Čedomir Antić: Fusnota

Dobro bi bilo kada bi na prostoru Republike Srbije, te države koju sistematski razvaljuju imperijalizmi Sjedinjenih Država i tri najveće članice Evropske unije, neprekidno trajala izborna kampanja.
Za vreme izborne kampanje sve je lepo i dobro. Plate i penzije su tradicionalno u porastu. Drugo, Velike sile su blakonaklonije. Koga je briga za status Kosova i Metohije, stanje u pravosuđu, nenormalnu javnu potrošnju, dok se „rešava sudbina demokratije“ u Srbiji. Kad se bitka završi, ko god da pobedio, odavno određeni procesi nastavljaju nesmiljenom brzinom. I sve je već tu: na Severnom Kosovu borna kola i rafali iz vatrenog oružja. Reč je o zemlji kojom vlada grupa ratnih zločinaca koje Haški sud ne može da osudi u nedostatku živih svedoka (što svakako nije važno jer su oni od očiglednih ratnih monstruma uglavnom u stanju da naprave ili heroje ili mučenike). U takvoj jednoj paradržavi najveća je nevolja Sever Kosova. Koliko vidim problem je što na severu Kosova nisu spremni da prihvate nezavisnu državu nastalu protivno volji većine članica Organizacije ujedinjenih nacija. No, bitno je da je Tadić dobio fusnotu. Ta fusnota stoji iznad imenice Kosovo gde god se u regionu pojavi ovo lepo državno čedo velike ljubavi američkog i evropskog imperijalizma i šovinizma. Samo, uzalud je funkcioner DS Borko Stefanović (počeo kao državni činovnik, završio kako DS-ov poslanik) pregovarao, kada evropske ustanove i Sjedinjene Države taj sporazum ne priznaju. On vredi samo na Balkanu. Što reče Edita Tahiri, „pahuljica će se istopiti kako dođe leto“.
Jedna druga pahiljica – fusnota već se izgleda istopila. Posle deset godina nekrunisani vladar Crne Gore je možda ostao i bez uspomene na gadne godine, hajde da kažemo, sumnji, koje je prema njemu gajilo pravosuđe izvesne susedne zemlje. Jednoga dana samo će istoričari moći da se prisete tog teškog vremena, te invizicije kojom su najvećeg balkanskog Evropejca gonile avetinje Svetog Save, cara Dušana, Sv. Vasilija Ostroškog, Sv. Petra Cetinjskog, vladike Rada, Garašanina, Pašića, Mihailovića, Miloševića (sa njim je bila prava mora), Koštunice i Tadića… Možda će i istoričare tom prilikom tužiti, s pravom – zato što jedna takva nepravda boli i kad je se samo prisetimo.
Sada je sve uredu. U Srbiji je pobedio nacizam. Istina samo delimično. Mada, Vesna Pešić reče (a saglasni su sa tim i neki analitičari na RTCG) Tadić je bio u stvari prihvatio velikosrspku politiku. Dakle, Nikolić je samo ogoljena verzija istog. Što bi rekle dve jako protažirane istoričarke koje su po nesreći svoje sudbine etablirane u manijačkom gradu Beogradu: koliko god narod želeo modernizaciju, elite nisu sposobne da mu je daju. Eto, nedavno se i njihov Čedomir Jovanović ogrnuo u srpsku državnu zastavu i počeo da trabunja nešto o gradu koji će izgraditi na steni. Dakle da parafraziram „i ti Čedo, sine moj građansko-mundijalistički-bosansko-sandžačko-albansko državotvori…“ Svako se da pokvariti u toj Srbiji koja što je manja to je više zla i čiji bi narod trebalo… I dok na Kosovu i Metohiji oduzimaju vozila sa tablicama izdatim od strane Republike Srbije, dok traje nasilje nad Srbima na severu pokrajine, dotle je „velika, slavna, demokratska, regionalno-stabilišuća Crna Gora“, odlučila da konačno otvori diplomatsko predstavništvo u Prištini. Trebalo je skoro četiri godine da se nakani i to učini. Niko sada ne spominje razlog zbog koga se toliko odlagalo. Pa Crna Gora je nezavisna, ona istina trpi napade iz Srbije, ali im junački odoleva. Nikada Crna Gora ne bi odugovlačila sa uspostavom diplomatskog predstavništva zbog nekih pritisaka ili obzira prema (nepostojećim) političkim ili poslovnim vezama sa beogradskim vlastima. Ona se, sa pravom, upitala: kamo prava Crnogoraca sa Kosova i Metohije? Prijatelji u Prištini su se zbunili: tih Crnogoraca je nekada bilo, na hiljade, ali se 1999. godine, kada su manjinama i novac delili, niti jedan nije prijavio. Šteta, a javili su se svi, i oni koje je demokratija prognala u Miloševićevu Srbiju, čak i Egipćani.. Crnogoraca, međutim, ni od korova. Šta je bilo sa svima njima, kako se to u nevolji postaje od Crnogrca Srbin, niko nije znao da kaže. Javio se bio tada, sa devet godina zakašnjenja, jedan koji je želeo da obnovi crnogorsku zajednicu i uzme novac (pa Srbi su hteli u tu svrhu i Rusi da postanu a neće da se premetnu u ove naše ssusede od kojih nas samo dva slova dele). Ali sada, u zgodnom času, kada je u Srbiji pobedio Nikolić, kada prašte rafali bratskog NATO-a, kada oduzimaju srpske automobile, ko pita za jednog ili dvojicu Crnogoraca na Kosovu… Da su pravi, bili bi Kosovari.

Izvor: http://www.napredniklub.org