Почетна / Свет / Сва моћ Бриселу или крах евра

Сва моћ Бриселу или крах евра

Пише Мирослав Стојановић

Сада кад се и Шпанија, после Грчке, Португалије и Ирске, „нашла на поду“, ЕУ се нашла пред рискантним избором: или више моћи бриселској бирократији (пут ка политичкој унији), или дефинитивни крах евра

Чудан викенд у еврозони. Фудбалску грозницу, бар у медијском и политичком свету, надјачавала је она шпанска. А она је, чинило се, парадоксално, више потресала Берлин и Брисел него Мадрид. У престоницама Европе (ЕУ) и Немачке сустизале су се, наиме, у минули петак и суботу вести да је „само питање сата“ кад ће Шпанија упутити (дављенички) позив упомоћ.
На Мадрид је вршен, очигледно, снажан притисак (из Берлина, посебно) да то што пре учини, а министри финансија еврозоне су нестрпљиво чекали крај својих (специјалних) телефона како би се укључили у ургентно сазвану „телефонску конференцију“ (није то изум само, сада већ бивше, српске владе, иако је она то безобзирно практиковала), на којој би, такође промптно, одлучили да прискоче упомоћ Шпанцима, иако они то, још, уопште нису затражили.
Владин представник је у петак покушао да пресече „бомбардовање спекулацијама“ и саопштио да Кабинет премијера Рахоје заиста заседа, али „редовно“ и ништа не зна о некаквој телефонској конференцији министара финансија еврозоне. А онда је, у суботу вече, стигла вест коју су немачки медији огласили као ургентну, да су Шпанци „прогутали сопствени понос“ и пристали да и они стану, после Грка, Португалаца и Ираца, под европски заштитнички кишобран и потраже спас пред олујом која се поодавно надноси над овом земљом, чије су се најважније банке, „инфициране“ превасходно „америчким вирусом“ – рискантно и прекомерно кредитирање трговине некретнинама, које сада не може да се наплати – нашле пред банкротом.
Догодило се, тако, оно што су власти у Мадриду грозничаво покушавале да избегну: да се и на њихову земљу удари печат финансијског болесника, чији организам није у стању да се избори са пошастима које харају у самом, монетарном срцу Старог континента. Грозничаво и драматично утеривање Шпанаца, потенцијално и тренутно најопаснијег жаришта европске кризе (четврта економија еврозоне, дванаеста на свету) минулог викенда у позицију „просјака који моли“, и над којим се уводи туђе старатељство (Брисел, ММФ), условили су, како се може чути, поред заиста забрињавајуће ситуације у којој се земља налази (дубока економска криза, рекордна незапосленост, највећа у европској фамилији), додатно, и овога пута временски ургентно, амерички председник, директно, и Грчка, индиректно.

ОБАМИНЕ ОПАСНЕ РАТНЕ АВАНТУРЕ

[restrictedarea]

Најпре о америчком председнику, као разлогу и узроку. Уздрмани Обама – његове политичке акције неколико месеци пре (нових) председничких избора стоје лоше – вршио је протекле седмице снажан притисак на један број европских лидера, Меркелову, Оланда и Монтија, да по сваку цену, и што пре, обуздају разарајућу кризу у еврозони, чија жртва би могао да буде он сам. Без опипљивијег и јачег аргумента у руци, када је реч о оживљавању америчке привреде, Обама не може да очекује други председнички мандат, што би за човека који је покушао да се представи као „нови месија“ представљало тешку бламажу, а кривца за лоше стање најјаче (још неко време) економије света открио је у – неспособним Европљанима.
Шеф државе која је у време његове владавине, 2009, упала у најдубљу рецесију и кризу после „велике депресије“ с почетка минулог века, у чије време је изгубљено девет милиона радних места, придиковао је с конференције за новинаре европским лидерима шта да чине: да под хитно „стабилизују финансијски систем у еврозони“ и опреме посустале банке „свежим новцем“.
Председник који је прокоцкао свој први мандат зна да се привредни преокрет и спасоносно чудо не могу догодити преко ноћи, а његово време неумитно чили. Због тога покушава да спасе што се, изгледа, више спасти не може проблематичним вратоломијама: добитник „Нобелове награде за мир“, још пре него што је честито засео у председничку фотељу, срља на крају (првог и можда јединог) мандата у ратне авантуре какве нису практиковали ни његови ратнички расположени претходници.
Најутицајнији и најобавештенији амерички медији, „Њујорк тајмс“, „Вашингтон пост“, „Тајм“, последњих дана засипају јавност откривањем (наводно) строго чуваних тајни: Обама убија широм света, циљно, уз помоћ беспилотних летилица и напада (у конкретном случају иранска нуклеарна постројења) инвазијом (разорних) компјутерских вируса. Обамини противници републиканци су уверени да иза сензационалних медијских открића стоји он сам, што Бела кућа, дакако, демантује: председник покушава, кажу, да оствари политички профит представљајући се као бескомпромисан борац, храбар и одлучан лидер.

ГРЧКИ РЕФЕРЕНДУМ О „ЕВРОПСКОМ ДИКТАТУ“
А сада Грчка, као (индиректни) разлог за драматично убрзавање изнуђеног шпанског позива упомоћ. У Берлину и Бриселу су очигледно проценили да је исплативије Шпанцима, одмах и без одлагања (закаснела поука из грчког случаја), дати „инјекцију за умирење“ вредну (најмање) сто милијарди евра, него чекати 17. јуни, с готово упрограмираним, новим шоком из Атине: тамошњи ванредни парламентарни избори ће, у то више нема сумње, бити плебиститарно изјашњавање о „европском диктату“ ригорозне штедње који, према најновијим истраживањима, резолутно одбија 78 одсто грађана. Сад кад је и „Шпанија на поду“ („Франкфуртер алгемајне“), после Грчке, Португалије и Ирске, земаља које саме, из сопствених средстава, више не могу да се финансирају, Европска унија се нашла пред кардиналним питањем и избором: више моћи и компетенција Бриселу (пут ка политичкој унији) или дефинитивни крах евра.
Криза која потреса еврозону отворила је изнова запаљиво питање које је дуго било потиснуто: да ли земље потпуно различите економске моћи могу, без заједничке владе, уопште да имају јединствену валуту? И, коначно, може ли уопште монетарна унија успешно да функционише без претходно остварене политичке уније? Криза је открила „порођајну грешку“ монетарне уније, и евра, о чему јасно говори чињеница о драстичним разликама у бонитету њених чланица и посве различитим каматама које свака од њих понаособ мора да плати за њене дугове.
Све гласнији су, у том контексту, захтеви да се предузму радикални потези који ће водити ка „више Европе“, с нагласком на јачање централних, бриселских компетенција, што подразумева такође све радикалније брисање националних (државних) суверенитета.
Први нацрт амбициознијег „реновирања“ европске куће, који ће „потписивати“ Херман ван Ромпеј, председник Европског савета, Хозе Мануел Барозо, председник европске „владе“, Жан Клод Јункер, шеф Еврогрупе и Марио Драги, председник „Централне европске банке“, требало би да буде представљен на самиту њених лидера крајем јуна. О томе је, како пише најутицајнији немачки дневних „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ пао договор током „радне вечере“ главара ЕУ пре три недеље у Бриселу. Тај пројекат би створио, уз неопходне структурне реформе и фискалну унију, што је већ на „дневном реду“, банкарску унију (с централним контролним органом) и, пре свега, направио прве озбиљније кораке ка политичкој унији. То, међутим, не иде без претходне промене оснивачких споразума ЕУ, што захтева ратификацију у националним парламентима и, у неким случајевима, референдумско изјашњавање.
Канцелар Ангела Меркел се већ изјаснила: она је за још „више Европе“. Нама је потребна, рекла је недавно у интервјуу „Првом програму“ националне телевизије, не само монетарна унија, већ и фискална унија, дакле, заједничка буџетска политика и, пре свега, политичка унија. То значи, закључила је Меркелова, морамо, корак по корак, да преносимо компетенције „на Европу“ и да обезбедимо Европи „могућности потпуне контроле“.
Тај захтев не звучи превише привлачно у многим европских ушима. Посебно у ушима суседа на Рајни, Француза, који нису превише вољни да жртвују сопствени суверенитет и подвргну се додатној контроли која би се, страхују, свела на, за њих неприхватљиву, „контролу строгих Немаца“.
Нису, очигледно, у томе усамљени. Према резултатима истраживања које је у земљама ЕУ обавила једна америчка агенција, само су грађани Италије, који немају поверења у сопствену владу, били донекле спремни да препусте буџетску контролу – Бриселу.
Они који се у овом часу изјашњавају за већу централизацију у оквиру европске фамилије, упућују на чињеницу да се управо у време великих криза та тема актуелизује. У таквим околностима је лакше реализовати радикалне захтеве и промене. Као пример успешне централизације спомиње се стварање Сједињених Америчких Држава, прерастањем савеза држава у савезну државу.
Европа је, упозоравају такође гласно и реско, опоненти, „нешто друго“. Да би се проблеми на Старом континенту решили централизацијом, потребно је да у Бриселу постоји снажнија централна власт него у Вашингтону. Тешко је замисливо да би европске државе уопште биле спремне да иду тако (пре)далеко и потпуно се одрекну сопственог суверенитета.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *