Sva moć Briselu ili krah evra

Piše Miroslav Stojanović

Sada kad se i Španija, posle Grčke, Portugalije i Irske, „našla na podu“, EU se našla pred riskantnim izborom: ili više moći briselskoj birokratiji (put ka političkoj uniji), ili definitivni krah evra

Čudan vikend u evrozoni. Fudbalsku groznicu, bar u medijskom i političkom svetu, nadjačavala je ona španska. A ona je, činilo se, paradoksalno, više potresala Berlin i Brisel nego Madrid. U prestonicama Evrope (EU) i Nemačke sustizale su se, naime, u minuli petak i subotu vesti da je „samo pitanje sata“ kad će Španija uputiti (davljenički) poziv upomoć.
Na Madrid je vršen, očigledno, snažan pritisak (iz Berlina, posebno) da to što pre učini, a ministri finansija evrozone su nestrpljivo čekali kraj svojih (specijalnih) telefona kako bi se uključili u urgentno sazvanu „telefonsku konferenciju“ (nije to izum samo, sada već bivše, srpske vlade, iako je ona to bezobzirno praktikovala), na kojoj bi, takođe promptno, odlučili da priskoče upomoć Špancima, iako oni to, još, uopšte nisu zatražili.
Vladin predstavnik je u petak pokušao da preseče „bombardovanje spekulacijama“ i saopštio da Kabinet premijera Rahoje zaista zaseda, ali „redovno“ i ništa ne zna o nekakvoj telefonskoj konferenciji ministara finansija evrozone. A onda je, u subotu veče, stigla vest koju su nemački mediji oglasili kao urgentnu, da su Španci „progutali sopstveni ponos“ i pristali da i oni stanu, posle Grka, Portugalaca i Iraca, pod evropski zaštitnički kišobran i potraže spas pred olujom koja se poodavno nadnosi nad ovom zemljom, čije su se najvažnije banke, „inficirane“ prevashodno „američkim virusom“ – riskantno i prekomerno kreditiranje trgovine nekretninama, koje sada ne može da se naplati – našle pred bankrotom.
Dogodilo se, tako, ono što su vlasti u Madridu grozničavo pokušavale da izbegnu: da se i na njihovu zemlju udari pečat finansijskog bolesnika, čiji organizam nije u stanju da se izbori sa pošastima koje haraju u samom, monetarnom srcu Starog kontinenta. Grozničavo i dramatično uterivanje Španaca, potencijalno i trenutno najopasnijeg žarišta evropske krize (četvrta ekonomija evrozone, dvanaesta na svetu) minulog vikenda u poziciju „prosjaka koji moli“, i nad kojim se uvodi tuđe starateljstvo (Brisel, MMF), uslovili su, kako se može čuti, pored zaista zabrinjavajuće situacije u kojoj se zemlja nalazi (duboka ekonomska kriza, rekordna nezaposlenost, najveća u evropskoj familiji), dodatno, i ovoga puta vremenski urgentno, američki predsednik, direktno, i Grčka, indirektno.

OBAMINE OPASNE RATNE AVANTURE

[restrictedarea]

Najpre o američkom predsedniku, kao razlogu i uzroku. Uzdrmani Obama – njegove političke akcije nekoliko meseci pre (novih) predsedničkih izbora stoje loše – vršio je protekle sedmice snažan pritisak na jedan broj evropskih lidera, Merkelovu, Olanda i Montija, da po svaku cenu, i što pre, obuzdaju razarajuću krizu u evrozoni, čija žrtva bi mogao da bude on sam. Bez opipljivijeg i jačeg argumenta u ruci, kada je reč o oživljavanju američke privrede, Obama ne može da očekuje drugi predsednički mandat, što bi za čoveka koji je pokušao da se predstavi kao „novi mesija“ predstavljalo tešku blamažu, a krivca za loše stanje najjače (još neko vreme) ekonomije sveta otkrio je u – nesposobnim Evropljanima.
Šef države koja je u vreme njegove vladavine, 2009, upala u najdublju recesiju i krizu posle „velike depresije“ s početka minulog veka, u čije vreme je izgubljeno devet miliona radnih mesta, pridikovao je s konferencije za novinare evropskim liderima šta da čine: da pod hitno „stabilizuju finansijski sistem u evrozoni“ i opreme posustale banke „svežim novcem“.
Predsednik koji je prokockao svoj prvi mandat zna da se privredni preokret i spasonosno čudo ne mogu dogoditi preko noći, a njegovo vreme neumitno čili. Zbog toga pokušava da spase što se, izgleda, više spasti ne može problematičnim vratolomijama: dobitnik „Nobelove nagrade za mir“, još pre nego što je čestito zaseo u predsedničku fotelju, srlja na kraju (prvog i možda jedinog) mandata u ratne avanture kakve nisu praktikovali ni njegovi ratnički raspoloženi prethodnici.
Najuticajniji i najobavešteniji američki mediji, „Njujork tajms“, „Vašington post“, „Tajm“, poslednjih dana zasipaju javnost otkrivanjem (navodno) strogo čuvanih tajni: Obama ubija širom sveta, ciljno, uz pomoć bespilotnih letilica i napada (u konkretnom slučaju iranska nuklearna postrojenja) invazijom (razornih) kompjuterskih virusa. Obamini protivnici republikanci su uvereni da iza senzacionalnih medijskih otkrića stoji on sam, što Bela kuća, dakako, demantuje: predsednik pokušava, kažu, da ostvari politički profit predstavljajući se kao beskompromisan borac, hrabar i odlučan lider.

