Почетна / Други пишу / Чедомир Антић: Фуснота

Чедомир Антић: Фуснота

Добро би било када би на простору Републике Србије, те државе коју систематски разваљују империјализми Сједињених Држава и три највеће чланице Европске уније, непрекидно трајала изборна кампања.
За време изборне кампање све је лепо и добро. Плате и пензије су традиционално у порасту. Друго, Велике силе су блаконаклоније. Кога је брига за статус Косова и Метохије, стање у правосуђу, ненормалну јавну потрошњу, док се „решава судбина демократије“ у Србији. Кад се битка заврши, ко год да победио, одавно одређени процеси настављају несмиљеном брзином. И све је већ ту: на Северном Косову борна кола и рафали из ватреног оружја. Реч је о земљи којом влада група ратних злочинаца које Хашки суд не може да осуди у недостатку живих сведока (што свакако није важно јер су они од очигледних ратних монструма углавном у стању да направе или хероје или мученике). У таквој једној парадржави највећа је невоља Север Косова. Колико видим проблем је што на северу Косова нису спремни да прихвате независну државу насталу противно вољи већине чланица Организације уједињених нација. Но, битно је да је Тадић добио фусноту. Та фуснота стоји изнад именице Косово где год се у региону појави ово лепо државно чедо велике љубави америчког и европског империјализма и шовинизма. Само, узалуд је функционер ДС Борко Стефановић (почео као државни чиновник, завршио како ДС-ов посланик) преговарао, када европске установе и Сједињене Државе тај споразум не признају. Он вреди само на Балкану. Што рече Едита Тахири, „пахуљица ће се истопити како дође лето“.
Једна друга пахиљица – фуснота већ се изгледа истопила. После десет година некрунисани владар Црне Горе је можда остао и без успомене на гадне године, хајде да кажемо, сумњи, које је према њему гајило правосуђе извесне суседне земље. Једнога дана само ће историчари моћи да се присете тог тешког времена, те инвизиције којом су највећег балканског Европејца гониле аветиње Светог Саве, цара Душана, Св. Василија Острошког, Св. Петра Цетињског, владике Рада, Гарашанина, Пашића, Михаиловића, Милошевића (са њим је била права мора), Коштунице и Тадића… Можда ће и историчаре том приликом тужити, с правом – зато што једна таква неправда боли и кад је се само присетимо.
Сада је све уреду. У Србији је победио нацизам. Истина само делимично. Мада, Весна Пешић рече (а сагласни су са тим и неки аналитичари на РТЦГ) Тадић је био у ствари прихватио великосрспку политику. Дакле, Николић је само огољена верзија истог. Што би рекле две јако протажиране историчарке које су по несрећи своје судбине етаблиране у манијачком граду Београду: колико год народ желео модернизацију, елите нису способне да му је дају. Ето, недавно се и њихов Чедомир Јовановић огрнуо у српску државну заставу и почео да трабуња нешто о граду који ће изградити на стени. Дакле да парафразирам „и ти Чедо, сине мој грађанско-мундијалистички-босанско-санџачко-албанско државотвори…“ Свако се да покварити у тој Србији која што је мања то је више зла и чији би народ требало… И док на Косову и Метохији одузимају возила са таблицама издатим од стране Републике Србије, док траје насиље над Србима на северу покрајине, дотле је „велика, славна, демократска, регионално-стабилишућа Црна Гора“, одлучила да коначно отвори дипломатско представништво у Приштини. Требало је скоро четири године да се накани и то учини. Нико сада не спомиње разлог због кога се толико одлагало. Па Црна Гора је независна, она истина трпи нападе из Србије, али им јуначки одолева. Никада Црна Гора не би одуговлачила са успоставом дипломатског представништва због неких притисака или обзира према (непостојећим) политичким или пословним везама са београдским властима. Она се, са правом, упитала: камо права Црногораца са Косова и Метохије? Пријатељи у Приштини су се збунили: тих Црногораца је некада било, на хиљаде, али се 1999. године, када су мањинама и новац делили, нити један није пријавио. Штета, а јавили су се сви, и они које је демократија прогнала у Милошевићеву Србију, чак и Египћани.. Црногораца, међутим, ни од корова. Шта је било са свима њима, како се то у невољи постаје од Црногрца Србин, нико није знао да каже. Јавио се био тада, са девет година закашњења, један који је желео да обнови црногорску заједницу и узме новац (па Срби су хтели у ту сврху и Руси да постану а неће да се преметну у ове наше ссуседе од којих нас само два слова деле). Али сада, у згодном часу, када је у Србији победио Николић, када праште рафали братског НАТО-а, када одузимају српске аутомобиле, ко пита за једног или двојицу Црногораца на Косову… Да су прави, били би Косовари.

Извор: http://www.napredniklub.org

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!