Почетна / Свет / МИ 6 и Либија: Разградња лажног мита

МИ 6 и Либија: Разградња лажног мита

Пише Дејан Лукић

Абделхаким Белхадз, челник новог режима у Триполију, човек који је са НАТО снагама координирао борбена дејства у обарању Гадафија, пресавија сада табак и судски гони својту – Марака Алена, МИ6 и британску владу за криминално саучесништво у његовом киднаповању, изручењу у Либију и тортури коју је претрпео

 

У обрту пуном ироније на рубу гротеске, један од кључних људи новог, прозападног режима у Либији тужи своје добротворе – британску државу, и тражи милионску одштету због директног учешћа британске владе и њених шпијунских служби у његовом изручењу Гадафијевим властима, и потоњој тортури коју је искусио у злогласном затвору „Абу Салим“.
Абделхаким Белхадз, вођа такозване Либијске исламске борбене групе, а тренутно висока фигура у врху новог либијског режима, захваљује и своју позицију у власти и мучење кроз које је прошао, управо Британији.

„ПОКРШТАВАЊЕ“ ГАДАФИЈА
Прича о Белхадзу, донедавно гурана под тепих, сада је поново узбуркала духове на Темзи и прети да избаци на површину нове количине прљавог веша из тамних коридора у Вајтхолу, а на тему „рат против терора“.
Почетком марта 2004. године,  у Лондону (и Вашингтону) је био спакован цели сценарио за „историјско помирење“ Гордог Албиона са пуковником Гадафијем и његовом нафтом. У том тренутку Абделхаким Белхадз, џихадиста и љути противник Моамер Гадафија, налазио се у избеглиштву  у Малезији.
Сусрет под шатром у Гадафијевом триполитанском комплексу „Баб ел Азизија“ између Тонија Блера и „брата лидера“, заказан за 25. март, био је програмиран да буде посластица за  камере и блицеве, звездани тренутак Блерове дипломатске магије да Гадафија изведе из мрака изолације у светлост цивилизованог Запада, пошто је  пуковник пристао да се одрекне свог хемијско-биолошког арсенала и, последично, отвори широм врата либијских нафтних поља за западне интересе.
Да се „историја“ одигра управо под Гадафијевим шатором у „Баб ел Азизији“ стриктно је тражио Тони Блер, зато што ће се – како је депешом  јављено у Триполију – „то свидети многобројним новинарима“. Медијски циркус – 60  репортера само из Британије – био је  до ситних детаља дизајниран да високим тоновима истовремено прослави Блерову наполеонску грандоманију и „Гадафијев раскид са прошлошћу“. Уистину, Гадафи је већ био препариран за прилику, и у Лондону и у Вашингтону  већ пројектован за савезника у  такозваном рату против терора.
У коридорима тајне дипломатије спектакуларно „покрштавање“ Гадафија било је у Лондону оперативно извођено, преко једне незаобилазне фигуре, високог официра контраобавештајне службе (МИ6), сера Марака Алена, арабисте и човека  у блиским односима са Гадафијем и његовим шефом спољне обавештајне службе Мусом Кусом.
Догађај под шатром води се у Лондону као резултат филигранског „теренског“ рада МИ6 и  као звездани тренутак каријере самог агента Марка Алена. У тој супертајној акцији Гадафи је, између осталог, био пристао, а у замену за  излазак из  западног изопштења, да Британцима уручи цео досије о  својевременој испоруци 286 тона тешког наоружања – у четири бродска терета – Ирској републиканској армији. МИ6 је, тако, добио у руке екстрабонус, ризницу информација о именима националиста у Северној Ирској, посебно директно умешаних у аферу дотурања оружја и муниције на обале Ирског мора.
Али, агент МИ6, сер Ален, није могао да предвиди политичку олују коју ће на Острву изазвати откриће једне тајне поруке коју је лично  послао свом пријатељу и парњаку у Триполију Муси Куси, само седам дана пре него што ће Блер пасти у загрљај Гадафију под шатором у Триполију. Док Ален шаље речену поруку Куси, Форин офис и МИ6 имају већ доста знакова да је Гадафи, заиста, спреман  да притекне у помоћ новим, западним пријатељима у борби против Ал каиде и исламског екстремизма.
Аленова тајна депеша изашла је из Лондона 19. марта 2004. године. У њој Британац  сугерише либијском врху о чему би Блер желео да разговара са пуковником, али на крају поруке исписани  су и  редови  због којих ће се МИ6 и Вајтхол касније горко кајати. Ти редови, ево, прете да сада, осам година касније, загаде атмосферу између нових пријатеља, а на површину избаце нове, компромитујуће факте о дуплом лицу демократије и „људских права“ у земљи Магана Карте. Сер Ален на крају депеше Муси Куси, који ће, узгред, побећи на Запад и издати Гадафија на самом почетку либијске кризе, честита у Триполију на „терету“ који је „безбедно стигао“ у Либију. „Терет“ је  Абделхаким Белхадз.

ОТМИЦА БЕЛХАДЗА

[restrictedarea]

Британска обавештајна заједници у Лондону водила је Белхадза све до  НАТО агресије на Либију као „терористу“. Имали су у досије о његовом састанку са Осамом бин Ладеном. Састанак се одиграо управо у време када је Бин Ладен  предводио „џихад“ против совјетских трупа у Авганистану крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века.
Са своје стране, британска унутрашња служба безбедности, МИ5, веровала је да Бин Ладен регрутује младе британске муслимане за свети рат у Авганистану и да је у тај посао Белхадз дебело уплетен.
Британци су имали  и посебан мотив да држе на оку  Белхадзову  „Борбену групу“; располагали су обавештајним подацима из Француске и Марока да је Група била  учесник на једном тајном састанку Ал каиде у Истамбулу (2002), где је – према тим информацијама – пала одлука да се нападне један број циљева у Северној Африци и Европи. И заиста ,,већ следеће године по истамбулском састанку изведен је бомбашки напад у Казабланки, да би после њега – 11. марта  2004. године – уследио крвави масакр цивила у Мадриду (200 жртава).
Све се ово одигравало само седмицу дана пре него што је из седишта МИ6 на јужној обали Темзе изашла Аленова порука Муси Куси. Будући да су баш у то време обавештајне службе на Острву оперисале подацима – истина до краја непровереним – о могућим нападима терориста на сам Лондон, МИ6 и МИ5 су биле животно заинтересоване да дођу у посед информација које би се добиле од самог Белхадза.
Почетком марта, у време завршних припрема за сусрет Блер-Гадафи, Белхадз се налазио у  Куала Лумпуру (Малезија). То је уједно тренутак када се тамо обратио  амбасади Британије са молбом да добије политички азил на Острву. Рачунао је да је Лондон и даље жељан да се ратосиља непредвидљивог Гадафија и да би, према томе, у том послу он, Белхадз, могао да Британцима буде од користи.
Амбасада у Куала Лумпуру обавештава Форин офис да има крупну рибу у мрежи. МИ6, обавештајни сервис под директном контролом Форин офиса добија информацију и прво што ради прослеђује је савезницима на истом послу у „рату против терора“ – Америчкој централној обавештајној служби, ЦИА. Белхадз добија преко амбасаде охрабрујућу повратну информацију о његовом захтеву за азил и тако охрабрен креће за Лондон. Када авион слети у Бангкока, на путу за Лондон у кабину улазе амерички агенти.
„Чим сам ушао у авион учинило ми се да је све било организовано да будем  ухваћен; последња седишта у авиону била су означена са ‘резервисано’, а задњи део био је без путника“, испричао је недавно у Триполију Белхадз репортеру Би-Би-Сија  Питеру Тејлору.
Остатак је био уходана техника. Из Бангкока је пребачен америчким авионом, уместо у Лондон, право у Триполи, новом западном савезнику у рату против исламиста. На путу за Триполи авион је слетео, са знањем и у режији Форин офиса, у британску војну базу на острву Дијего Гарсија, у Индијском океану.

КРИМИНОГЕНА „ДЕМОКРАТСКА ФАРСА“
Белхадз је у  затвору  „Абу Салим“ у Триполију провео четири пуне године. Највећи део времена био је у самици. Тврди да је био физички и психички злостављан на „најгоре могуће начине“,за све време заточеништва.
Случај је хтео да „Абу Салим“ добије директан погодак пројектила у време НАТО агресије на Либију. У рушевинама затвора страни новинари су дошли у посед драгоцених, тајних докумената, међу њима и до поруке Марка Алена – Муси Куси. За текућу аферу најинтересантнији је део поруке из Лондона, у којем Ален енергично ставља до знања шефу либијске спољне обавештајне службе Муси Куси, да га „не интересују“ резултати ислеђивања Белхадза, које би му – како му је јављено – стигли из друге руке, од америчких иследника који су се већ сјатили у Триполи. Ален  скреће пажњу Куси да Британци имају у овој афери „примат“, јер је  Белхадз трасиран и отет „на основу наших (британских) обавештајних података“.
Ово су управо речи за које би Вајтхол, МИ6, и сам Ален желели да никада нису написане. Оне значе доказ, црно на бело, да је британска влада директни учесник у  тајном, криминалном, нелегалном киднаповању и изручивању људи – у овом случају исламиста – владама и земљама у којима ће, као што се показало, бити подвргнути свим врстама „унапређене технике“ испитивања – физичке и психичке тортуре. Са малим изузецима, сви су годинама држани – многи се још и сада налазе – у затворима, без подизања оптужнице, доказа о кривици и суђења пред  грађанским судовима.
У једном недавном интервјуу на Радио Би-Би-Сију 4, Џек Строу, министар спољних послова у Блеровој влади у време овог криминалног деловања, остао је доследан себи и његовом познатом маниру хладног игнорисања стварности: „Не само да то нисмо радили, него смо енергично били против тога. Ми нисмо били саучесници у том послу, нити смо окретали главу од таквих поступака“.
Документи откривени после обарања Гадафија и бомбардовања „Абу Салима“, брутално демантују деманти бившег шефа британске дипломатије и фактичког шефа контраобавештајне службе МИ6. Тако је данас обелоданио да ни Марк Ален, ни МИ6 нису поступали на своју руку, упркос  званичном ширењу мита да незаконити, гангстерски лов људи по белом свету и њихово изручење трећим земљама, пре свега Американцима у мучилиште „Гвантанамо“ на Куби – где ће бити подвргнути животињском третману – не само да није била политика Блерове владе, него да се све то никада није ни десило! Истина је, пак, да је свака акција британских шпијунских служби морала претходно да добије потпис одговарајућег министра у влади. У случају МИ6 то је био потпис самог министра Строуа.
Питер Тејлор, поводом овога пише у „Телеграфу“ шта му је рекао актуелни шеф дипломатије, конзервативац Вилијам Хејг: „Рекао ми је  да готово сваког дана  потписује, одобрава или одбија захтеве МИ6 и да би било каква акција овог обавештајног сервиса без његовог потписа била немогућа“.
У случају  Белхадза  и његовог изручења либијским властима све је учињено – тврди Тејлор после интервјуа са  Хејгом – са знањем и одобрењем владе Тонија Блера.
Тако се затвара  круг ове криминогене „демократске фарсе“, „људских права“ итд, а отвара  поглавље о документованој истини о томе како је стваран мит и како сада умире док и бивши министри и садашња влада у Вајтхолу и даље инсистирају да о свему што су радили немају појма.
У пуној иронији, затим, Абделхаким Белхадз, челник новог режима у Триполију, човек који је са НАТО снагама координирао борбена дејства у обарању Гадафија, пресавија сада табак и судски гони својту – Марака Алена, МИ6 и британску владу за криминално саучесништво у његовом киднаповању, изручењу у Либију и тортури коју је претрпео.
Истовремено, Скотланд јард у Лондону отвара истрагу о наводима Белхадза, о томе ко је све и какву улогу имао, не само у овој афери него и у серији других случајева киднаповања и изручења исламиста трећим државама. Мало ко, пак, верује да ће истрага преживети опструкције из МИ6, Форин офиса и владе. Овдашњи начин  да се ништа не открије редовно је „отварање истраге“ коју, у начелу, воде они којима је у интересу да се ништа не открије. Уосталом, истрага о незаконитим киднаповањима и изручењима покренута је одавно. После велике медијске ларме формирана је такозвана Гибсонова комисија, са задатком да установи да ли је било учешћа британске владе и њених шпијунских агенција у овом криминалу. Од тада, па до сада истрага се крчка на тихој ватри, тако да је сва прилика да ће се на томе завршити и афера Белхадз. Али, и поред тога, и на дужи рок, показаће се да су чињенице тврдоглаве ствари. Мит о бенигној ћуди демократије у „колевци демократије“, о људским правима, владавини закона и осталим опсенама, смртно је рањен, бар у широкој перцепцији јавности.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Eto Vam primera kako prolaze oni koji misle da budu „drugari“ sa imperijom. Samo će i njima neko da doaka. Uzjahali su skoro ceo svet a to mora da pukne. Kad budemo shvatili da sa tim umišljenim imperatorima nemamo ništa zajedničko i da se okrenemo sebi i svojoj pameti onda će nas i Gospod Bog pogledati. Dotle će još pomalo mleti ova njihva vodenica koja samo što se nije srušila a ostatke će odneti voda da se više nikad tako nešto ne stvori. Oni snuju ali ipak će odluku doneti Svevišnji a da su zasrali debelo jesu, mešina grehova samo što ne pukne. ХРИСТОС ВАСКРСЕ!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *