Почетна / Регион / Неговање мржње

Неговање мржње

Пише Предраг Николић

Овог априла Сарајевом нису одјекивале експлозије, снајперски хици и гомила на улицама, али су речи које су пратиле ове догађаје биле једнако убојите и разорне подсећајући умногоме на реторику која је доминирала предратном Босном

 

Централни догађај обележавања 20. година од почетка рата у Федерацији БиХ представљала је „Сарајевска црвена линија“, инсталација 11.541 празне столице постављене дуж главне сарајевске, Титове улице

Месец април и први прољетни сунчани дани означили су почетак низа манифестација којима се у Сарајеву и Федерацији БиХ обележава 20. година од почетка рата у овој земљи и исто толико од наводне опсаде главног града ове бивше централне југословенске републике. Централни догађај представљала је „Сарајевска црвена линија“, инсталација 11.541 празне столице постављене дуж главне сарајевске, Титове улице, као и помпезно прослављена годишњица оснивања Армије БиХ, коју слављеници, претенциозно, означише „поносом који је одбранио цивилизацију, заједнички живот и образ свијета на прагу 21. вијека“.

РЕЧИ УМЕСТО ГРАНАТА
Овог априла Сарајевом нису одјекивале експлозије, снајперски хици и гомила на улицама, али су речи које су пратиле ове догађаје биле једнако убојите и разорне подсећајући умногоме на реторику која је доминирала предратном Босном.

[restrictedarea]

Сарајевска политичка елита, али не само она, још једном је себи дала одушка изговарајући о Србима, Републици Српској и Србији све оно што у данашњем времену није политички коректно јавно испољавати, а тако добро служи јединоме што перјанице те елите знају да раде – неговању мржње. Преко педесет разних институција, градских и федералних, основних и средњих школа учествовало је у „Сарајевској црвеној линији“, која је према речима идејног творца пројекта Хариса Пашовића симболизовала исто толико „убијених“ грађана Сарајева током 1.425 дана „најдуже опсаде једног града у историји ратовања и исто толико дуге, фашистичке агресије на једну земљу“. Ни Пашовић, ни уплакани Лагумџија, нити сарајевски и федерални медији нису појаснили о каквој се „агресији“ ради и како је, уопште, могућа агресија на сопствену земљу, с обзиром на то да су у Босни ратовали Сарајлије против Сарајлија, Тузлаци против Тузлака, а и опсада Сарајева је мит настао у лабораторијама „Рудер&Фина“ и сличних америчких агенција за ратни инжењеринг. Ратна линија поделе у Сарајеву пролазила је посред града, а Срби су чак током читавог рата држали једну централну сарајевску Општину Грбавицу, те стога говорити о опсади Сарајева најобичнија је лаж и опсена. Полагање венаца на месту страдања Олге Сучић и Суаде Дилберовић „првих жртава рата у БиХ“ је несхватљив цинизам, али и увреда за ове недужне, трагично страдале девојке, јер су јавности већ одавно позната сведочења очевидаца и учесника да су на масу испред Скупштине тадашње БиХ пуцали муслимански снајперисти, а не Срби, како су тих дана о томе извештавали светски медији. Сувишно је рећи да у Сарајеву никоме није ни пало на памет да можда запале покоју свећу за Николу Гардовића, српског свата кога је 1. марта 1992.године, много пре Суадине и Олгине погибије, испред старе цркве на Башчаршији убио, само зато што је у руци држао заставу Српске православне цркве, криминалац Рамиз Делалић Ћело који је одмах после  почетка ратних сукоба у Сарајеву постао комендант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од Алије Изетбеговића за заслуге примио пиштољ са посветом.

