На ивици владе

Пише Никола Врзић

Изгледа да ће Србија, после пет дугих година, добити владу у којој неће бити Демократске странке. Да ли у том заметку разградње жутог картела лежи права вредност председничке победе Томислава Николића над Борисом Тадићем?

 

Још у понедељак, негде до пола седам увече, процењивало се да су шансе Демократске странке и Српске напредне странке да оформе наредну Владу Србије, отприлике, фифти-фифти. А онда је Александар Вучић, в.д. председника СНС-а, рекао да ће ДС „тешко формирати нову владу“. „Ако сам рекао да ће ДС тешко формирати владу, нисам рекао да је то немогуће, него да је тешко. То значи да мислим да постоје и некакве шансе да СНС формира владу, а ви знате да ја такве речи не изговарам лако. Увек добро промислим и хладне главе изађем у јавност када тако нешто кажем“, напоменуо је Вучић у понедељак увече. Да би дан касније, у уторак, догађаји наставили да се сустижу великом брзином. Драган Марковић Палма, с америчким амбасадором Мери Ворлик уз своје скуте (или обрнуто?), у Јагодини потврђује да је СНС Ивици Дачићу, председнику Социјалистичке партије Србије, понудио место премијера; Уједињени региони Србије Млађана Динкића саопштавају да је Народна партија Маје Гојковић избачена из УРС-а зато што је „мимо знања и сагласности Председништва УРС-а“ своја два посланика „самостално понудила ДС-у за покушај формирања тзв. патрљак владе“; Либерално-демократска партија Чедомира Јовановића потом објављује да се повлачи из преговора о састављању владе са СПС-ом; а Председништво ДС-а, после вишечасовне седнице одржане на непознатој локацији (аеродром „Никола Тесла“?), покушава да –  вапајем губитника који себи (још) не сме да призна пораз – истера СПС начистац. Саопштавају: „СПС би требало да после толико времена пружи одговор јавности шта је препрека за формирање Владе Србије, која је принципијелно договорена још 8. маја.“ Одговорио је ДС-у, међутим, његов верни савезник Расим Љајић још дан раније: „Промениле су се политичке околности после председничких избора и имамо нову реалност која је све изненадила. Не можемо да занемаримо те околности. У складу са тим, отежан је и нови договор ДС-а и СПС-а.“

НЕКА НОВА ВЛАДА

[restrictedarea]

И тако се, у уторак увече, Србији осмехнула могућност да добије неку сасвим другачију владу од оне која је „договорена још 8. маја“. Владе у којој, после пет дугих, а последње четири нарочито тегобне године, неће бити ДС-а. Нимало незаслужено, наравно. С тим што супротна влада, чију би окосницу чинили СНС и СПС, иако веома изгледна, још није до краја договорена иако има тенденцију да буде…
Парламентарна математика је, наиме, поприлично јасна. Без ЛДП-а, и без УРС-а који Мају Гојковић не би искључивао због њених договора са ДС-ом да и сам хоће да склопи договор са ДС-ом, партија Бориса Тадића има, практично, само једну могућност да остане на власти. А та је да, ипак, састави „патрљак коалицију“ са СПС-ПУПС-ЈС коалицијом и отпацима са листа УРС-а и „Преокрета“; регионалисте Верољуба Стевановића и Бошка Ничића, међутим, већ нису успели да сломе и преокрену као што су преокренули Мају Гојковић, а ни притисци (да не кажемо претње и уцене) на Ивицу Дачића да пристане на такву варијанту – који су кулминирали у понедељак поподне. Однекуд, мало пре оног Вучићевог иступа – изгледа да нису дали жељени резултат…
С тим што не можемо да будемо сасвим сигурни ни да се баш читав ДС противи одласку странке у (заслужену) опозицију. Говоримо, наравно, о републичком нивоу власти. Већ смо, наиме, у „Печату“ наговестили обрисе тог дила, дила по којем би СПС у Републици пришао СНС-у, док би у граду (Београду) остао уз ДС. То јест, уз Драгана Ђиласа. Коме би, тако, власт остала у рукама, док би му развлашћени (и вишеструко обрукани) Тадић наједном постао нејак противник у борби за место лидера ДС-а. Баш зато је, како сазнајемо, на састанку Председништва ДС-а одржаном на непознатој локацији – која би могла да буде и ВИП салон београдског аеродрома – Борис Тадић од Драгана Ђиласа и тражио да, у случају Дачићевог пребега напредњацима, с њима раскине и коалицију у Београду. То јест, да самог себе развласти. Не знамо да ли му се на то Ђилас насмејао или га је само погледао зачуђено.
С друге стране, савезу СНС-а и СПС-а недостаје (макар) трећи, ако не и четврти. Иако су, још док су седели заједно у влади Мирка Цветковића, лидери СПС-а и УРС-а једни другима поручивали да „немају заједничких тачака“, данас су нераздвојни партнери који ће, тако кажу, у наредну владу само заједно или никако. Опет, СНС има јасан дуг према једином који је подржао Томислава Николића на председничким изборима, Војиславу Коштуници; да и не подсећамо на бројне изјаве лидера СНС-а да ће о постизборној коалицији најпре разговарати са Коштуничином Демократском странком Србије. Тај састанак – на којем би требало да буде прецизирана улога ДСС-а –  требало би да буде одржан у наредних неколико дана, можда и пре него што овај број „Печата“ стигне до киоска. Насупрот том дугу, међутим, стоји прилично јасан став западних земаља, првенствено САД-а, да у Владу Србије може свако осим Коштунице и ДСС-а.

ДАЧИЋЕВИ МОТИВИ
Што нас, наравно, доводи до питања мотива Дачићевог (очекиваног) преокрета. Да ли су се, заиста, овог пута Руси умешали у састављање нове владе, убеђујући Дачића да састави владу без ДС-а? Расим Љајић: „Не искључујем могућност да Руси имају симпатије према некој странки, али не мислим да ће то одлучивати.“ Значи ли то да је Дачић само покушао да се сакрије иза тобожњих руских подстицаја, да би сакрио праве мотиве свог преокрета? Размислимо логично; да су Руси хтели да се умешају у српске политичке прилике и елиминишу ДС, не би ли финансирали покретање макар једних дневних новина, макар једне телевизије у земљи окованој жутим медијским мраком? Не би ли, пред изборе, Руси финансирали макар једну политичку странку која им је наклоњена? Да ли би Кирил Кравченко, који је онако учествовао у кампањи ДС-а и Бориса Тадића, ових дана поново био изабран за генералног директора НИС-а? Коначно, да ли би Руси дозволили том руском човеку Дачићу да, од свих могућих партнера, пригрли баш Млађана Динкића, који се свом снагом упињао да изминира и продају НИС-а Русима и руско-српски договор о изградњи Јужног тока? Одговори су, наравно, кратки: не.
Тако да би, упркос свим причама о великодушној руској понуди, о усаглашавању принципа да и не говоримо, мотиве Дачићевог пребега напредњацима требало тражити у његовој инстинктивној процени да је Тадић, једноставно, потрошен. И да би даље везивање за Тадића значило и трошење Дачића. А Дачић, наравно, Дачића не жели да потроши. При том је – што је макар једнако важно – од напредњака добио понуду каквој демократе нису могле да парирају, од премијерског места које је и место министра полиције, па надаље. Та спремност напредњака да и Дачићу, а изгледа и Динкићу, понуде све што су ови пожелели, пак сведочи о унутрашњем притиску у СНС-у да на власт дође готово по сваку цену, без обзира на количину болних уступака које за то морају да начине.
И, најзад, Дачићевом преокрету напредњацима нису се успротивили ни Американци. Није нам о томе посведочио само амбасадор Мери Ворлик, спокојно стојећи поред Д. М. Палме док овај саопштава да је Дачић од СНС-а добио понуду која се не одбија, већ и сасвим експлицитна изјава представника Стејт департмента, на коју смо већ указали прошле недеље, да би „Србија требало да одлучи ко ће водити будућу владу, ДС или СНС, и ту се САД не меша“. Мотиви Американаца за дачићевски преокрет? Иако им је Тадић доказани сарадник (колаборациониста), свесни су и они да је бивши председник Србије политички потрошен. А надају се да ће влада напредњака и социјалиста убрзо наставити његовим путем, јер су намислили да се ове године оконча надгледана независност Косова. Тако да је на напредњацима, формирају ли владу, да Американцима покажу да су им наде биле погрешне…
Но, неће само тешко наслеђе косовске издаје, у коју нас је Тадићев режим дубоко увалио, оптеретити сваку наредну владу. О дубини наше економске пропасти можемо само да претпостављамо; а врло озбиљно схватамо најаве да ћемо се већ од септембра, кад у државној ризници не буде новца ни за плате, ни за пензије, с том пропашћу и директно суочити. Тако да су очекивања од наредне владе поприлично скромна. Она би само требало да прекине са издајом српског Космета, и да баш не дозволи – за почетак – да поцркамо од глади и/или хладноће. Довољно, да нас увери да је председничка победа Томислава Николића заиста била вредна прослављања. Пошто већ знамо да, у супротном, не бисмо имали чему да се надамо.

[/restrictedarea]