„Afričko pozorišno proleće“

Piše Aleksandar Đaja

Hronologija događaja u Pozorištu na Terazijama važna je kao  „reprezentativni primer“ poznate situacije – da se u Srbiji uspeh ne oprašta! Jer, danas je na redu Pozorište na Terazijama, a sutra, ko zna…?

 

Beogradsko, kako su ga neki nazvali, „afričko pozorišno proleće“, počelo je potpisivanjem peticije gotovo celokupnog glumačkog ansambla „Ateljea 212“, sa zahtevom za smenu reditelja i direktora te pozorišne kuće Kokana Mladenovića. Zbog, kako je navedeno, velikih umetničkih i finansijskih propusta u radu. Nastavilo se „vrelim pozorišnim letom“, sa istupanjem dva „reprezentativna sindikata“ Pozorišta na Terazijama, protiv direktora Mihaila Vukobratovića, sa, otprilike, istim ili sličnim obrazloženjem. I, dok bi neko rekao, „princip je isti, ostalo su nijanse“ – suštinska razlika postoji. Dok je u slučaju „Ateljea 212“ reč o istupu grupe eminentnih pozorišnih glumaca, koji traže smenu direktora Mladenovića (koga, s druge strane, podržava veći broj zaposlenih u ostalim sektorima), u slučaju Pozorišta na Terazijama reč je o simboličnom broju članova sindikata iz redova, pre svega, muzičkog sektora, koji čak i ne traže smenu direktora, nego zahtevaju da na njihove navode reaguje osnivač – Skupština grada Beograda (?!) Istovremeno, podršku direktoru Vukobratoviću, svojim potpisima pruža nemerljivo veći broj članova kuće, prevashodno iz opšteg sektora, umetničke direkcije i glumačkog ansambla.

GREH I KAZNA

[restrictedarea]

Prezentovaćemo hronologiju događaja u Pozorištu na Terazijama. Iz jednog prostog razloga: ona je „reprezentativni primer“ poznate situacije – da se u Srbiji uspeh ne oprašta! Jer, danas je na redu Pozorište na Terazijama, a sutra, ko zna…?
„Ne tražimo ni ostavku, ni smenu, već želimo da upoznamo javnost sa neodgovarajućim postupanjima direktora pozorišta, a od osnivača, Skupštine grada, očekujemo procenu da li bi trebalo da ostane na tom mestu“ – ovako, u najkraćem, glasi zaključak obraćanja dva tzv. reprezentativna sindikata Pozorišta na Terazijama (samostalnog i Sindikata muzičkih umetnika) novinarima, još u četvrtak, 5. jula, odnoseći se na „postupanja“ direktora Mihaila Vukobratovića. Na 24 gusto kucane stranice, sindikalci su izložili kopiju pisama gradonačelniku Draganu Đilasu i UO kuće, podatke iz nekih ugovora i poslovnih odluka, „primere kršenja zakona“, pa i pismo samog Vukobratovića upućeno gradskom Sekretarijatu za kulturu. Branislav Jović, predsednik Samostalnog sindikata Pozorišta na Terazijama je, između ostalog, naveo da su dnevnice za putovanja ansambla ispod zakonskog minimuma, prilikom izdavanja velike sale pozorišta kolege iz tehnike novac dobijaju „na ruke“, a ne preko tekućih računa, a dug za struju koje je pozorište napravilo (mada, zaista, ne znam kakve to ima veze sa direktorom?), uvećava se. Povrh svega, Jović navodi da upravnik sebi nezakonito obezbeđuje tantijeme za režiju predstava…
Inače, kao mali prilog osvetljavanju „lika i dela“ Branislava Jovića, predsednika Samostalnog sindikata i člana hora pomenute pozorišne kuće, napomenimo da je prema zvaničnim podacima Sekretarijata Pozorišta na Terazijama (a koje je od svih pozorišta u gradu zatražio gradonačelnik Đilas) – Branislav Jović odigrao najmanji broj predstava tokom proteklih šest meseci u svojoj matičnoj kući! Ukupno 27 (za razliku od svojih kolega, koji su odigrali u proseku oko 80, a ne bave se „prozivkom“ direktora), što „de facto“ znači da je nadasve vredan, samopregoran, „radoholičar“ Branislav Jović, predsednik SS PNT, od januara do kraja juna 2012 godine, radnu obavezu od nekoliko radnih sati – imao samo jedanput nedeljno! I sve to za mesečnu platu od oko 40.000.00 dinara plus dodatak za predsednika sindikata, a „u paketu“ sa srednjom stručnom spremom (gimnazija) i dve godine na Pravnom fakultetu u Kragujevcu! Ako zanemarimo činjenicu da takvom računicom dolazimo do cifre od oko 100 evra, koliko g. Jović dobija za jednu-jedinu odigranu predstavu (što je više i od honorara gostujuće zvezde našeg glumišta Nikole Simića u mjuziklu „Producenti“), nesumnjivo je da Branislava Jovića pomenuta „stručna sprema“ bespogovorno preporučuje, ne samo da peva na sceni Pozorišta na Terazijama, nego i da kritikuje repertoarsku politiku direktora pozorišta, pa čak i da predlaže „ukidanja“ ili „rokade“ određenih radnih mesta! O tempora, o mores… Iako je u Srbiji zaista sve moguće, ova „pseudosamoupravna cirkusijada“ definitivno prevazilazi čak i ovakav politički i ekonomski zastrašujući konfuzan momenat u kojem se zemlja u celini nalazi.
Na sve ovo, pak, direktor Pozorišta na Terazijama Mihailo Vukobratović smireno kaže: „Nisam želeo da preko medija polemišem sa sindikatima, tražio sam vreme da pregledam opsežan materijal s njihovim pritužbama i pripremim odgovor. Ne samo što on vrvi od poluistina, insinuacija, konstrukcija ‘rekla-kazala’, nego pokazuje i jednu vrstu odluke grupe ljudi,  predvođenih Branislavom Jovićem, predsednikom Samostalnog sindikata, da zavlada pozorištem i uđe u upravne organe, umesto da se bavi svojom nadležnošću, a pre svega onim za šta prima platu kao član horskog ansambla. Ne slučajno, ova kampanja dobija zamah pred kraj sezone, kada je veliki deo ansambla na gostovanju, a ostali nemaju posla u pozorištu.“ (Odnosno, Jović koristi situaciju da onaj kome se od plate odbija članarina, formalno jeste član sindikata i daje sindikatu „reprezentativnost“, i pored toga što taj „član“ niti dolazi na sastanke sindikata, niti ima bilo kakvu spoznaju o „zavereničkim kuhinjama“ koje sprema svih njegovih pet do deset „aktivnih“ članova – prim. autora teksta). Takođe, direktor Vukobratović još kaže: „Za ovih jedanaest godina koliko sam na čelu kuće, nijedna nadležna služba koja je kontrolisala poslovanje pozorišta, i programsko i finansijsko, nije imala primedbi na moj rad.“

GRADONAČELNIK I „OČAJNICI“
Zatim se konačno oglašava i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas kod koga „očajni sindikalci“ Pozorišta na Terazijama već više od četiri meseca ne uspevaju da „prođu sekretaricu“: „Neke stvari ćemo morati da dovedemo u red, biće malo bolno, ali kad prođe taj deo operacije, pacijent će posle biti mnogo zdraviji i moći će da diše“. A, šta ako bude ono: „Operacija uspela, pacijent umro?“ Nesumnjivo, g. Đilasa pozorište ne zanima, ama, baš ništa! Da može (a, možda i može), on bi ih sva privatizovao, ukinuo bi im svaku dotacija, te uputio na tržište. Da li na tržište nekretnina, sirovog bakra ili naftnih derivata, to je njemu, izgleda, sasvim svejedno…!
U pravu je teatrolog i pozorišni kritičar Ivan Medenica kada kaže: „Strateški prioritet bi trebalo da bude obezbeđivanje uslova da se u bar nekoliko vodećih pozorišta može stvarati umetnost bez diktata tržišta; ozbiljno, temeljno, posvećeno. Subvencionisana kultura je ona koja stvara prostor za umetnički rizik, kritičku refleksiju društva i najplemenitiji vid zabave. Apsolutna dominacija tržišta u kulturi ne postoji nigde u civilizovanom društvu i verujem da to gradonačelnik Đilas zna.“ Potpisnik ovih redova, inače i dramaturg  Pozorišta na Terazijama, nije ubeđen da zna.
Kada smo, međutim, kod „afričkog pozorišnog proleća“ ili „vrelog pozorišnog leta“, pozabavimo se malo i ostalim „pozorišnim godišnjim dobima“. A, ona baš nimalo ne ohrabruju. Jer, ako se ovako nastavi, desiće nam se prestanak rada svih pozorišta u Srbiji. Prosto rečeno, većini od njih niko više ne uplaćuje ni „žutu banku“! Pri tom, ne bi trebalo da nas zavarava određena pozorišna aktivnost u Beogradu, Novom Sadu, možda Nišu ili Kragujevcu… Ostala pozorišta u Srbiji praktično ne postoje! Znate li da samo Atina ima 50 pozorišnih sala?
Bila bi možda i sreća kada bi za sistematsko urušavanje našeg pozorišnog života, koje u poslednje vreme sve više dobija kataklizmične razmere, mogla da bude okrivljena određena politička grupacija. Republička, gradska, lokalna vlast – ili opozicija, svejedno! Ali, to nije moguće. Prvo, ne znamo više ko je vlast, a ko je opozicija. A, drugo, protiv nas samih, po običaju, najviše radi naš sopstveni mentalitet. Zato se i dešavalo da dok je prethodna vlast zapomagala kako „u budžetu nema novca“ – istovremeno je nastavljala da finansira mnoge, tzv. alternativne i veoma problematične pozorišne projekte, čak i takve koje bi u nekim zemljama bile zabranjene „za decu i omladinu“, odnosno, još gore, finansirala je i one – koji su direktno bili upereni protiv državnih i nacionalnih interesa naše zemlje! Ili, šta da se kaže za epidemiju kvazikulturnih manifestacija širom Srbije, koje su se obilno, redovno i krajnje bezrazložno finansirale iz budžeta, samo zato što su služile promociji pojedinaca i političkih stranaka. Sasvim je logično što je, onda, na drugoj strani, za ono što bi nazvali pravim kulturnim dešavanjem – ponestalo novca. Nadajmo se da će s promenom vlasti doći i do promene svesti o globalnom i moćnom propagandnom uticaju nacionalne, autentične srpske kulture na poboljšanje naše pozicije u Evropi i svetu. Jer, ne može samo Novak Đoković da servira za Srbiju!

HARANGA ORKESTRIRANA SA STRANE
Ali, ne može niko da „servira“ ni protiv Srbije! Očigledno je da Pozorište na Terazijama takvu rabotu kaljanja svog teško stečenog ugleda renomiranog muzičkog pozorišta, kako u Srbiji, tako i na prostorima bivše Jugoslavije, pa i na širem području Balkana i Evrope, neće olako prepustiti grupi „sabotera“, instruiranih i vođenih nečijim lošim namerama. Jer, iako je direktor Vukobratović više puta jasno i decidirano potvrdio da od svoje eventualne odgovornosti za moguće propuste u svom radu ne beži, kao i da je po tom pitanju potpuno na raspolaganju osnivaču, Skupštini grada Beograda, pa i svakom drugom državnom organu Srbije, neke su činjenice nedvosmislene:
Mihailo Vukobratović je najzaslužniji što se Pozorište na Terazijama, posle trinaestogodišnjeg ponižavajućeg i mučnog obitavanja u Domu kulture „Vuk Karadžić“ vratilo u svoju, u arhitektonskom, tehničkom i svakom drugom pogledu velelepno obnovljenu matičnu kuću.
Mihailo Vukobratović je najzaslužniji što je tokom dosadašnjih jedanaest godina svog upravljanja, Pozorište na Terazijama, ne samo povratilo svoju staru slavu i reputaciju, nego i postalo najprestižnije pozorište u Beogradu, za čije se kultne mjuzikle uvek traži karta više. Naslovi kao što su: „Cigani lete u nebo“, „Čikago“, „Dva mirisa ruže“, „Neki to vole vruće“,  „Maratonci trče počasni krug“, „Producenti“, „Grk Zorba“ ili muzička revija „Pod sjajem zvezda“… mogu da pariraju čak i glamuroznim brodvejskim mjuziklima, čiji se budžeti mere milionima dolara.
Najzad, Mihailo Vukobratović je najzaslužniji što prema zvaničnim podacima, od kada je on postao direktor, Pozorište na Terazijama već godinama beleži najveći prosečan broj gledalaca po jednoj predstavi.
Ovom spisku bi se moglo dodati još mnogo afirmativnih činjenica, ali, nažalost, šteta neodgovornih i zlonamernih pojedinaca je već načinjena. Njihova „nedostojna akcija“ ponovo ukazuje na žalosnu činjenicu da je haranga protiv direktora Pozorišta na Terazijama g. Vukobratovića (ali i drugih uvaženih umetnika, kao što su maestro Vojkan Borisavljević ili proslavljeni glumac Ivan Bosiljčić, koji je zbog toga napustio pozorište, ali, istovremeno, svojim potpisom podržao direktora Vukobratovića) – definitivno orkestrirana i dirigovana sa strane, izvan pozorišne kuće. Ona je lansirana iz retrogradnih centara moći našeg pozorišnog života, koji već duže vreme nastoje da devastiraju nepobitan uspeh i ugled Pozorišta na Terazijama – a, koji decenijama unazad sistematski uništavaju našu pozorišnu i srpsku kulturu uopšte. Ona, svojom poznatom i prokaženom metodom besprizornog etiketiranja ljudi neodoljivo podseća na boljševičku, agitpropovsku harangu koja je, svojevremeno, proizvela Gulag i Goli otok. Ali, koja u ovom slučaju, neće proći!
Jer, saopštenje Pozorišta na Terazijama upućeno celokupnoj srpskoj javnosti – a podržano potpisima većine članova kolektiva – ne ostavlja nimalo sumnje da će umetnici te renomirane pozorišne kuće odbraniti dignitet svog direktora Mihaila Vukobratovića, braneći time i dignitet svog pozorišta, za koje i od kojeg žive, kako oni i njihove porodice, tako i njihova publika. I da sigurno neće dozvoliti da se točak istorije – okrene unazad!

[/restrictedarea]