Почетна / Култура / „Афричко позоришно пролеће“

„Афричко позоришно пролеће“

Пише Александар Ђаја

Хронологија догађаја у Позоришту на Теразијама важна је као  „репрезентативни пример“ познате ситуације – да се у Србији успех не опрашта! Јер, данас је на реду Позориште на Теразијама, а сутра, ко зна…?

 

Београдско, како су га неки назвали, „афричко позоришно пролеће“, почело је потписивањем петиције готово целокупног глумачког ансамбла „Атељеа 212“, са захтевом за смену редитеља и директора те позоришне куће Кокана Младеновића. Због, како је наведено, великих уметничких и финансијских пропуста у раду. Наставило се „врелим позоришним летом“, са иступањем два „репрезентативна синдиката“ Позоришта на Теразијама, против директора Михаила Вукобратовића, са, отприлике, истим или сличним образложењем. И, док би неко рекао, „принцип је исти, остало су нијансе“ – суштинска разлика постоји. Док је у случају „Атељеа 212“ реч о иступу групе еминентних позоришних глумаца, који траже смену директора Младеновића (кога, с друге стране, подржава већи број запослених у осталим секторима), у случају Позоришта на Теразијама реч је о симболичном броју чланова синдиката из редова, пре свега, музичког сектора, који чак и не траже смену директора, него захтевају да на њихове наводе реагује оснивач – Скупштина града Београда (?!) Истовремено, подршку директору Вукобратовићу, својим потписима пружа немерљиво већи број чланова куће, превасходно из општег сектора, уметничке дирекције и глумачког ансамбла.

ГРЕХ И КАЗНА

[restrictedarea]

Презентоваћемо хронологију догађаја у Позоришту на Теразијама. Из једног простог разлога: она је „репрезентативни пример“ познате ситуације – да се у Србији успех не опрашта! Јер, данас је на реду Позориште на Теразијама, а сутра, ко зна…?
„Не тражимо ни оставку, ни смену, већ желимо да упознамо јавност са неодговарајућим поступањима директора позоришта, а од оснивача, Скупштине града, очекујемо процену да ли би требало да остане на том месту“ – овако, у најкраћем, гласи закључак обраћања два тзв. репрезентативна синдиката Позоришта на Теразијама (самосталног и Синдиката музичких уметника) новинарима, још у четвртак, 5. јула, односећи се на „поступања“ директора Михаила Вукобратовића. На 24 густо куцане странице, синдикалци су изложили копију писама градоначелнику Драгану Ђиласу и УО куће, податке из неких уговора и пословних одлука, „примере кршења закона“, па и писмо самог Вукобратовића упућено градском Секретаријату за културу. Бранислав Јовић, председник Самосталног синдиката Позоришта на Теразијама је, између осталог, навео да су дневнице за путовања ансамбла испод законског минимума, приликом издавања велике сале позоришта колеге из технике новац добијају „на руке“, а не преко текућих рачуна, а дуг за струју које је позориште направило (мада, заиста, не знам какве то има везе са директором?), увећава се. Поврх свега, Јовић наводи да управник себи незаконито обезбеђује тантијеме за режију представа…
Иначе, као мали прилог осветљавању „лика и дела“ Бранислава Јовића, председника Самосталног синдиката и члана хора поменуте позоришне куће, напоменимо да је према званичним подацима Секретаријата Позоришта на Теразијама (а које је од свих позоришта у граду затражио градоначелник Ђилас) – Бранислав Јовић одиграо најмањи број представа током протеклих шест месеци у својој матичној кући! Укупно 27 (за разлику од својих колега, који су одиграли у просеку око 80, а не баве се „прозивком“ директора), што „de facto“ значи да је надасве вредан, самопрегоран, „радохоличар“ Бранислав Јовић, председник СС ПНТ, од јануара до краја јуна 2012 године, радну обавезу од неколико радних сати – имао само једанпут недељно! И све то за месечну плату од око 40.000.00 динара плус додатак за председника синдиката, а „у пакету“ са средњом стручном спремом (гимназија) и две године на Правном факултету у Крагујевцу! Ако занемаримо чињеницу да таквом рачуницом долазимо до цифре од око 100 евра, колико г. Јовић добија за једну-једину одиграну представу (што је више и од хонорара гостујуће звезде нашег глумишта Николе Симића у мјузиклу „Продуценти“), несумњиво је да Бранислава Јовића поменута „стручна спрема“ беспоговорно препоручује, не само да пева на сцени Позоришта на Теразијама, него и да критикује репертоарску политику директора позоришта, па чак и да предлаже „укидања“ или „рокаде“ одређених радних места! O tempora, o mores… Иако је у Србији заиста све могуће, ова „псеудосамоуправна циркусијада“ дефинитивно превазилази чак и овакав политички и економски застрашујући конфузан моменат у којем се земља у целини налази.
На све ово, пак, директор Позоришта на Теразијама Михаило Вукобратовић смирено каже: „Нисам желео да преко медија полемишем са синдикатима, тражио сам време да прегледам опсежан материјал с њиховим притужбама и припремим одговор. Не само што он врви од полуистина, инсинуација, конструкција ‘рекла-казала’, него показује и једну врсту одлуке групе људи,  предвођених Браниславом Јовићем, председником Самосталног синдиката, да завлада позориштем и уђе у управне органе, уместо да се бави својом надлежношћу, а пре свега оним за шта прима плату као члан хорског ансамбла. Не случајно, ова кампања добија замах пред крај сезоне, када је велики део ансамбла на гостовању, а остали немају посла у позоришту.“ (Односно, Јовић користи ситуацију да онај коме се од плате одбија чланарина, формално јесте члан синдиката и даје синдикату „репрезентативност“, и поред тога што тај „члан“ нити долази на састанке синдиката, нити има било какву спознају о „завереничким кухињама“ које спрема свих његових пет до десет „активних“ чланова – прим. аутора текста). Такође, директор Вукобратовић још каже: „За ових једанаест година колико сам на челу куће, ниједна надлежна служба која је контролисала пословање позоришта, и програмско и финансијско, није имала примедби на мој рад.“

ГРАДОНАЧЕЛНИК И „ОЧАЈНИЦИ“
Затим се коначно оглашава и градоначелник Београда Драган Ђилас код кога „очајни синдикалци“ Позоришта на Теразијама већ више од четири месеца не успевају да „прођу секретарицу“: „Неке ствари ћемо морати да доведемо у ред, биће мало болно, али кад прође тај део операције, пацијент ће после бити много здравији и моћи ће да дише“. А, шта ако буде оно: „Операција успела, пацијент умро?“ Несумњиво, г. Ђиласа позориште не занима, ама, баш ништа! Да може (а, можда и може), он би их сва приватизовао, укинуо би им сваку дотација, те упутио на тржиште. Да ли на тржиште некретнина, сировог бакра или нафтних деривата, то је њему, изгледа, сасвим свеједно…!
У праву је театролог и позоришни критичар Иван Меденица када каже: „Стратешки приоритет би требало да буде обезбеђивање услова да се у бар неколико водећих позоришта може стварати уметност без диктата тржишта; озбиљно, темељно, посвећено. Субвенционисана култура је она која ствара простор за уметнички ризик, критичку рефлексију друштва и најплеменитији вид забаве. Апсолутна доминација тржишта у култури не постоји нигде у цивилизованом друштву и верујем да то градоначелник Ђилас зна.“ Потписник ових редова, иначе и драматург  Позоришта на Теразијама, није убеђен да зна.
Када смо, међутим, код „афричког позоришног пролећа“ или „врелог позоришног лета“, позабавимо се мало и осталим „позоришним годишњим добима“. А, она баш нимало не охрабрују. Јер, ако се овако настави, десиће нам се престанак рада свих позоришта у Србији. Просто речено, већини од њих нико више не уплаћује ни „жуту банку“! При том, не би требало да нас заварава одређена позоришна активност у Београду, Новом Саду, можда Нишу или Крагујевцу… Остала позоришта у Србији практично не постоје! Знате ли да само Атина има 50 позоришних сала?
Била би можда и срећа када би за систематско урушавање нашег позоришног живота, које у последње време све више добија катаклизмичне размере, могла да буде окривљена одређена политичка групација. Републичка, градска, локална власт – или опозиција, свеједно! Али, то није могуће. Прво, не знамо више ко је власт, а ко је опозиција. А, друго, против нас самих, по обичају, највише ради наш сопствени менталитет. Зато се и дешавало да док је претходна власт запомагала како „у буџету нема новца“ – истовремено је настављала да финансира многе, тзв. алтернативне и веома проблематичне позоришне пројекте, чак и такве које би у неким земљама биле забрањене „за децу и омладину“, односно, још горе, финансирала је и оне – који су директно били уперени против државних и националних интереса наше земље! Или, шта да се каже за епидемију квазикултурних манифестација широм Србије, које су се обилно, редовно и крајње безразложно финансирале из буџета, само зато што су служиле промоцији појединаца и политичких странака. Сасвим је логично што је, онда, на другој страни, за оно што би назвали правим културним дешавањем – понестало новца. Надајмо се да ће с променом власти доћи и до промене свести о глобалном и моћном пропагандном утицају националне, аутентичне српске културе на побољшање наше позиције у Европи и свету. Јер, не може само Новак Ђоковић да сервира за Србију!

