Почетна / Други пишу / Бранко Жујовић: Политика преврнуте чарапе

Бранко Жујовић: Политика преврнуте чарапе

Флоскула „и Русија и ЕУ“ је неоригинална реплика слогана „и Косово и ЕУ“, намењена за исту, једномандатну употребу. Србија има европско место, али оно није у оваквој ЕУ

Српска политика, то је феномен на трагу „Странца“ Албера Камија, европски пожељан српски Сизиф. Управо, узалудник који ће на крају престати да ваља свој проевропски камен, али тек када му неки бриселски форум коначно прикачи за врат тај исти камен и уклони га, оваквог какав је данас, с лица Европе.

Не због тога што је узалудник заиста учинио (пуцао у самоодбрани, рецимо), него зато што није испунио наметнута спољнополитичка очекивања европских партнера у која је, неразумевајући их и не доживљавајући их као своје – али стидећи се себе, опсесивно желео да верује до самоуништења!

Први кораци новог председника Србије не уливају наду у стварне државне промене, иако се то у једном тренутку учинило могућим. За промене, Николићу ипак недостају партнери, аутентичност и постојаност. Он је већ на првом кораку произвео само микро-деривате досадашње контроверзне политике Београда, која је ни тамо ни овде.

Није могуће путовати у Москву вакуумом властитог страначког или државничког статуса. Није могуће са председником Руске Федерације разговарати као обичан члан странке, који је раније позван на конгрес Јединствене Русије, а на конгресу избећи обраћање позивајући се на супротан аргумент.

Председнику није потребна инаугурација да би био то што већ јесте. Није могуће бити само мало председник. Није могуће стално у Бриселу бити једно, у Москви друго, а у Београду треће. Ћифтинско наслеђе у политици, за које се држи да је врхунско државништво и сушта мудрост, коначно мора да ишчезне из понашања српских политичара.

Државник Николић, ако то јесте, не може рећи да још није чуо да ће формално признавање независности Косова и Метохије бити услов за улазак Србије у ЕУ, када то у Србији и деца одавно знају. Зашто од срске политике и он прави куглицу за флипер? Зар ће формално признавање статуса ишта значити, када албанска нелегална држава буде до краја установљена, управо вољом ЕУ?

Државништво је визија, која се предочава грађанима и реализује. У Србији нема планова и реализације. Она је земља немогућих обећања. То да Србија не влада у Приштини, а да Албанци не владају у Северној Митровици јадна је излазна стратегија политике и Косово и ЕУ. У том смислу, Чедомир Јовановић је много поштенији и од Тадића и од Николића.

Уосталом, и Флоскула „и Русија и ЕУ“ је неоригинална реплика слогана „и Косово и ЕУ“, намењена за исту, једномандатну употребу. Србија има европско место, али оно није у оваквој ЕУ. У ЕУ нема Косова и Метохије у Србији. У ЕУ, коју пројектују, са јединственом владом и централном банком, нема билатералне стратешке сарадње, нарочито не за мале државе.

Није ствар у томе да Србија буде мост између истока и запада. Философска потка Светосавља, у профаном свету политике је тек флоскула. Србија није подесна платформа за такав, међуконтинентални пројекат. Суштина нове политике треба да буде дефинисање новог места Србије у Европи, у интересном простору који отварају Москва и Европа коју предводи Берлин.

Шта је Србија за време Царинског рата требало да уради? Да се препусти Аустро-Угарској и да нестане, само зато што је на почетку XX века та трула и беспризорна монархија била највећи српски трговински партнер? Очајавање у лажној аргументацији и нечињењу, у циљу деградације властите државе, врхунски је грех српске политике.

Само ако сачува политичку, дакле и војну неутралност, Србија има своје реално место у односима Европе и Русије. Ако Србија остане вечни кандидат за члана или чак постане члан ЕУ једног далеког дана, постаће геополитички плен сила које јој никада стварно у историји нису биле наклоњене. Трпети институционалне утицаје и уцене Лондона и Берлина, није исто што и позиционирати се интересно између Берлина и Москве.

Рећи: ми морамо у ЕУ, јер је она наш највећи спољнотрговински партнер је јадно. Зашто у Београду нико не каже: остајемо отворени за ЕУ, али тражимо нова тржишта. Па чланице ЕУ, док још могу то да раде у билатералним односима, односно док не добију владу и централну банку, активно траже нова тржишта.

Одакле Николићу идеја да ће успети да оснажи Србију до уласка у ЕУ? Прво, ЕУ је у дубокој кризи, она више нема новца, а њене јужне и централне државе тресе економска криза, много озбиљнија него што то контролисани медији у Србији преносе. Друго, зар управо САД и ЕУ нису креатори свих влада у Београду за последњих десетак година, од којих је већина темељн упропашћавала државу?

Зар ЕУ није сила која је од проевропског Београда тражила искључиво спољнополитичке уступке, али не и модрнизацију и јачање државе? Зашто неко мисли да ће сада несолвентни Брисел, због Николићеве политике изврнутих чарапа променити своју агенду? И шта ће се догодити када ЕУ саопшти да је признавање албанске нелегалне државности услов?

На жалост, неће се догодити ништа. Контролисани медији у Србији већ су окончали пола посла на припреми српске јавности. До краја Николићевог мандата, она ће бити анестезирана и припремљена за отварање своје амбасаде у Приштини. Од свега, можда добије право да отвори конзулат у Северној Митровици и Грачаници. Разуме се, ако тамо буде Срба или новца за тако нешто.

А шта ће за то време бити у централној Србији? У Београду ће се увелико гнездити нова каста проевропских супер-бирократа, позиционирана одмах испод тајкуна. Супер-каста страначких чиновника имаће горњи и доњи слој. Горњи ће плате примати од европске бирократије у Бриселу или индиректно од Брисела. Она ће своје високе плате чувати до смрти, по цену свега што стоји на лажном путу Србије ка ЕУ.

Други слој већ постоји. То је партитократска Србија, испозапошљавана по јавним предузећима, установима и којекаквим надлештвима. Обе касте чекају своју напредњачку попуну. Биће то партијско остварење европског сна Србије.

Објављени су приоритети будуће владе: олакшице за привреду, подстицаји производње, социјалне мере и квалитет живота грађана, реформе институција. Као да су Србијом владали Паја Патак и Шиља, а не нови мандатар!

Ако то нови председник, који ће у прозападним салонским круговима Београда заувек остати неуки сељак склон рату и насиљу, ипак аминује, грађанима остаје само да поверују. Вера и нада умиру последње. Касније чак и од државе. А у преврнуту чарапу Николићеве политике ЕУ неће ставити ништа, добар вам стојим!

Извор: Глас Русије

2 коментара

  1. … da pocekamo, da se predsednik-pripravnik ‘inaugurira’ ?! A dotle, da ukazemo na mudrost – kako se cutanjem – najmanje moze pogresiti ?!




    0



    0
  2. Malo je bilo onih koji su svoj glas dali TOMISLAVU NIKOLICU !Vecina gradjana glasala je PROTIV TADICA. Dakle, ocekuje se diagonalno suprotna politika od prethodne. Cini se da to novi PREDSJEDNIK nije shvatio. Nikolic bi mogao biti jos jedno RAZOCARANJE za vecinski, patriotski srpski narod.Zataskavanjem izborne kradje, nastavak bezalternativnog puta, stidljivim neformalnim odnosima prema RUSIJI, slizivanje sa TADICEM, prvi su KRIVI koraci novog predsjednika,ili otkrivanje „pravog lica“. Nece se dugo cekati na ovaj odgovor.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!