Znanje nije politički neutralno

Piše Zoran Avramović

Ko su autori projekta strategije obrazovanja u Srbiji do 2020. godine? Da li su to „čisti“ naučni radnici i profesori koji drže u malom prstu problematiku obrazovanja ili su to autori sa manje ili više jasnom političkom pripadnošću?

 

O Strategiji razvoja srpskog obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, kao i o svakoj drugoj strategiji, mogućno je raspravljati na više načina: 1) o osnovnim idejama i sadržaju, 2) o mogućnim rezultatima, 3) autorstvu, 4) načinu ostvarivanja.
U ovoj prilici zadržaću pažnju na 3) i 4) pristupu, zbog toga što to nisu zanemarljivi elementi strategije, a i vidljivo je da se javna diskusija usmerava na 1) i 2). Već je u kritičkoj javnosti primećeno da ova strategija ne vodi računa o realnosti, pri čemu se ističe stanje privrede, siromašan budžet, nezaposlenost, nagli porast broja gimnazija, finansiranje po glavi učenika. Lako je uočiti idealizam ciljeva i realnost sredstava u ovom dokumentu. Da li iko veruje da će za osam godina broj visokoobrazovanih građana porasti sa osam odsto na 38,5 odsto građana, starosti između 30 i 34 godine? Prigovor je, takođe, da u strategiji nema novih ideja, da je konformistički u shvatanju života i funkcionisanja institucija (što će se odmah dokazati ideološko-političkim profilima sastavljača dokumenta).

ILUZIJE O SAGLASNOSTI I KONFLIKTNOSTI

[restrictedarea]

Da bi pridobili podršku stručne javnosti, učesnici projekta na izradi strategije organizuju javne rasprave po unutrašnjosti Srbije. To su  organizovani susreti na kojima se oprezno iznose mišljenja, pretežno učitelja i nastavnika, koja se kreću od sistemskih pitanja i mesta u evropskom prostoru obrazovanja, do uskostručnih pitanja i manje važnih za samu strategiju. Tako u javnu raspravu su uključena prava deteta, nagrađivanje nastavnika, jednosmenski rad, uslovi rada u školama, maturski ispit. I tako dalje.
Ali, jedan aspekt  strategije o kojoj je reč nije ni dotaknut u stručnoj i široj javnosti. Prosvetna vlast navodi da je 200 saradnika radilo na ovoj strategiji. Ali, zaobilazi se i partijsko-politički kontekst, s obzirom na to da iza ove strategije stoji jedna grana državne vlasti – Ministarstvo prosvete i nauke, a ne naučna institucija.
Ko je tvorac strategije obrazovanja na nacionalnom nivou, važno je stručno, ali i političko pitanje. I kada bi stručni krugovi organizovali izradu projekta iz svoje oblasti pojavile bi se razlike u teorijskim i metodskim stanovištima. Neophodno je da se napusti iluzija o stručnoj saglasnosti i vanstručnoj konfliktnosti. U okviru svake struke postoje manje ili veće teorijske razlike u pogledima na problem i načinima njegovog razrešenja.
A kada izradu strategije organizuje državna vlast onda je pitanje autorstva još važnije, zbog toga što se tu snažno upliće politički činilac. Članovi tima koji rade na izradi strategije nisu pali s neba, nego ih je neko izabrao. A taj neko je vladajuća ekipa u državnom aparatu, a na prvom mestu Vlada Republike Srbije.

PREPLAĆEN POSAO
Odmah bi trebalo istaći činjenicu da je u izradi strategije učestvovao veliki broj saradnika. U dokumentu projekta piše da je bilo 13 koordinatora, 15 oponenata, devet stranih recenzenata i više od 100 saradnika (ukupno više od 200 stručnjaka). To nije mali broj i javnost bi trebalo da zna koliko je ovaj posao koštao poreske obveznike. Finansijeri bi morali da izađu sa podatkom o trošku, odnosno novcu koji je vlada izdvojila iz budžeta. Informacija o troškovima  strategije je važna za javnost, zato da bi se ocenila eventualna preplaćenost posla i, ono što je još važnije, da bi se troškovi doveli u vezu sa onim što je korist ili šteta od odrađenog posla.  Novac se daje za svaki posao, ali ne donosi svako ulaganje korist: znamo i za promašene investicije.
Da vidimo ko su autori projekta strategije obrazovanja? Na prvi pogled, autori pripadaju obrazovnoj delatnosti u širokom značenju reči. Neki se profesionalno bave obrazovanjem, neki su profesori univerziteta, od kojih su opet neki obavljali upravne funkcije u Ministarstvu prosvete i nauke. A neki nisu poznati široj strukovnoj javnosti po svojim referencama. Međutim, kada se pažljivije pogleda, to nisu samo čisti naučni radnici, čisti profesori koji drže u malom prstu problematiku obrazovanja, to su i autori sa manje ili više jasnom političkom pripadnošću. Samo jedan ili dvojica saradnika nisu političko-partijski opredeljeni. Ostali manifestno i latentno. U kojem političkom krugu se kreću autori strategije? Bez ikakvog dvoumljenja, svako ko pažljivo pogleda spisak učesnika na projektu zaključiće da je to dokument  proizveden od članova i pristalica DS-a i SPS-a. U Savetu projekta su članovi Ministarstva prosvete i nauke, ministar i državni sekretari, vodeći koordinatori neeksponirane pristalice vladajuće elite na vlasti (da nisu ne bi bili koordinatori). U ekspertskim grupama, koordinatori ministri iz kruga nekadašnjeg DOS-a, pomoćnici ministara, pristalica vlasti DS-a i SPS-a. U jednoj ekspertskoj grupi koordinator je bivši DS-ov ministar nauke Dragan Domazet, upamćen po tome što je politički-ideološki propuštao direktore Instituta na funkcije, a oponent pomoćnik ministra za visoko obrazovanje iz istog mandata Srbijanka Turajlić. Možemo samo zamisliti kakva je to ideološko-politička harmonija na obrazovnom polju, i to strateškom!
Može se očekivati da jedan broj učesnika na izradi strategije sebe distancira od vladajućih stranaka DS i SPS. To ne bi bilo neočekivano, ali ne bi bilo ni tačno. Znanje nije ni vrednosno, ni politički neutralno. Ne postoji stručno znanje pod staklenim zvonom. U vreme kada naučno znanje dobija sve više praktično usmerenje i te kako je važno kako će biti upotrebljeno od strane političke elite, a pogotovo kada je direktno u funkciji vladajuće političke klase. Stručnjaci koji su učestvovali na  izradi strategije pristali su da ona bude delo vladajuće elite, a ne delo političko-stručnog konsenzusa. Nema nikakve sumnje da su oni pristali da se njihovo znanje politički partizuje, da postane „vlasništvo“ koalicije na vlasti od 2008. do 2012. godine.
Dakle, kada je reč o stručnom i ideološko-političkom profilu učesnika na projektu, jasno je kao na dlanu da su strategiju obrazovanja Republike Srbije sastavili sadašnja vlast (2008-2012) i njeni saveznici. Zašto je ova činjenica važna za ocenu valjanosti same strategije? Pa važno je bar iz dva razloga. Ako je strategiju uradila sadašnja vlast u prosveti, logično je pitanje zašto bi ona obavezivala novu vlast u ovoj oblasti društva? Zašto bi politička opozicija morala da prihvati strategiju u kojoj nije učestvovala?

POUKE JEDNOG ISKUSTVA
Ako bi nova vlast prihvatila da ostvaruje  dokument  na čijoj izradi nije učestvovala, ona bi s jedne strane pristala na ponižavanje, i to pojačano zbog toga što se dokument  objavljuje na kraju mandata ove vlasti. S druge strane, implicitno bi priznala da nema svoje stručnjake za obrazovnu politiku. I još nešto. Priznalo bi se, opet implicitno, da je sva prosvetna pamet pretočena u dokument strategije i to do 2020. godine.
Razume se, ozbiljna i odgovorna opozicija sadašnjoj vlasti ne može na to da pristane. Ona ima svoje stručnjake i stručnjake koji je politički preferiraju. Možda bi oni sačinili kvalitetniji program razvoja obrazovanja do 2020. godine. Zašto bi oni bili samo izvršioci dokumenta na čijoj izradi nisu mogli da učestvuju? Strančarenje u ovoj oblasti, u oblasti koja najizrazitije predstavlja opšte dobro svake nacije, ne može da računa na uspeh. Činjenica da je iz projekta strategije isključen nemali broj stručnjaka koji politički pripadaju opozicionim strankama, najveća je prepreka ostvarivanja napisanih teza u projektu o kojem je reč. Gotovo sa sigurnošću može da se predvidi neuspeh ovako skrojene strategije. Tu ne pomaže ni novo putovanje članova tima strategije o trošku države po Srbiji i organizovanje javnih rasprava. Neophodno je što više učesnika uključiti u razgovor, tobože zbog demokratičnosti rada na kraju obavljenog posla.
Šta iz ovog iskustva možemo da izvučemo kao pouku? Imamo primer  na koji se ne bi trebalo ugledati, jer je štetan po interese obrazovanja kao opšteg dobra nacije i države. U budućnosti Srbije najvažnije je da se zauvek napusti praksa da vladajuća partija ili vladajuća koalicija uzme novac iz budžeta i plati svoje članove i saveznike da izrade dokument koji bi trebalo da se realizuje u narednoj deceniji. Mora se preći na drugačiji metod rada. Kada se radi na nacionalnoj strategiji bilo kojeg dela društvene strukture, i to na nacionalnom nivou, onda se mora poći od političkog konsenzusa, pre svega. Zašto? Zato što ta vrsta konsenzusa, a ne stručnog, obezbeđuje implementaciju strategije. Drugim rečima, potrebno je da vlast uključi opoziciju u svim fazama izrade strategije. To bi bio dokaz da vlast i opozicija brinu o osnovnim interesima nacije i države. Ali, u Srbiji je na vlasti koalicija koja ni o ugaonom kamenu države, kao što je Kosovo i Metohija, neće da se dogovori sa opozicijom, a kamoli o manje važnim društvenim pitanjima. Kada politiku o Kosovu „vodim ja“, kako reče šef države, a ne vodimo je mi, onda je jasno o kakvoj političkoj kulturi se ovde radi. Kada se ova politika promeni, doći će do izmene načina izrade i ostvarivanja strategije obrazovanja, kao i svake druge strategije od nacionalnog i državnog interesa.

[/restrictedarea]