ХАРАНГА ОРКЕСТРИРАНА СА СТРАНЕ
Али, не може нико да „сервира“ ни против Србије! Очигледно је да Позориште на Теразијама такву работу каљања свог тешко стеченог угледа реномираног музичког позоришта, како у Србији, тако и на просторима бивше Југославије, па и на ширем подручју Балкана и Европе, неће олако препустити групи „саботера“, инструираних и вођених нечијим лошим намерама. Јер, иако је директор Вукобратовић више пута јасно и децидирано потврдио да од своје евентуалне одговорности за могуће пропусте у свом раду не бежи, као и да је по том питању потпуно на располагању оснивачу, Скупштини града Београда, па и сваком другом државном органу Србије, неке су чињенице недвосмислене:
Михаило Вукобратовић је најзаслужнији што се Позориште на Теразијама, после тринаестогодишњег понижавајућег и мучног обитавања у Дому културе „Вук Караџић“ вратило у своју, у архитектонском, техничком и сваком другом погледу велелепно обновљену матичну кућу.
Михаило Вукобратовић је најзаслужнији што је током досадашњих једанаест година свог управљања, Позориште на Теразијама, не само повратило своју стару славу и репутацију, него и постало најпрестижније позориште у Београду, за чије се култне мјузикле увек тражи карта више. Наслови као што су: „Цигани лете у небо“, „Чикаго“, „Два мириса руже“, „Неки то воле вруће“,  „Маратонци трче почасни круг“, „Продуценти“, „Грк Зорба“ или музичка ревија „Под сјајем звезда“… могу да парирају чак и гламурозним бродвејским мјузиклима, чији се буџети мере милионима долара.
Најзад, Михаило Вукобратовић је најзаслужнији што према званичним подацима, од када је он постао директор, Позориште на Теразијама већ годинама бележи највећи просечан број гледалаца по једној представи.
Овом списку би се могло додати још много афирмативних чињеница, али, нажалост, штета неодговорних и злонамерних појединаца је већ начињена. Њихова „недостојна акција“ поново указује на жалосну чињеницу да је харанга против директора Позоришта на Теразијама г. Вукобратовића (али и других уважених уметника, као што су маестро Војкан Борисављевић или прослављени глумац Иван Босиљчић, који је због тога напустио позориште, али, истовремено, својим потписом подржао директора Вукобратовића) – дефинитивно оркестрирана и диригована са стране, изван позоришне куће. Она је лансирана из ретроградних центара моћи нашег позоришног живота, који већ дуже време настоје да девастирају непобитан успех и углед Позоришта на Теразијама – а, који деценијама уназад систематски уништавају нашу позоришну и српску културу уопште. Она, својом познатом и прокаженом методом беспризорног етикетирања људи неодољиво подсећа на бољшевичку, агитпроповску харангу која је, својевремено, произвела Гулаг и Голи оток. Али, која у овом случају, неће проћи!
Јер, саопштење Позоришта на Теразијама упућено целокупној српској јавности – а подржано потписима већине чланова колектива – не оставља нимало сумње да ће уметници те реномиране позоришне куће одбранити дигнитет свог директора Михаила Вукобратовића, бранећи тиме и дигнитет свог позоришта, за које и од којег живе, како они и њихове породице, тако и њихова публика. И да сигурно неће дозволити да се точак историје – окрене уназад!

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Nekoliko sindikalaca umislilo da ih je vremeplov vratio u doba samoupravnog socijalizma, a pri tom je kolovođa (njegova malenkost b.jović) žešći neradnik, koji svoju budućnost kao skorašnjeg penzionera, vidi u sindikalnoj „borbi“ – čitaj ‘ladovini za debele pare i odrađuje Đilasu posao na skidanju s budžeta gradskih pozorišta, odnosno na ukidanju plata glumcima, baletu, muzičarima….. Dotični b. jović se isticao još u vreme Broza, na partijskim sastancima pozorišta, kao i prilikom 5. oktobarske revolucije…. Revolucionarna biografija mu je ispunjena k’o oko, a radna, kao horiste, je poprilično tanušna.
    Zanima me samo hoće li b. jović i družina horista zameniti Bosiljčića u „Ciganima“, „Čikagu“, „Maratoncima“,…. i kako će publika reagovati na te novotarije?!

    P.S. Samo kod nas je moguće da minorni anonimusi, kojima je bez problema moguće naći zamenu, prozivaju i povlače po blatu istinske veličine!




    0



    0
  2. Poznata mi je situacija u Pozorištu na Terazijama – i po tom pitanju se potpuno slažem sa Ljubinkom. S tim, što je ona u svom komentaru bila previše fina. Ovi ljudi (a njih je, zaista, tek nekoliko!) su napravili, na čelu sa pomenutim naj-neradnikom Branislavom Jovićem, nemerljivu štetu najboljem pozorištu u gradu – iz čiste zlobe i pakosti! A sam Jović još i iz velikih materijalnih pobuda, pucajući na neko mestu u Savezu SSS, kada se penzioniše! Beda i mizerija! Tako blatiti nešto vredno, čemu se divi već godinama publika Beograda i Srbije – zapravo je, ako se pokažekao kao kleveta – zrelo za zatvor! Pa, nek se u zatvoru bave sindikalnim radom, naravno, ukoliko budu dovoljno vešti da izbegnu pendreke!




    0



    0
  3. Jedini koji u celoj situaciji zslužuje zatvor jeste onaj koji je lagano i uspešno, u ime ljubavi prema pozorištu, krao iz pozorišne kase. A vi, dame i gospodo, tako ste lepo naučili tekst himne o voljenom vodji, da je uzaludno da se potpisujete izmišljenim imenima.




    0



    0
  4. Vi niste pročitali tekst gospodina Đaje, čoveče sa pravim imenom „Aleksandar“, jer se u tekstu uopšte ne govori o eventualnim finansijskim malverzacijama, koje su stvar pravosudnih organa – a ne vaša stvar, „velike sudije“ kvazisindikalne! U tekstu je reč o etiketiranju, paušalnim stavovima i donošenju presude unapred, u najboljem maniru boljševika, što vi zapravo i jeste! Ni jednom rečju niste osporili, a niste ni mogli, navode iz teksta o zaslugama direktora Vukobratovića za rekonstrukciju pozorišta, repertoar, pozicioniranje Pozorišta na Terazijama kao najboljeg u zemlji… Ne, vi samo trućate o „krađi“ na šta ne reaguje ne samo sud (za šta se, naravno, zalažem), nego ni gradonačelnik Đilas, koji se, kao ozbiljan čovek, očigledno raspitao sa kakvim to „borcima za sindikalna prava“ ima posla. Pritom, ni jednom rečju, takođe, ne osporavate navode iz teksta o tome da VAŠ „voljeni vođa“ dobija platu od 40.000,00 dinara za četiri predstave mesečno, ili jednu nedeljno, ili nekoliko radnih sati – nedeljno! Znate li vi koliko ima nezaposlenih u ovoj zemlji? Koji za 15.000,00 rade od jutra do mraka da bi prehranili svoje porodice?! Šta hoćete? Da dođu sa „g… motkama“ pred pozorište i da pitaju za kolike to plate – mlatite praznu slamu? A, sve samo zato da bi posle, Jović, kao neki funkcionerčić u SSSS, pošto je za nekoga (ali ne i za vas!) odradio posao, dobio još 70, 80 hiljadarki mesečno na penziju! E, lepo, onda se vi isturite pred te ljude sa „g… motkama“), Jovići, Petkovići, Naumovski i ostali, pa im objasnite. Da vidim, kako ćete se nakon tog razgovora oprati u Savi u Dunavu. Potrajaće! Ali, da nema glupih, podmuklih i pokvarenih, ne bi bilo ni pametnih i poštenih. Hvala vam što postojite, jer nam je lakše da znamo koliko se razlikujemo od vas.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *