Знање није политички неутрално

Пише Зоран Аврамовић

Ко су аутори пројекта стратегије образовања у Србији до 2020. године? Да ли су то „чисти“ научни радници и професори који држе у малом прсту проблематику образовања или су то аутори са мање или више јасном политичком припадношћу?

 

О Стратегији развоја српског образовања у Србији до 2020. године, као и о свакој другој стратегији, могућно је расправљати на више начина: 1) о основним идејама и садржају, 2) о могућним резултатима, 3) ауторству, 4) начину остваривања.
У овој прилици задржаћу пажњу на 3) и 4) приступу, због тога што то нису занемарљиви елементи стратегије, а и видљиво је да се јавна дискусија усмерава на 1) и 2). Већ је у критичкој јавности примећено да ова стратегија не води рачуна о реалности, при чему се истиче стање привреде, сиромашан буџет, незапосленост, нагли пораст броја гимназија, финансирање по глави ученика. Лако је уочити идеализам циљева и реалност средстава у овом документу. Да ли ико верује да ће за осам година број високообразованих грађана порасти са осам одсто на 38,5 одсто грађана, старости између 30 и 34 године? Приговор је, такође, да у стратегији нема нових идеја, да је конформистички у схватању живота и функционисања институција (што ће се одмах доказати идеолошко-политичким профилима састављача документа).

ИЛУЗИЈЕ О САГЛАСНОСТИ И КОНФЛИКТНОСТИ

[restrictedarea]

Да би придобили подршку стручне јавности, учесници пројекта на изради стратегије организују јавне расправе по унутрашњости Србије. То су  организовани сусрети на којима се опрезно износе мишљења, претежно учитеља и наставника, која се крећу од системских питања и места у европском простору образовања, до ускостручних питања и мање важних за саму стратегију. Тако у јавну расправу су укључена права детета, награђивање наставника, једносменски рад, услови рада у школама, матурски испит. И тако даље.
Али, један аспект  стратегије о којој је реч није ни дотакнут у стручној и широј јавности. Просветна власт наводи да је 200 сарадника радило на овој стратегији. Али, заобилази се и партијско-политички контекст, с обзиром на то да иза ове стратегије стоји једна грана државне власти – Министарство просвете и науке, а не научна институција.
Ко је творац стратегије образовања на националном нивоу, важно је стручно, али и политичко питање. И када би стручни кругови организовали израду пројекта из своје области појавиле би се разлике у теоријским и методским становиштима. Неопходно је да се напусти илузија о стручној сагласности и ванстручној конфликтности. У оквиру сваке струке постоје мање или веће теоријске разлике у погледима на проблем и начинима његовог разрешења.
А када израду стратегије организује државна власт онда је питање ауторства још важније, због тога што се ту снажно уплиће политички чинилац. Чланови тима који раде на изради стратегије нису пали с неба, него их је неко изабрао. А тај неко је владајућа екипа у државном апарату, а на првом месту Влада Републике Србије.

ПРЕПЛАЋЕН ПОСАО
Одмах би требало истаћи чињеницу да је у изради стратегије учествовао велики број сарадника. У документу пројекта пише да је било 13 координатора, 15 опонената, девет страних рецензената и више од 100 сарадника (укупно више од 200 стручњака). То није мали број и јавност би требало да зна колико је овај посао коштао пореске обвезнике. Финансијери би морали да изађу са податком о трошку, односно новцу који је влада издвојила из буџета. Информација о трошковима  стратегије је важна за јавност, зато да би се оценила евентуална преплаћеност посла и, оно што је још важније, да би се трошкови довели у везу са оним што је корист или штета од одрађеног посла.  Новац се даје за сваки посао, али не доноси свако улагање корист: знамо и за промашене инвестиције.
Да видимо ко су аутори пројекта стратегије образовања? На први поглед, аутори припадају образовној делатности у широком значењу речи. Неки се професионално баве образовањем, неки су професори универзитета, од којих су опет неки обављали управне функције у Министарству просвете и науке. А неки нису познати широј струковној јавности по својим референцама. Међутим, када се пажљивије погледа, то нису само чисти научни радници, чисти професори који држе у малом прсту проблематику образовања, то су и аутори са мање или више јасном политичком припадношћу. Само један или двојица сарадника нису политичко-партијски опредељени. Остали манифестно и латентно. У којем политичком кругу се крећу аутори стратегије? Без икаквог двоумљења, свако ко пажљиво погледа списак учесника на пројекту закључиће да је то документ  произведен од чланова и присталица ДС-а и СПС-а. У Савету пројекта су чланови Министарства просвете и науке, министар и државни секретари, водећи координатори неекспониране присталице владајуће елите на власти (да нису не би били координатори). У експертским групама, координатори министри из круга некадашњег ДОС-а, помоћници министара, присталица власти ДС-а и СПС-а. У једној експертској групи координатор је бивши ДС-ов министар науке Драган Домазет, упамћен по томе што је политички-идеолошки пропуштао директоре Института на функције, а опонент помоћник министра за високо образовање из истог мандата Србијанка Турајлић. Можемо само замислити каква је то идеолошко-политичка хармонија на образовном пољу, и то стратешком!
Може се очекивати да један број учесника на изради стратегије себе дистанцира од владајућих странака ДС и СПС. То не би било неочекивано, али не би било ни тачно. Знање није ни вредносно, ни политички неутрално. Не постоји стручно знање под стакленим звоном. У време када научно знање добија све више практично усмерење и те како је важно како ће бити употребљено од стране политичке елите, а поготово када је директно у функцији владајуће политичке класе. Стручњаци који су учествовали на  изради стратегије пристали су да она буде дело владајуће елите, а не дело политичко-стручног консензуса. Нема никакве сумње да су они пристали да се њихово знање политички партизује, да постане „власништво“ коалиције на власти од 2008. до 2012. године.
Дакле, када је реч о стручном и идеолошко-политичком профилу учесника на пројекту, јасно је као на длану да су стратегију образовања Републике Србије саставили садашња власт (2008-2012) и њени савезници. Зашто је ова чињеница важна за оцену ваљаности саме стратегије? Па важно је бар из два разлога. Ако је стратегију урадила садашња власт у просвети, логично је питање зашто би она обавезивала нову власт у овој области друштва? Зашто би политичка опозиција морала да прихвати стратегију у којој није учествовала?

ПОУКЕ ЈЕДНОГ ИСКУСТВА
Ако би нова власт прихватила да остварује  документ  на чијој изради није учествовала, она би с једне стране пристала на понижавање, и то појачано због тога што се документ  објављује на крају мандата ове власти. С друге стране, имплицитно би признала да нема своје стручњаке за образовну политику. И још нешто. Признало би се, опет имплицитно, да је сва просветна памет преточена у документ стратегије и то до 2020. године.
Разуме се, озбиљна и одговорна опозиција садашњој власти не може на то да пристане. Она има своје стручњаке и стручњаке који је политички преферирају. Можда би они сачинили квалитетнији програм развоја образовања до 2020. године. Зашто би они били само извршиоци документа на чијој изради нису могли да учествују? Странчарење у овој области, у области која најизразитије представља опште добро сваке нације, не може да рачуна на успех. Чињеница да је из пројекта стратегије искључен немали број стручњака који политички припадају опозиционим странкама, највећа је препрека остваривања написаних теза у пројекту о којем је реч. Готово са сигурношћу може да се предвиди неуспех овако скројене стратегије. Ту не помаже ни ново путовање чланова тима стратегије о трошку државе по Србији и организовање јавних расправа. Неопходно је што више учесника укључити у разговор, тобоже због демократичности рада на крају обављеног посла.
Шта из овог искуства можемо да извучемо као поуку? Имамо пример  на који се не би требало угледати, јер је штетан по интересе образовања као општег добра нације и државе. У будућности Србије најважније је да се заувек напусти пракса да владајућа партија или владајућа коалиција узме новац из буџета и плати своје чланове и савезнике да израде документ који би требало да се реализује у наредној деценији. Мора се прећи на другачији метод рада. Када се ради на националној стратегији било којег дела друштвене структуре, и то на националном нивоу, онда се мора поћи од политичког консензуса, пре свега. Зашто? Зато што та врста консензуса, а не стручног, обезбеђује имплементацију стратегије. Другим речима, потребно је да власт укључи опозицију у свим фазама израде стратегије. То би био доказ да власт и опозиција брину о основним интересима нације и државе. Али, у Србији је на власти коалиција која ни о угаоном камену државе, као што је Косово и Метохија, неће да се договори са опозицијом, а камоли о мање важним друштвеним питањима. Када политику о Косову „водим ја“, како рече шеф државе, а не водимо је ми, онда је јасно о каквој политичкој култури се овде ради. Када се ова политика промени, доћи ће до измене начина израде и остваривања стратегије образовања, као и сваке друге стратегије од националног и државног интереса.

[/restrictedarea]