GRČKI REFERENDUM O „EVROPSKOM DIKTATU“
A sada Grčka, kao (indirektni) razlog za dramatično ubrzavanje iznuđenog španskog poziva upomoć. U Berlinu i Briselu su očigledno procenili da je isplativije Špancima, odmah i bez odlaganja (zakasnela pouka iz grčkog slučaja), dati „injekciju za umirenje“ vrednu (najmanje) sto milijardi evra, nego čekati 17. juni, s gotovo uprogramiranim, novim šokom iz Atine: tamošnji vanredni parlamentarni izbori će, u to više nema sumnje, biti plebistitarno izjašnjavanje o „evropskom diktatu“ rigorozne štednje koji, prema najnovijim istraživanjima, rezolutno odbija 78 odsto građana. Sad kad je i „Španija na podu“ („Frankfurter algemajne“), posle Grčke, Portugalije i Irske, zemalja koje same, iz sopstvenih sredstava, više ne mogu da se finansiraju, Evropska unija se našla pred kardinalnim pitanjem i izborom: više moći i kompetencija Briselu (put ka političkoj uniji) ili definitivni krah evra.
Kriza koja potresa evrozonu otvorila je iznova zapaljivo pitanje koje je dugo bilo potisnuto: da li zemlje potpuno različite ekonomske moći mogu, bez zajedničke vlade, uopšte da imaju jedinstvenu valutu? I, konačno, može li uopšte monetarna unija uspešno da funkcioniše bez prethodno ostvarene političke unije? Kriza je otkrila „porođajnu grešku“ monetarne unije, i evra, o čemu jasno govori činjenica o drastičnim razlikama u bonitetu njenih članica i posve različitim kamatama koje svaka od njih ponaosob mora da plati za njene dugove.
Sve glasniji su, u tom kontekstu, zahtevi da se preduzmu radikalni potezi koji će voditi ka „više Evrope“, s naglaskom na jačanje centralnih, briselskih kompetencija, što podrazumeva takođe sve radikalnije brisanje nacionalnih (državnih) suvereniteta.
Prvi nacrt ambicioznijeg „renoviranja“ evropske kuće, koji će „potpisivati“ Herman van Rompej, predsednik Evropskog saveta, Hoze Manuel Barozo, predsednik evropske „vlade“, Žan Klod Junker, šef Evrogrupe i Mario Dragi, predsednik „Centralne evropske banke“, trebalo bi da bude predstavljen na samitu njenih lidera krajem juna. O tome je, kako piše najuticajniji nemački dnevnih „Frankfurter algemajne cajtung“ pao dogovor tokom „radne večere“ glavara EU pre tri nedelje u Briselu. Taj projekat bi stvorio, uz neophodne strukturne reforme i fiskalnu uniju, što je već na „dnevnom redu“, bankarsku uniju (s centralnim kontrolnim organom) i, pre svega, napravio prve ozbiljnije korake ka političkoj uniji. To, međutim, ne ide bez prethodne promene osnivačkih sporazuma EU, što zahteva ratifikaciju u nacionalnim parlamentima i, u nekim slučajevima, referendumsko izjašnjavanje.
Kancelar Angela Merkel se već izjasnila: ona je za još „više Evrope“. Nama je potrebna, rekla je nedavno u intervjuu „Prvom programu“ nacionalne televizije, ne samo monetarna unija, već i fiskalna unija, dakle, zajednička budžetska politika i, pre svega, politička unija. To znači, zaključila je Merkelova, moramo, korak po korak, da prenosimo kompetencije „na Evropu“ i da obezbedimo Evropi „mogućnosti potpune kontrole“.
Taj zahtev ne zvuči previše privlačno u mnogim evropskih ušima. Posebno u ušima suseda na Rajni, Francuza, koji nisu previše voljni da žrtvuju sopstveni suverenitet i podvrgnu se dodatnoj kontroli koja bi se, strahuju, svela na, za njih neprihvatljivu, „kontrolu strogih Nemaca“.
Nisu, očigledno, u tome usamljeni. Prema rezultatima istraživanja koje je u zemljama EU obavila jedna američka agencija, samo su građani Italije, koji nemaju poverenja u sopstvenu vladu, bili donekle spremni da prepuste budžetsku kontrolu – Briselu.
Oni koji se u ovom času izjašnjavaju za veću centralizaciju u okviru evropske familije, upućuju na činjenicu da se upravo u vreme velikih kriza ta tema aktuelizuje. U takvim okolnostima je lakše realizovati radikalne zahteve i promene. Kao primer uspešne centralizacije spominje se stvaranje Sjedinjenih Američkih Država, prerastanjem saveza država u saveznu državu.
Evropa je, upozoravaju takođe glasno i resko, oponenti, „nešto drugo“. Da bi se problemi na Starom kontinentu rešili centralizacijom, potrebno je da u Briselu postoji snažnija centralna vlast nego u Vašingtonu. Teško je zamislivo da bi evropske države uopšte bile spremne da idu tako (pre)daleko i potpuno se odreknu sopstvenog suvereniteta.

[/restrictedarea]