Почетна / Друштво / Како онемогућити српску дијаспору да гласа

Како онемогућити српску дијаспору да гласа

Пише проф. др Јасмина Вујић

У медијима је протурена слика да српска дијаспора није заинтересована да гласа. Смањивање броја бирачких места значи да гласачи у САД-у, Канади или Аустралији да би гласали морају да пређу стотине и некад хиљаде километара

 

Са променом која се десила 2001. године, српска дијаспора се нарочито у прекоморским државама, као што су САД, Канада или Аустралија, понадала да ће се коначно нормализовати односи са Матицом и кренути заједничким снагама у успостављање правне државе и регулисање питања будуће економске, политичке, образовне, научне, духовне и културне сарадње дијаспоре и матице. Дијаспора је пружила руку, Матица није. Дијаспора сваке године шаље дознаке Матици, тако да је прошле године из дијаспоре послато најмање 5,5 милијарди долара, што је био један од главних фактора макроекономске стабилности у Србији у периоду велике економске кризе у свету. Шта је дијаспора добила за то – базично ништа, и чак јој се из године у годину одузима и оно најосновније — право гласа.

[restrictedarea]

ПОСМАТРАЧИ КАО ТУРИСТИ
Као потпредседник Савета дијаспоре, који је тадашња Савезна влада СР Југославије основала 2002. године, и један од два званична представника дијаспоре из САД-а, активно сам учествовала у борби за добијање држављанства по скраћеном поступку, за остваривање права дијаспоре да гласа или у дипломатско–конзуларним представништвима (ДКП) у иностранству, или путем писма, електронске поште, или пуномоћја, на регулисању питања војног рока за двојне држављане, на решавању питања повраћаја имовине и рехабилитације неправедно осуђених, као и на формирању Министарства за дијаспору. Нас неколико је припремило детаљан предлог како би требало да изгледа Министарство за дијаспору и које би морале да му буду дужности и обавезе.
Нажалост, после 10 година, могу једино да закључим да су односи дијаспоре и Матице готово гори него што су били, да дијаспора још увек не може да оствари своје право да гласа путем писма или електронске поште, да је јединствени бирачки списак направљен тек ове године, и то катастрофално, тако да изгледа да има више бирача на том списку него што има Срба, да још увек није враћена отуђена имовина законитим власницима, а рехабилитација неправедно осуђених иде веома споро и траљаво. Министарство за дијаспору је додељено једној минорној странки, чији су чланови (част изузецима) подсећали на јагњеће бригаде које су харале дијаспором. Инвеститори из српске дијаспоре су сматрани инвеститорима другог реда, којима не би требало давати никакве повластице, док су се милиони евра практично поклањали „Ју-Ес-Стилу“, „Фијату“, страним банкама и сл. Српски стручњаци, инжењери, научници, професори са огромним искуством у земљама широм света нису потребни Матици, јер партократе све то знају много боље. Сведоци смо да је наука бачена на колена, Институт у Винчи уништен, а образовање доведено на најниже гране, као и некада чувени Београдски универзитет.
Као пример систематског спречавања дијаспоре да гласа, навешћу само неколико примера из личног искуства. Иако сам се уредно и на време регистровала да гласам у ДКП у Чикагу 2007. године, и мада сам отишла да гласам, нисам могла да остварим то право пошто су спискови за Чикаго послати у Вашингтон, из Вашингтона у Чикаго, и тако укруг. Нико није могао да гласа. До данас нисам добила обавештење да ли је ико одговарао због слања погрешних спискова на изборна места. Друго, Конзулат у Чикагу је морао да провери спискове и да о грешкама обавести надлежне да би се то што пре исправило.
Пре четири године, нас неколико колега смо успели да сакупимо довољан број регистрованих бирача да би се отворило изборно место у Сан Франциско заливу. Била сам члан Изборне комисије. Људи који су се редовно пријавили и дошли да гласају, нису могли да гласају, јер их поново није било на списку. А да не помињем 19 туриста (тј. посматрача из разних странака), који су се појавили рано ујутро и онда отишли у шопинг, да би се појавили касно увече. Њих није интересовало нити наше, нити сопствено гласање, зато што њих наравно у нашим списковима није ни било.

БИРАЧКИ СПИСАК ЈЕ ФАРСА
И овог пута су се дешавале веома чудне ствари око бирачких спискова и обавештавања дијаспоре: 1) Надлежни Конзулат у Чикагу није учинио готово ништа да се људи који су имали право да гласају обавесте како то могу и да учине. На пример, добила сам писмо са обавештењем из Конзулата само један дан пре истека рока за пријаву;
2) Пошто су се у задњих 10 година путне исправе и лична документа мењала неколико пута, чак и они који су на све начине пробали да прате промене и прибаве важећа документа су одустали када су се појавили биометријски пасоши и личне карте – сада је потребно да се лично путује до Чикага или Вашингтона (уз огромне трошкове), што је раније могло да се оствари путем поште; 3) Рок за обавештавање дијаспоре је био изузетно кратак и нико, на пример, није обавестио дијаспору у Калифорнији да је рок за подношење пријава 14. априла, девет сати краћи за њих: рок је био у три поподне, а не у поноћ, јер се рачунало према времену у Београду! То наравно није писало у обавештењима које је послао Конзулат; 4) Ово је био трећи узастопни пут како је поново тражено да се пријављујемо за бирачки списак, иако смо то већ два пута урадили; 6) Нико није обавестио нас у Калифорнији да ли ће бити отворено бирачко место. Није постојало ниједно место на којем је могло да се добије обавештење где ће бити отворена бирачка места! Како смо касније прочитали, број бирачких места у дијаспори је преполовљен. Један део пријављених је добио писмо са обавештењем из Конзулата, али на три дана пре избора, док су неки обавештење добили на сам дан избора, 5. маја! Имајући у виду да се авионске карте у САД-у набављају бар две недеље унапред, јер су иначе изузетно скупе, ово је директно значило да људи из Калифорније неће моћи да путују у Чикаго на дан избора и гласају. Спровела сам анкету међу бирачима из Калифорније и нико није могао да оде до Чикага да гласа. Велики број уредно регистрованих бирача уопште није добио никакво обавештење, иако су се по трећи пут редовно пријавили, и иако су гласали пре четири године.
Уз све горе наведено, јасно је да је све урађено како би се српска дијаспора спречила да гласа и како би се у медијима протурила слика да српска дијаспора и није заинтересована да гласа. Смањивање броја бирачких места значи да гласачи у САД-у, Канади или Аустралији да би гласали морају да пређу стотине и некад хиљаде километара! Јединствени гласачки списак је фарса, и потребно је под хитно оформити комисију која ће упоредити спискове које има МУП (тј. списак грађана Србије који имају важећа документа) са тзв. јединственим списком. Убеђена сам да би се нашле огромне разлике, те да стога сматрам да су ови избори нерегуларни и да се морају поновити. Такође се под хитно мора омогућити дијаспори са правом гласа да то право и оствари или у дипломатско-конзуларним представништвима (ДКП) у иностранству, или путем писма, електронске поште, или пуномоћја.

С поштовањем,
прoф. др Јасмина Вујић,
Калифорнија, САД
8. мај 2012.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Iznosim moje iskustvo iz Danske. Iako sam na vreme prijavio suprugu i sebe za glasanje, odgovor (navodno iz RIK-a) je bio, da glasanje nije moguce, jer nije bio dovoljan broj prijavljenih gradjana(najmanje 100).
    Meni je neshvatljivo da ima neki minimum prijavljenih, koji odlucuje dali ce glasanja biti ili nece.
    Zato cvrsto verujem da je rezimu bilo itekako vazno da dijaspora bude sto manje zastupljena na ovim izborima.
    Pozdrav Goran Kopenhagen




    0



    0
  2. Ovo je fini, humanitarni, civilizovan i shto je najvazhnije demokratski metod ZABRANE dijaspori da glasa, kaplarovo posluga to jednostavno nije dopushtala „neprijateljima“ njiove „drzhave“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *