Negovanje mržnje

Piše Predrag Nikolić

Ovog aprila Sarajevom nisu odjekivale eksplozije, snajperski hici i gomila na ulicama, ali su reči koje su pratile ove događaje bile jednako ubojite i razorne podsećajući umnogome na retoriku koja je dominirala predratnom Bosnom

 

Mesec april i prvi proljetni sunčani dani označili su početak niza manifestacija kojima se u Sarajevu i Federaciji BiH obeležava 20. godina od početka rata u ovoj zemlji i isto toliko od navodne opsade glavnog grada ove bivše centralne jugoslovenske republike. Centralni događaj predstavljala je „Sarajevska crvena linija“, instalacija 11.541 prazne stolice postavljene duž glavne sarajevske, Titove ulice, kao i pompezno proslavljena godišnjica osnivanja Armije BiH, koju slavljenici, pretenciozno, označiše „ponosom koji je odbranio civilizaciju, zajednički život i obraz svijeta na pragu 21. vijeka“.

REČI UMESTO GRANATA
Ovog aprila Sarajevom nisu odjekivale eksplozije, snajperski hici i gomila na ulicama, ali su reči koje su pratile ove događaje bile jednako ubojite i razorne podsećajući umnogome na retoriku koja je dominirala predratnom Bosnom.

[restrictedarea]

Sarajevska politička elita, ali ne samo ona, još jednom je sebi dala oduška izgovarajući o Srbima, Republici Srpskoj i Srbiji sve ono što u današnjem vremenu nije politički korektno javno ispoljavati, a tako dobro služi jedinome što perjanice te elite znaju da rade – negovanju mržnje. Preko pedeset raznih institucija, gradskih i federalnih, osnovnih i srednjih škola učestvovalo je u „Sarajevskoj crvenoj liniji“, koja je prema rečima idejnog tvorca projekta Harisa Pašovića simbolizovala isto toliko „ubijenih“ građana Sarajeva tokom 1.425 dana „najduže opsade jednog grada u istoriji ratovanja i isto toliko duge, fašističke agresije na jednu zemlju“. Ni Pašović, ni uplakani Lagumdžija, niti sarajevski i federalni mediji nisu pojasnili o kakvoj se „agresiji“ radi i kako je, uopšte, moguća agresija na sopstvenu zemlju, s obzirom na to da su u Bosni ratovali Sarajlije protiv Sarajlija, Tuzlaci protiv Tuzlaka, a i opsada Sarajeva je mit nastao u laboratorijama „Ruder&Fina“ i sličnih američkih agencija za ratni inženjering. Ratna linija podele u Sarajevu prolazila je posred grada, a Srbi su čak tokom čitavog rata držali jednu centralnu sarajevsku Opštinu Grbavicu, te stoga govoriti o opsadi Sarajeva najobičnija je laž i opsena. Polaganje venaca na mestu stradanja Olge Sučić i Suade Dilberović „prvih žrtava rata u BiH“ je neshvatljiv cinizam, ali i uvreda za ove nedužne, tragično stradale devojke, jer su javnosti već odavno poznata svedočenja očevidaca i učesnika da su na masu ispred Skupštine tadašnje BiH pucali muslimanski snajperisti, a ne Srbi, kako su tih dana o tome izveštavali svetski mediji. Suvišno je reći da u Sarajevu nikome nije ni palo na pamet da možda zapale pokoju sveću za Nikolu Gardovića, srpskog svata koga je 1. marta 1992.godine, mnogo pre Suadine i Olgine pogibije, ispred stare crkve na Baščaršiji ubio, samo zato što je u ruci držao zastavu Srpske pravoslavne crkve, kriminalac Ramiz Delalić Ćelo koji je odmah posle  početka ratnih sukoba u Sarajevu postao komendant Devete muslimanske brdske brigade Armije BiH, a od Alije Izetbegovića za zasluge primio pištolj sa posvetom.

KRVAVI REFERENDUM
Naravno, nije ni pomenuto da se ovo svirepo ubistvo desilo upravo na dan kada su muslimani i Hrvati glasali na neustavnom referendumu za nezavisnost, i time jasno pokazali kakva bi sudbina čekala Srbe u njihovoj „multietničkoj“ Bosni. To su, uostalom, najbolje osetili sarajevski Srbi, kojih je od predratnih više od dve stotine ostalo jedva nekih desetak hiljada. Mnogi od onih koji su svojim činjenjem ili nečinjenjem dobrano doprineli bosanskoj tragediji bili su i ovog aprila tu, jer se zločinac uvek vraća na mesto zločina. Ed Vulijami, Florens Artman, Kristijan Amanpur svojim izveštajima sa lica mesta podsetili su na svoje ratne sarajevske dane tokom kojih su dali krila muslimanskim medijskim manipulacijama, ali i bili pokriće za mnoge zločine počinjene nad civilima od strane pripadnika„herojske“ Armije BiH. Kao što ovi novinarski korifeji američkog imperijalizma tokom ratnih godina nisu proveravali verodostojnost vesti koje su slali u etar, tako se ni danas nisu pitali da li se među onih 11.541 „ubijenim“ Sarajlijom nalaze i svi sarajevski Srbi nestali u Kazanima, mučeni i ubijani u kasarni Viktor Bubanj ili, možda, srpski oficiri streljani u samom centru Sarajeva. Sudbina brojnih Srba i Srpkinja koji su do smrti premlaćivani i silovani po raznim sarajevskim budžacima i podrumima nikada nije interesovala ove „novinarske gromade“. Sarajevo je za njih posao. Oni su tu da opravdaju mržnju i prošire laž. Retorika današnjeg Sarajeva slika je i prilika onog predratnog, uz pomenutu, malu razliku u broju Srba koji su u ovom gradu živeli pre 1992. godine i koji su tu danas.
Ako je za mir neophodna dobra volja, onda ga u Bosni izgleda nikada neće biti. Jedna arapska poslovica kaže da se do mira dolazi kroz razumevanje, a ne kroz sporazume. Zato je godišnjica početka rata u BiH bila izuzetna prilika da se definišu, makar na simboličkoj ravni, mesta koja bi mogla biti predmet zajedničkog odavanja pošte svim nesrećnim ljudima koji su pobijeni tokom bosanskog rata, a takvih slučajeva je bilo na svim zaraćenim stranama, samo zato što nisu odgovarali onima koji su u tom trenutku bili gospodari života i smrti na datom području. Međutim, takav pristup je izostao. To i ne treba da čudi, jer je za bosanske muslimane multietnična Bosna, kojom se toliko diče, samo prema spoljnjem svetu okrenuto zgodno sredstvo za izvlačenje političke koristi. Na unutrašnjem planu muslimani ne pokazuju ni minimum razumevanja za drugu stranu, odnosno druge narode, pre svega srpski narod u BiH sa kojim, navodno, žele da dele sudbinu i ravnopravno žive u zajedničkoj državi. Zato je ova godišnjica početka rata u Bosni, koja će se u Federalnom Sarajevu tokom čitave 2012. godine obeležavati na razne načine, opomena za Srbe. Opomena da rat protiv srpskog naroda nije prestao. On se i dalje vodi samo neoružanim sredstvima, mada i ubojitijim i perfidnijim. Mi, Srbi smo u prošlom veku tri puta ratovali i svaki put teško postradali. Te ratove nismo hteli. Na njih smo bili naterani, uvek u okolnostima izuzetno nepovoljnim po nas. U velikoj meri ili barem delimično to je posledica toga što smo u miru propuštali da učinimo ono što smo morali. Zarad očuvanja bivše Jugoslavije pristajali smo na ćutanje o Jasenovcu, da bi nam se posle pedeset godina nešto slično desilo. Danas, zarad približavanja Evropskoj uniji ponovo pristajemo na ćutanje. Samo, ovoga puta o lažima koje su obeležile devedesete ne shvatajući da je njihov cilj, isto kao i muslimanske prazne priče o multietničnosti, izvlačenje političke koristi, odnosno dovođenje Srba i Republike Srpske u politički inferioran položaj u kojem će biti prinuđeni na prihvatanje neprihvatljivog.

MIT KAO SREDSTVO
Političko Sarajevo, uz pomoć Anglosaksonskih mentora, već duže vreme nastoji da kroz proces evropskih integracija omogući transformaciju BiH u centralizovanu i unitarnu tvorevinu. Međutim, pokazalo se da za rukovodstvo RS i građane Srpske, Evropska unija ipak ne predstavlja toliko slatku šargarepu da bi se odrekli svojih ključnih nacionalnih interesa, a to je potpuna autonomija u okviru Bosne iHercegovine. Takav čvrst i nepokolebljiv stav očito je imao uticaja i na Brisel, odakle su počeli stizati prvi signali da je i decentralizovana Bosna prihvatljiva za Evropsku uniju. Zato se čini da je ovo pompezno obeležavanje godišnjice početka bosanskog rata uz naglašenu medijsku propraćenost u svim značajnim svetskim medijima bilo i poruka evropskim liderima da Amerika, još uvek glavni ključar sudbine Bosne i Hercegovine, ne deli stavove Brisela. Stoga, ne bi trebalo da čudi što je svega nekoliko dana posle sarajevskog performansa, Štefan File, Evropski komesar za proširenje, izjavio da „Bosna i Hercegovina može postati članica EU samo kao jedinstvena i funkcionalna država koja je u stanju govoriti jednim glasom“. Zato, negovanje mržnje, pomenuto na početku teksta, nije samo plod ekstremizma sarajevske političke elite, već osmišljena politika. Lažni mit o Srebrenici, o stradalničkom muslimanskom narodu, odavno je promovisan u nacionalni program koji Federalno Sarajevo predano sprovodi sa ciljem potpunog uništenja Republike Srpske. Ne bi trebalo da se zavaravamo, taj cilj ima podršku nekih moćnih sila u svetu. Kao dokaz toga može da posluži izbacivanje iz, već pripremljene, rezolucije Evropskog parlamenta o BiH, pred samo njeno usvajanje, amandmana o verskom ekstremizmu iz kojeg je izostavljeno pominjanje vehabija i poziv Islamskoj zajednici BiH na njihovu osudu.
Pritisci na RS će se intenzivirati u vezi sa pitanjem evropskih integracija, ali i prošlosti, što bi, u slučaju eventualne pobede na predstojećim izborima u Srbiji sadašnje, vladajuće koalicije pojačane LDP-om, moglo Srpsku dovesti u vrlo neugodnu poziciju. Zato je vreme za politiku ofanzivnog realizma, koja neće samo reagovati na poteze neprijatelja već preuzimati inicijativu. Vreme je da shvatimo da je politika kao i gramatika: greške koje svi čine na kraju postanu pravilo. Jednako je i sa lažima. Stoga se ne smemo zadovoljiti samo njihovim pobijanjem, već se moramo izboriti za istinu. To zahteva zajednički napor države, institucija i nevladinog sektora. Napor koji neće biti predmet monopola pojedinih grupa i podložan dnevnopolitičkom interesu. Samo tako istina može ugledati svetlo dana. Zabluda je da će se to desiti samo od sebe. Kakvi god bili interesi Srbije i političke elite u njoj, Republika Srpska ne sme prihvatiti politiku koja priznaje odgovornost za ratne zločine i genocid. Vreme je i da se razmisli o opravdanosti koncentrisanja svih snaga na ulazak u EU. Politika ofanzivnog realizma podrazumeva i pravljenje alternativnog plana kao našeg prioriteta.

[/restrictedarea]