КРВАВИ РЕФЕРЕНДУМ
Наравно, није ни поменуто да се ово свирепо убиство десило управо на дан када су муслимани и Хрвати гласали на неуставном референдуму за независност, и тиме јасно показали каква би судбина чекала Србе у њиховој „мултиетничкој“ Босни. То су, уосталом, најбоље осетили сарајевски Срби, којих је од предратних више од две стотине остало једва неких десетак хиљада. Многи од оних који су својим чињењем или нечињењем добрано допринели босанској трагедији били су и овог априла ту, јер се злочинац увек враћа на место злочина. Ед Вулијами, Флоренс Артман, Кристијан Аманпур својим извештајима са лица места подсетили су на своје ратне сарајевске дане током којих су дали крила муслиманским медијским манипулацијама, али и били покриће за многе злочине почињене над цивилима од стране припадника„херојске“ Армије БиХ. Као што ови новинарски корифеји америчког империјализма током ратних година нису проверавали веродостојност вести које су слали у етар, тако се ни данас нису питали да ли се међу оних 11.541 „убијеним“ Сарајлијом налазе и сви сарајевски Срби нестали у Казанима, мучени и убијани у касарни Виктор Бубањ или, можда, српски официри стрељани у самом центру Сарајева. Судбина бројних Срба и Српкиња који су до смрти премлаћивани и силовани по разним сарајевским буџацима и подрумима никада није интересовала ове „новинарске громаде“. Сарајево је за њих посао. Они су ту да оправдају мржњу и прошире лаж. Реторика данашњег Сарајева слика је и прилика оног предратног, уз поменуту, малу разлику у броју Срба који су у овом граду живели пре 1992. године и који су ту данас.
Ако је за мир неопходна добра воља, онда га у Босни изгледа никада неће бити. Једна арапска пословица каже да се до мира долази кроз разумевање, а не кроз споразуме. Зато је годишњица почетка рата у БиХ била изузетна прилика да се дефинишу, макар на симболичкој равни, места која би могла бити предмет заједничког одавања поште свим несрећним људима који су побијени током босанског рата, а таквих случајева је било на свим зараћеним странама, само зато што нису одговарали онима који су у том тренутку били господари живота и смрти на датом подручју. Међутим, такав приступ је изостао. То и не треба да чуди, јер је за босанске муслимане мултиетнична Босна, којом се толико диче, само према спољњем свету окренуто згодно средство за извлачење политичке користи. На унутрашњем плану муслимани не показују ни минимум разумевања за другу страну, односно друге народе, пре свега српски народ у БиХ са којим, наводно, желе да деле судбину и равноправно живе у заједничкој држави. Зато је ова годишњица почетка рата у Босни, која ће се у Федералном Сарајеву током читаве 2012. године обележавати на разне начине, опомена за Србе. Опомена да рат против српског народа није престао. Он се и даље води само неоружаним средствима, мада и убојитијим и перфиднијим. Ми, Срби смо у прошлом веку три пута ратовали и сваки пут тешко пострадали. Те ратове нисмо хтели. На њих смо били натерани, увек у околностима изузетно неповољним по нас. У великој мери или барем делимично то је последица тога што смо у миру пропуштали да учинимо оно што смо морали. Зарад очувања бивше Југославије пристајали смо на ћутање о Јасеновцу, да би нам се после педесет година нешто слично десило. Данас, зарад приближавања Европској унији поново пристајемо на ћутање. Само, овога пута о лажима које су обележиле деведесете не схватајући да је њихов циљ, исто као и муслиманске празне приче о мултиетничности, извлачење политичке користи, односно довођење Срба и Републике Српске у политички инфериоран положај у којем ће бити принуђени на прихватање неприхватљивог.

МИТ КАО СРЕДСТВО
Политичко Сарајево, уз помоћ Англосаксонских ментора, већ дуже време настоји да кроз процес европских интеграција омогући трансформацију БиХ у централизовану и унитарну творевину. Међутим, показало се да за руководство РС и грађане Српске, Европска унија ипак не представља толико слатку шаргарепу да би се одрекли својих кључних националних интереса, а то је потпуна аутономија у оквиру Босне иХерцеговине. Такав чврст и непоколебљив став очито је имао утицаја и на Брисел, одакле су почели стизати први сигнали да је и децентрализована Босна прихватљива за Европску унију. Зато се чини да је ово помпезно обележавање годишњице почетка босанског рата уз наглашену медијску пропраћеност у свим значајним светским медијима било и порука европским лидерима да Америка, још увек главни кључар судбине Босне и Херцеговине, не дели ставове Брисела. Стога, не би требало да чуди што је свега неколико дана после сарајевског перформанса, Штефан Филе, Европски комесар за проширење, изјавио да „Босна и Херцеговина може постати чланица ЕУ само као јединствена и функционална држава која је у стању говорити једним гласом“. Зато, неговање мржње, поменуто на почетку текста, није само плод екстремизма сарајевске политичке елите, већ осмишљена политика. Лажни мит о Сребреници, о страдалничком муслиманском народу, одавно је промовисан у национални програм који Федерално Сарајево предано спроводи са циљем потпуног уништења Републике Српске. Не би требало да се заваравамо, тај циљ има подршку неких моћних сила у свету. Као доказ тога може да послужи избацивање из, већ припремљене, резолуције Европског парламента о БиХ, пред само њено усвајање, амандмана о верском екстремизму из којег је изостављено помињање вехабија и позив Исламској заједници БиХ на њихову осуду.
Притисци на РС ће се интензивирати у вези са питањем европских интеграција, али и прошлости, што би, у случају евентуалне победе на предстојећим изборима у Србији садашње, владајуће коалиције појачане ЛДП-ом, могло Српску довести у врло неугодну позицију. Зато је време за политику офанзивног реализма, која неће само реаговати на потезе непријатеља већ преузимати иницијативу. Време је да схватимо да је политика као и граматика: грешке које сви чине на крају постану правило. Једнако је и са лажима. Стога се не смемо задовољити само њиховим побијањем, већ се морамо изборити за истину. То захтева заједнички напор државе, институција и невладиног сектора. Напор који неће бити предмет монопола појединих група и подложан дневнополитичком интересу. Само тако истина може угледати светло дана. Заблуда је да ће се то десити само од себе. Какви год били интереси Србије и политичке елите у њој, Република Српска не сме прихватити политику која признаје одговорност за ратне злочине и геноцид. Време је и да се размисли о оправданости концентрисања свих снага на улазак у ЕУ. Политика офанзивног реализма подразумева и прављење алтернативног плана као нашег приоритета.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *