прошлогодишње неуспеле авантуре са представама на којима су, уместо глумаца, наступали роботи!), па је такав случај  и овог лета. То се означава као храбар искорак у нову авантуру. Уосталом, шта би се друго и могло очекивати у „Рок-Страдији“, како се ова земља, мирне душе, може назвати! Зато ће на „Белефу“, на Калемегдану, када је о музици реч, наступати „етаблирани домаћи и регионални бендови“. Поред њих, слушаоци ће моћи да присуствују наступима ансамбала из више земаља који су концертирали на „Ринг Ринг фестивалу“.
Карактеристично је да је првих месец дана „Белефа“ испуњено сегментом „Брисани простор – Миксер на Белефу“. Реч је о фестивалу „Миксер“ који организује  невладина организација, чији је програмски директор Доријан Колунџија, иначе син Наде Колунџије, шефа посланичког клуба Демократске странке, који је на сличним пословима, већ неколико година, ангажован и на „Белефу“. Он је један од „заслужних“ за бројне програмске авантуре будући да је у два наврата био и програмски директор „Белефа“, свакако на основу златног правила партократске власти Демократске странке и њених проевропских коалиционих партнера у Београду, према којем „Рука руку мије, странка пунећи ти џепове обадвије“, што ће рећи вољом свемоћне Горице Мојовић, прекаљеног демократе, која је, наравно, имала у виду очигледно велико познавање уметности и искуство сина своје страначке колегинице, који је, рецимо и то, студирао у Америци! Зато је Колунџија, поред замашних хонорара из градског буџета, како пише београдска штампа, добијао и знатна средства за акције „Миксера“, као и за деловање НВО „Киоск“ посебно од Министарстава екологије и културе, као и од Републичког фонда за заштиту животне средине. Није тешко претпоставити зашто је овогодишњи „Белеф“ почео управо сегментом „Миксера“, којим се „открива“ лепота зграде Београдске задруге у Карађорђевој улици, и у којој се зато приређује изложба радова којима деветнаест уметника из Србије и иностранства жели да оствари дијалог са самом зградом и учине да невидљиве политике и невидљиви простори постану доступни и јасни. При том се, како изгледа, заборавило да је зграда Београдске задруге својевремено, пре ваљда више од четврт века, понуђена Факултету музичке уметности, али је овај то одбио, те је то прелепо здање постало симбол немара.

У СЛАВУ ПОЗОРИШТА „С НОГУ“
Што се позоришта тиче, евидентно је да и на овогодишњем „Белефу“ изостају праве драмске представе, о оперским да не говоримо! Неће бити ниједне посебно припремљене драмске представе: изгледа да се „Белеф“ дефинитивно опростио од припремања позоришних представа у властитој продукцији. Међутим, ако већ намерава да буде „фестивал фестивала“, онда би „Белеф“ на свом програму морао имати представе са музичких фестивала („Бемус“, „Београдски џез фестивал“, „Хорови међу фрескама“, затим са фестивала харфе, оргуља, чела), а не само са „Ринг Ринг фестивала“! Слично је и са театром – пренебрегли су позоришне фестивале „Битеф“, „Муцијеви дани“, „Фестивал монодраме и пантомиме“, „Тиба“ итд. вероватно стога што ни у једном од њих није ангажован Доријан Колунџија. У накнаду за то,  љубитељи позоришта могли су ове године, поред тачака са „Фестивала кореографских минијатура“, да гледају „СтандУп Фест“ на којем ће наступити двадесетак комичара из региона, али и, како наводе, „најпрестижнији британски аутори“. Реч је о једном помодном поджанру, комедији с ногу (или у стојећем ставу), коју у Енглеској обично изводи један глумац у кафићу и својим живим излагањем, најчешће о актуелним темама, настоји да оствари интеракцију са публиком. Додајмо и чињеницу да је књижевност на „Белефу“ заступљена фестивалом „Крокодил“, чији је протагонист Владимир Арсенијевић, који се после романа „У потпалубљу“, за који је ненадано добио чак и награду „Нина“, произвео у писца и постао уредник издавачког предузећа „Ренде“ – па је савршено јасно идеолошко и естетско опредељење састављача литерарног програмског сегмента. Како су сви програми овогодишњега „Белефа“ бесплатни за посетиоце, свакако да је и овај, баш као и „Фестивал Станд уп комедије“, имао своју публику.
Наравно, ко је макар и мало упућен у начин програмирања „Белефа“ последњих година нимало се неће чудити оваквом поступку у обликовању фестивалског програма: заснован на ропском опонашању „светских“ (читај – европских и америчких) кретања у уметностима и потискивању оригиналних идеја и остварења пониклих на нашем тлу, све у име доследног прихватања „универзалних“ решења која се на путу у Европу неопозиво намећу уз усвајање незаобилазних глобалистичких идеја, тај поступак у свему одражава стање духа не само носилаца власти у Београду, него и једног дела тзв. културне јавности који се, под упливом политичких моћника што располажу средствима свих пореских обвезника, поводе и прихватају „иноваторска“ програмска решења. Прихватају и мире се са жалосном стварношћу да у главном граду током три летња месеца може да изостане свака нормална позоришна представа, јер су после бројних  неуспеха са представама приређиваних пре неколико година на просторима Калемегдана, до којих је дошло због лоше одабраног репертоара, али и због  слабих и неадекватних редитељских поступака, који се нису заснивали на темељном сагледавању свих значајних појединости у коришћењу калемегданских простора прикладно и на прави начин. Тако је идеалан амбијент Тврђаве на Калемегдану, коришћен за позоришне манифестације још у раздобљу између два светска рата, за „Белеф“ остао недостижан.
Ваљда због одсуства правих позоришних представа, „Белеф“ се потрудио за садржаје „Баскерфеста“, што подразумева, поред осталог, и програме које изводе жонглери, акробати на жици и други актери уличног театра (једино недостају гутачи ватре, па да списак тачака које су се не тако давно свакодневно могле гледати у београдској Улици кнеза Михаила буде потпун). Како „Рок-Страдија“ има шта да покаже, белефовци ће можда глумце уличнога театра довести да програме изводе на новом Мосту преко Аде Циганлије, не би ли истовремено пропагирали најскупље саграђен мост у Европи. Међутим, у нашој рокенрол држави не пропушта се прилика да се на Калемегдану приређују концерти разних бендова, уз суделовање рок и поп певача и инструменталних солиста. А као реплика на новосадски „Егзит“, ове године, истина на простору Ушћа, додуше изван програма „Белефа“, приређен је мини-фестивал „Belgrade calling“ (од енглеских назива у „Рок-Страдији“ све врви!). Али зато, колико нам је познато, неће бити ниједног концерта уметничке музике и било какве друге која није рокенрол. Већ неколико година изостају „Калемегдански сутони“, а није нам познато да ли је ко год скоро концертирао у павиљону поред „Рибара који се бори са змијом“ скулптуре-водоскока вајара Симеона Роксандића.
Било како било, сигурно је да смо у дугом,  топлом и празном лету, које ће, истини за вољу, некима сигурно напунити џепове. Тако ти је то у „Рок-Страдији“!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *