Почетна / Култура / Писац је мртав, живео писац!

Писац је мртав, живео писац!

Пише Наташа Анђелковић

Политичка слика Јужне Африке код Џона Максвела Куција је увек само позадина у којој се одвија универзална људска драма и та веза локалног и универзалног је оно што његову прозу чини важном

 

Књижевно дело нобеловца Џ. М. Куција обухвата десетак романа који су настајали у распону од скоро четрдесет година и три књиге мемоарско-аутобиографске прозе, у које спада и последња „Летње доба“. Специфичности његових животних околности, односно усуд да буде рођен у Јужној Африци као потомак седамнаестовековних холандских колонизатора, препознаће се и у његовом књижевном стваралаштву. Обескорењеност, амбивалентно осећање наследне кривице због узурпације туђих права и туђе земље и везаности и припадности истој тој земљи, расне предрасуде, расна мржња и зазор, апартхејд и могућност саживота белих и обојених, постале су теме његових дела које су привукле западну критику и читалачку јавност и сврстале га у ред ретких двоструких добитника најпре „Букерове награде“ (за романе „Живот и времена Мајка. К“ и „Срамота“) а потом и „Нобелове награде за књижевност“.
Политичка слика Јужне Африке код Куција је увек само позадина у којој се одвија универзална људска драма и та веза локалног и универзалног је оно што његову прозу чини важном.
Аутобиографске романе „Дечаштво“ и „Младост“ који претходе „Летњем добу“ Куци гради као билдунгсромане у којима се прати одрастање и развој јунака, будућег писца, кроз фасцинацију светом који га окружује и искуства живота у мултиетничком друштву пуном тензија током дечаштва, и сређеном, напредном, западном друштву током младости. У трећем делу романеске аутобиографије „Летњем добу“, то удаљавање јунака од аутора, односно писца од самог себе, изражено је и сада већ пренаглашено, тако што је писац Куци, јунак романа аутора Куција, сада умро и млади биограф Винсент, одушевљен његовим делом, покушава да напише његову биографију и у ту сврху ради интервјуе са петоро људи који су били део Куцијевог живота, али углавном његов периферни део. Овакав књижевни поступак омогућава аутору да деконструише идеју писања и демистификује фигуру писца, а исто тако и да преиспита сопствено стваралаштво и однос према самом себи као писцу, као човеку и као могућем књижевном јунаку.
Разговори које биограф води са ових петоро људи и њихове исповести, међутим, мање су приче о Куцију, а више приче о њима самима.
Иако делује као компликована приповедачка игра, ово је заправо велико питање смисла уметничког стваралаштва и природе ствараоца које Куција заокупља. Одговор на то питање добија се изнутра, из самог дела које га поставља. Преминули писац Куци се познаницима који о њему сведоче чини јалов и ригидан, али исти ти познаници и њихове приче оживели су и заживели су с много детаља и енергије и постали предмет књижевног дела захваљујући аутору Куцију који је алтер его јунаку, преминулом писцу Куцију. Пластичност тих јунака и сугестивност њихових исприповеданих животних прича разграђују изнутра и негирају све оно што су о Куцију као човеку и као писцу рекли. Тако Куци усмртивши себе као јунака, оживљава себе као писца и истиче иманентност аутора јунаку и самом делу, што је услов и полазиште сваког стваралаштва.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!