Na ivici vlade

Piše Nikola Vrzić

Izgleda da će Srbija, posle pet dugih godina, dobiti vladu u kojoj neće biti Demokratske stranke. Da li u tom zametku razgradnje žutog kartela leži prava vrednost predsedničke pobede Tomislava Nikolića nad Borisom Tadićem?

 

Još u ponedeljak, negde do pola sedam uveče, procenjivalo se da su šanse Demokratske stranke i Srpske napredne stranke da oforme narednu Vladu Srbije, otprilike, fifti-fifti. A onda je Aleksandar Vučić, v.d. predsednika SNS-a, rekao da će DS „teško formirati novu vladu“. „Ako sam rekao da će DS teško formirati vladu, nisam rekao da je to nemoguće, nego da je teško. To znači da mislim da postoje i nekakve šanse da SNS formira vladu, a vi znate da ja takve reči ne izgovaram lako. Uvek dobro promislim i hladne glave izađem u javnost kada tako nešto kažem“, napomenuo je Vučić u ponedeljak uveče. Da bi dan kasnije, u utorak, događaji nastavili da se sustižu velikom brzinom. Dragan Marković Palma, s američkim ambasadorom Meri Vorlik uz svoje skute (ili obrnuto?), u Jagodini potvrđuje da je SNS Ivici Dačiću, predsedniku Socijalističke partije Srbije, ponudio mesto premijera; Ujedinjeni regioni Srbije Mlađana Dinkića saopštavaju da je Narodna partija Maje Gojković izbačena iz URS-a zato što je „mimo znanja i saglasnosti Predsedništva URS-a“ svoja dva poslanika „samostalno ponudila DS-u za pokušaj formiranja tzv. patrljak vlade“; Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića potom objavljuje da se povlači iz pregovora o sastavljanju vlade sa SPS-om; a Predsedništvo DS-a, posle višečasovne sednice održane na nepoznatoj lokaciji (aerodrom „Nikola Tesla“?), pokušava da –  vapajem gubitnika koji sebi (još) ne sme da prizna poraz – istera SPS načistac. Saopštavaju: „SPS bi trebalo da posle toliko vremena pruži odgovor javnosti šta je prepreka za formiranje Vlade Srbije, koja je principijelno dogovorena još 8. maja.“ Odgovorio je DS-u, međutim, njegov verni saveznik Rasim Ljajić još dan ranije: „Promenile su se političke okolnosti posle predsedničkih izbora i imamo novu realnost koja je sve iznenadila. Ne možemo da zanemarimo te okolnosti. U skladu sa tim, otežan je i novi dogovor DS-a i SPS-a.“

NEKA NOVA VLADA

[restrictedarea]

I tako se, u utorak uveče, Srbiji osmehnula mogućnost da dobije neku sasvim drugačiju vladu od one koja je „dogovorena još 8. maja“. Vlade u kojoj, posle pet dugih, a poslednje četiri naročito tegobne godine, neće biti DS-a. Nimalo nezasluženo, naravno. S tim što suprotna vlada, čiju bi okosnicu činili SNS i SPS, iako veoma izgledna, još nije do kraja dogovorena iako ima tendenciju da bude…
Parlamentarna matematika je, naime, poprilično jasna. Bez LDP-a, i bez URS-a koji Maju Gojković ne bi isključivao zbog njenih dogovora sa DS-om da i sam hoće da sklopi dogovor sa DS-om, partija Borisa Tadića ima, praktično, samo jednu mogućnost da ostane na vlasti. A ta je da, ipak, sastavi „patrljak koaliciju“ sa SPS-PUPS-JS koalicijom i otpacima sa lista URS-a i „Preokreta“; regionaliste Veroljuba Stevanovića i Boška Ničića, međutim, već nisu uspeli da slome i preokrenu kao što su preokrenuli Maju Gojković, a ni pritisci (da ne kažemo pretnje i ucene) na Ivicu Dačića da pristane na takvu varijantu – koji su kulminirali u ponedeljak popodne. Odnekud, malo pre onog Vučićevog istupa – izgleda da nisu dali željeni rezultat…
S tim što ne možemo da budemo sasvim sigurni ni da se baš čitav DS protivi odlasku stranke u (zasluženu) opoziciju. Govorimo, naravno, o republičkom nivou vlasti. Već smo, naime, u „Pečatu“ nagovestili obrise tog dila, dila po kojem bi SPS u Republici prišao SNS-u, dok bi u gradu (Beogradu) ostao uz DS. To jest, uz Dragana Đilasa. Kome bi, tako, vlast ostala u rukama, dok bi mu razvlašćeni (i višestruko obrukani) Tadić najednom postao nejak protivnik u borbi za mesto lidera DS-a. Baš zato je, kako saznajemo, na sastanku Predsedništva DS-a održanom na nepoznatoj lokaciji – koja bi mogla da bude i VIP salon beogradskog aerodroma – Boris Tadić od Dragana Đilasa i tražio da, u slučaju Dačićevog prebega naprednjacima, s njima raskine i koaliciju u Beogradu. To jest, da samog sebe razvlasti. Ne znamo da li mu se na to Đilas nasmejao ili ga je samo pogledao začuđeno.
S druge strane, savezu SNS-a i SPS-a nedostaje (makar) treći, ako ne i četvrti. Iako su, još dok su sedeli zajedno u vladi Mirka Cvetkovića, lideri SPS-a i URS-a jedni drugima poručivali da „nemaju zajedničkih tačaka“, danas su nerazdvojni partneri koji će, tako kažu, u narednu vladu samo zajedno ili nikako. Opet, SNS ima jasan dug prema jedinom koji je podržao Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, Vojislavu Koštunici; da i ne podsećamo na brojne izjave lidera SNS-a da će o postizbornoj koaliciji najpre razgovarati sa Koštuničinom Demokratskom strankom Srbije. Taj sastanak – na kojem bi trebalo da bude precizirana uloga DSS-a –  trebalo bi da bude održan u narednih nekoliko dana, možda i pre nego što ovaj broj „Pečata“ stigne do kioska. Nasuprot tom dugu, međutim, stoji prilično jasan stav zapadnih zemalja, prvenstveno SAD-a, da u Vladu Srbije može svako osim Koštunice i DSS-a.

