BELEF 2012: Dugo, vrelo i prazno leto

Piše Raško  V. Jovanović

I na  ovogodišnjem  BELEFU  kao na vašaru – svašta i ništa !

 

Još u maju toržestveno je objavljeno kako je od ovog leta, posle prvih dvadeset godina postojanja, „Beogradski letnji festival“ („Belef“) odlučio „da hrabro krene u novu avanturu“. Prema onome što je na sajtu objavljeno u stilski rogobatnom i činovnički napisanom saopštenju „ova manifestacija od značaja za grad Beograd i Republiku Srbiju bitno menja svoju formu i postaje ‘Festival festivala’, sa jedinstvenom kontinuiranom ponudom kulturnih sadržaja tokom letnjih meseci u našem glavnom gradu“. Produžuje se trajanje festivala od nekih nepunih mesec dana, koliko je trajao poslednje dve-tri godine, programi „Belefa“ priređivaće se ove godine tokom, ni manje, ni više, nego 83 festivalska dana, od 25. maja do 15. avgusta.

SASVIM POSEBNA „REGRUTACIJA“

[restrictedarea]

„Veliki broj festivalskih sadržaja proizvod je kvalitetne saradnje ‘Belef festivala’ sa velikim brojem renomiranih beogradskih festivala, koji će za potrebe ‘Belefa’ proizvesti programske sadržaje koji će činiti ovogodišnji ‘Belef’.“ Divnog li birokratskog stila, koji, hteli to ili ne, u pravoj svetlosti predstavlja znanje, kulturu i intelektualni nivo sastavljača ovogodišnjeg festivalskog programa, regrutovanih kao i lane, sva je prilika, među kadrovima žute stranke. Blago nama, samo zamislite: „Više od 300 umetnika predstaviće svoje stvaralaštvo na više od 30 koncerata, kroz tri filmska festivala, najmanje osam  izložbi, i velikog broja drugih različitih sadržaja“. I, kako kažu, „Belef“ „u pravom smislu povezuje najbolje što beogradska festivalska scena ima da ponudi, pružajući Beograđanima i gostima Beograda priliku da uživaju u sjajnim sadržajima tokom letnjih meseci“. Lepo se predviđa – biće svega i svačega, ali  u suštini, to se već sad može videti, ima malo čega vrednog! „Belef“ ostaje i dalje Belep – Beogradski letnji festival praznine.
Poslednjih godina, valjda u ime postmoderne, samo sa zakašnjenjem, na „Belefu“ se publici sistematski nameću različite novotarije (dovoljno je setiti se prošlogodišnje neuspele avanture sa predstavama na kojima su, umesto glumaca, nastupali roboti!), pa je takav slučaj  i ovog leta. To se označava kao hrabar iskorak u novu avanturu. Uostalom, šta bi se drugo i moglo očekivati u „Rok-Stradiji“, kako se ova zemlja, mirne duše, može nazvati! Zato će na „Belefu“, na Kalemegdanu, kada je o muzici reč, nastupati „etablirani domaći i regionalni bendovi“. Pored njih, slušaoci će moći da prisustvuju nastupima ansambala iz više zemalja koji su koncertirali na „Ring Ring festivalu“.
Karakteristično je da je prvih mesec dana „Belefa“ ispunjeno segmentom „Brisani prostor – Mikser na Belefu“. Reč je o festivalu „Mikser“ koji organizuje  nevladina organizacija, čiji je programski direktor Dorijan Kolundžija, inače sin Nade Kolundžije, šefa poslaničkog kluba Demokratske stranke, koji je na sličnim poslovima, već nekoliko godina, angažovan i na „Belefu“. On je jedan od „zaslužnih“ za brojne programske avanture budući da je u dva navrata bio i programski direktor „Belefa“, svakako na osnovu zlatnog pravila partokratske vlasti Demokratske stranke i njenih proevropskih koalicionih partnera u Beogradu, prema kojem „Ruka ruku mije, stranka puneći ti džepove obadvije“, što će reći voljom svemoćne Gorice Mojović, prekaljenog demokrate, koja je, naravno, imala u vidu očigledno veliko poznavanje umetnosti i iskustvo sina svoje stranačke koleginice, koji je, recimo i to, studirao u Americi! Zato je Kolundžija, pored zamašnih honorara iz gradskog budžeta, kako piše beogradska štampa, dobijao i znatna sredstva za akcije „Miksera“, kao i za delovanje NVO „Kiosk“ posebno od Ministarstava ekologije i kulture, kao i od Republičkog fonda za zaštitu životne sredine. Nije teško pretpostaviti zašto je ovogodišnji „Belef“ počeo upravo segmentom „Miksera“, kojim se „otkriva“ lepota zgrade Beogradske zadruge u Karađorđevoj ulici, i u kojoj se zato priređuje izložba radova kojima devetnaest umetnika iz Srbije i inostranstva želi da ostvari dijalog sa samom zgradom i učine da nevidljive politike i nevidljivi prostori postanu dostupni i jasni. Pri tom se, kako izgleda, zaboravilo da je zgrada Beogradske zadruge svojevremeno, pre valjda više od četvrt veka, ponuđena Fakultetu muzičke umetnosti, ali je ovaj to odbio, te je to prelepo zdanje postalo simbol nemara.

U SLAVU POZORIŠTA „S NOGU“
Što se pozorišta tiče, evidentno je da i na ovogodišnjem „Belefu“ izostaju prave dramske predstave, o operskim da ne govorimo! Neće biti nijedne posebno pripremljene dramske predstave: izgleda da se „Belef“ definitivno oprostio od pripremanja pozorišnih predstava u vlastitoj produkciji. Međutim, ako već namerava da bude „festival festivala“, onda bi „Belef“ na svom programu morao imati predstave sa muzičkih festivala („Bemus“, „Beogradski džez festival“, „Horovi među freskama“, zatim sa festivala harfe, orgulja, čela), a ne samo sa „Ring Ring festivala“! Slično je i sa teatrom – prenebregli su pozorišne festivale „Bitef“, „Mucijevi dani“, „Festival monodrame i pantomime“, „Tiba“ itd. verovatno stoga što ni u jednom od njih nije angažovan Dorijan Kolundžija. U naknadu za to,  ljubitelji pozorišta mogli su ove godine, pored tačaka sa „Festivala koreografskih minijatura“, da gledaju „StandUp Fest“ na kojem će nastupiti dvadesetak komičara iz regiona, ali i, kako navode, „najprestižniji britanski autori“. Reč je o jednom pomodnom podžanru, komediji s nogu (ili u stojećem stavu), koju u Engleskoj obično izvodi jedan glumac u kafiću i svojim živim izlaganjem, najčešće o aktuelnim temama, nastoji da ostvari interakciju sa publikom. Dodajmo i činjenicu da je književnost na „Belefu“ zastupljena festivalom „Krokodil“, čiji je protagonist Vladimir Arsenijević, koji se posle romana „U potpalublju“, za koji je nenadano dobio čak i nagradu „Nina“, proizveo u pisca i postao urednik izdavačkog preduzeća „Rende“ – pa je savršeno jasno ideološko i estetsko opredeljenje sastavljača literarnog programskog segmenta. Kako su svi programi ovogodišnjega „Belefa“ besplatni za posetioce, svakako da je i ovaj, baš kao i „Festival Stand up komedije“, imao svoju publiku.
Naravno, ko je makar i malo upućen u način programiranja „Belefa“ poslednjih godina nimalo se neće čuditi ovakvom postupku u oblikovanju festivalskog programa: zasnovan na ropskom oponašanju „svetskih“ (čitaj – evropskih i američkih) kretanja u umetnostima i potiskivanju originalnih ideja i ostvarenja poniklih na našem tlu, sve u ime doslednog prihvatanja „univerzalnih“ rešenja koja se na putu u Evropu neopozivo nameću uz usvajanje nezaobilaznih globalističkih ideja, taj postupak u svemu odražava stanje duha ne samo nosilaca vlasti u Beogradu, nego i jednog dela tzv. kulturne javnosti koji se, pod uplivom političkih moćnika što raspolažu sredstvima svih poreskih obveznika, povode i prihvataju „inovatorska“ programska rešenja. Prihvataju i mire se sa žalosnom stvarnošću da u glavnom gradu tokom tri letnja meseca može da izostane svaka normalna pozorišna predstava, jer su posle brojnih  neuspeha sa predstavama priređivanih pre nekoliko godina na prostorima Kalemegdana, do kojih je došlo zbog loše odabranog repertoara, ali i zbog  slabih i neadekvatnih rediteljskih postupaka, koji se nisu zasnivali na temeljnom sagledavanju svih značajnih pojedinosti u korišćenju kalemegdanskih prostora prikladno i na pravi način. Tako je idealan ambijent Tvrđave na Kalemegdanu, korišćen za pozorišne manifestacije još u razdoblju između dva svetska rata, za „Belef“ ostao nedostižan.
Valjda zbog odsustva pravih pozorišnih predstava, „Belef“ se potrudio za sadržaje „Baskerfesta“, što podrazumeva, pored ostalog, i programe koje izvode žongleri, akrobati na žici i drugi akteri uličnog teatra (jedino nedostaju gutači vatre, pa da spisak tačaka koje su se ne tako davno svakodnevno mogle gledati u beogradskoj Ulici kneza Mihaila bude potpun). Kako „Rok-Stradija“ ima šta da pokaže, belefovci će možda glumce uličnoga teatra dovesti da programe izvode na novom Mostu preko Ade Ciganlije, ne bi li istovremeno propagirali najskuplje sagrađen most u Evropi. Međutim, u našoj rokenrol državi ne propušta se prilika da se na Kalemegdanu priređuju koncerti raznih bendova, uz sudelovanje rok i pop pevača i instrumentalnih solista. A kao replika na novosadski „Egzit“, ove godine, istina na prostoru Ušća, doduše izvan programa „Belefa“, priređen je mini-festival „Belgrade calling“ (od engleskih naziva u „Rok-Stradiji“ sve vrvi!). Ali zato, koliko nam je poznato, neće biti nijednog koncerta umetničke muzike i bilo kakve druge koja nije rokenrol. Već nekoliko godina izostaju „Kalemegdanski sutoni“, a nije nam poznato da li je ko god skoro koncertirao u paviljonu pored „Ribara koji se bori sa zmijom“ skulpture-vodoskoka vajara Simeona Roksandića.
Bilo kako bilo, sigurno je da smo u dugom,  toplom i praznom letu, koje će, istini za volju, nekima sigurno napuniti džepove. Tako ti je to u „Rok-Stradiji“!

[/restrictedarea]