DAČIĆEVI MOTIVI
Što nas, naravno, dovodi do pitanja motiva Dačićevog (očekivanog) preokreta. Da li su se, zaista, ovog puta Rusi umešali u sastavljanje nove vlade, ubeđujući Dačića da sastavi vladu bez DS-a? Rasim Ljajić: „Ne isključujem mogućnost da Rusi imaju simpatije prema nekoj stranki, ali ne mislim da će to odlučivati.“ Znači li to da je Dačić samo pokušao da se sakrije iza tobožnjih ruskih podsticaja, da bi sakrio prave motive svog preokreta? Razmislimo logično; da su Rusi hteli da se umešaju u srpske političke prilike i eliminišu DS, ne bi li finansirali pokretanje makar jednih dnevnih novina, makar jedne televizije u zemlji okovanoj žutim medijskim mrakom? Ne bi li, pred izbore, Rusi finansirali makar jednu političku stranku koja im je naklonjena? Da li bi Kiril Kravčenko, koji je onako učestvovao u kampanji DS-a i Borisa Tadića, ovih dana ponovo bio izabran za generalnog direktora NIS-a? Konačno, da li bi Rusi dozvolili tom ruskom čoveku Dačiću da, od svih mogućih partnera, prigrli baš Mlađana Dinkića, koji se svom snagom upinjao da izminira i prodaju NIS-a Rusima i rusko-srpski dogovor o izgradnji Južnog toka? Odgovori su, naravno, kratki: ne.
Tako da bi, uprkos svim pričama o velikodušnoj ruskoj ponudi, o usaglašavanju principa da i ne govorimo, motive Dačićevog prebega naprednjacima trebalo tražiti u njegovoj instinktivnoj proceni da je Tadić, jednostavno, potrošen. I da bi dalje vezivanje za Tadića značilo i trošenje Dačića. A Dačić, naravno, Dačića ne želi da potroši. Pri tom je – što je makar jednako važno – od naprednjaka dobio ponudu kakvoj demokrate nisu mogle da pariraju, od premijerskog mesta koje je i mesto ministra policije, pa nadalje. Ta spremnost naprednjaka da i Dačiću, a izgleda i Dinkiću, ponude sve što su ovi poželeli, pak svedoči o unutrašnjem pritisku u SNS-u da na vlast dođe gotovo po svaku cenu, bez obzira na količinu bolnih ustupaka koje za to moraju da načine.
I, najzad, Dačićevom preokretu naprednjacima nisu se usprotivili ni Amerikanci. Nije nam o tome posvedočio samo ambasador Meri Vorlik, spokojno stojeći pored D. M. Palme dok ovaj saopštava da je Dačić od SNS-a dobio ponudu koja se ne odbija, već i sasvim eksplicitna izjava predstavnika Stejt departmenta, na koju smo već ukazali prošle nedelje, da bi „Srbija trebalo da odluči ko će voditi buduću vladu, DS ili SNS, i tu se SAD ne meša“. Motivi Amerikanaca za dačićevski preokret? Iako im je Tadić dokazani saradnik (kolaboracionista), svesni su i oni da je bivši predsednik Srbije politički potrošen. A nadaju se da će vlada naprednjaka i socijalista ubrzo nastaviti njegovim putem, jer su namislili da se ove godine okonča nadgledana nezavisnost Kosova. Tako da je na naprednjacima, formiraju li vladu, da Amerikancima pokažu da su im nade bile pogrešne…
No, neće samo teško nasleđe kosovske izdaje, u koju nas je Tadićev režim duboko uvalio, opteretiti svaku narednu vladu. O dubini naše ekonomske propasti možemo samo da pretpostavljamo; a vrlo ozbiljno shvatamo najave da ćemo se već od septembra, kad u državnoj riznici ne bude novca ni za plate, ni za penzije, s tom propašću i direktno suočiti. Tako da su očekivanja od naredne vlade poprilično skromna. Ona bi samo trebalo da prekine sa izdajom srpskog Kosmeta, i da baš ne dozvoli – za početak – da pocrkamo od gladi i/ili hladnoće. Dovoljno, da nas uveri da je predsednička pobeda Tomislava Nikolića zaista bila vredna proslavljanja. Pošto već znamo da, u suprotnom, ne bismo imali čemu da se nadamo.

[/restrictedarea]