Трка дипломата и ракета

Пише Мирослав Стојановић

Европљани су бацили све карте на политички малокрвну Кетрин Ештон како би у преговорима с Ираном, који управо предстоје, спречили ратни хаос на најексплозивнијем тлу на свету

Западним Европљанима се очигледно не иде из једног још очигледније изгубљеног рата (Авганистан) и проблематичне ирачке ратне авантуре, у још проблематичнији и рискантнији рат са Ираном. Хтели би да га, како се последњих дана чује у Берлину, избегну по сваку цену.
У том подухвату све карте су бацили на баронесу Кетрин Ештон, политички бледу шефицу европске (ЕУ) дипломатије, упркос чињеници да њене политичке карте, у овом часу, стоје лоше: сериозни, и обично добро обавештени, немачки „Шпигл“ пише да се у неким европским престоницама и утицајним политичким круговима размишља(ло) о њеном разрешењу, једва две године од устоличења!
Баронесина политичка судбина би могла да зависи од исхода најављених преговора с Техераном, у којима се Ештонова појављује као главни „модератор“ у име „контакт групе“ коју чине звучна „имена“: Американци, Руси, Кинези, Немци, Британци и Французи. Она сама улази у њену досад најделикатнију дипломатску авантуру самоуверено, а ту самоувереност поткрепљује констатацијом да би фијаско преговора значио рат и експлозиван хаос у најзапаљивијем простору на карти света.

НЕМИЦА КАО „АРАНЖЕР“

[restrictedarea]

Осим јако наглашених политичких разлога с којима се улази у овај дијалог – да се избегне пожар непредвидљивих размера и последица – постоје такође веома наглашени економски разлози и интереси Европљана: Иран је енергетска велесила, трећи извозник нафте у свету.
Додатну драматику предстојећим преговорима доноси убрзавање трке између Техерана и Тел Авива: Иранци би што пре да комплетирају свој нуклеарни програм, а Израелци желе да их, видећи као финални „продукт“ тог програма атомску бомбу, у томе спрече, уз помоћ бомбардера и „превентивног“ ракетног удара.
Немачки медији примећују да би евентуални рат посебно погодио Берлин: канцеларка Ангела Меркел се, по уверењу људи из Министарства спољних послова, брзоплето обавезала у говору пред посланицима Кнесета. Изјавила је да ће њена земља безрезервно стати уз Израел, у сваком случају кад је реч о безбедности јеврејске државе, и да то „неће остати празне речи“. Меркелова је тиме, кажу дипломате, дала „слободне руке“ Израелу и биће, ако до рата са Ираном заиста дође, неминовно увучена у њега.
То је додатни немачки мотив да се неизоставно уђе у преговоре, које с представницима Техерана већ „сондира“ и технички припрема – једна Немица. Реч је о Хелги Шмит, дами која је својевремено била шеф Кабинета тадашњег министра спољних послова Јошке Фишера, а данас је „десна рука“ Ештонове, на функцији генералног секретара дипломатске службе ЕУ. У немачком Министарству спољних послова влада, иначе, уверење да се ваздушним ударима може одгодити, али не и дефинитивно осујетити прављење иранске нуклеарне бомбе. Немица Шмит је, саопштавају овдашњи медији, минулих дана била у сталном телефонском контакту са замеником главног иранског преговарача, са Али Багеријем, а до њиховог непосредног сусрета би требало убрзо да дође у Бечу или Женеви. Биће то први званични сусрет после краха преговора у јануару прошле године.

ЕРА „НЕЧУЈНИХ УБИЦА“
Ештонова би, како се може прочитати у немачким медијима, у дијалогу с главним иранским преговарачем Саидом Џалилијем, генералним секретаром Националног већа сигурности, „играла на време“. У времену кризе „време је драгоцена вредност“. У плану је читава серија преговора „у етапама“.
Европљанима је, наводно, веома стало да се преговори протегну до председничких избора у Сједињеним Америчким Државама: у случају да буде поново изабран, Барак Обама би, по њиховој рачуници, имао мање обзира према републиканцима и утицајним јеврејским лобијем, те би, с обзиром на то да опет наводно не жели улазак у још један рат, могао да изврши снажнији притисак на „ратоборног“ израелског премијера Нетањахуа.
Ова процена Обаминих намера, то да не жели улазак у још један рат је, међутим, веома спорна и, по свему судећи, временски условљена. С уласком у завршницу мандата, и непосредно пред председничке изборе, рат с Ираном, укључујући додатне и очигледно неизбежне потресе на ионако трусном тлу (ширег) Блиског истока, могао би да му се обије о главу.
Од његових звучних обећања, која су га и увела у Белу кућу, да ће политика његове владе бити транспарентна, отворена, поштена и мирољубива, а не ратничка – главна оптужба у кампањи на рачун претходника Џорџа Буша – и да ће се „његова Америка“ стриктно држати владавине права, није остало практично ништа.
Вербални пацифиста, који је „на реч“ добио „Нобелову награду за мир“ – још једна, можда највећа бламажа комитета који додељује високо и звучно признање! – брзо се преобратио у јастреба. У Авганистан је послао више војника него што их је тамо било у време Буша. Нишан империје је уместо да буде спуштен, у међувремену подигнут. Наслеђени ратови су настављени, а нови започети. Либија и Гадафи. Можда, ускоро, ако га у томе не зауставе Руси и Кинези, Асад и Сирија.
Обама је из даљине наставио „рат против терора“ одлучније и снажније него што је ико од његових присталица помишљао да ће то учинити. „Нечујне убице“, опасне беспилотне летилице, отварају нову врсту рата, без икаквих правних узуса и принципа – узимајући на нишан кога хоће и где хоће, при чему ЦИА пресуђује по кратком поступку, без призива и доказа о кривици, у име ексклузивног права Америке да широм света „јури и убија терористе“ и заводи ред у туђим двориштима и кућама.
Према подацима немачких медија, Американци су на овај начин у „лову на талибане“ ликвидирали само у граничним подручјима између Пакистана и Авганистана 2.300 људи. Велики број, међу њима, сасвим недужних. Само у једном нападу ликвидирано је двадесет и пет пакистанских војника. Колатерална штета.

НАРКОТИЧНА ЕУФОРИЧНОСТ ВАШИНГТОНА
„Убијање на дугме“, с безбедне удаљености, изазива готово наркотичну еуфорију у Вашингтону. „Вашингтон пост“ је ту опседнутост недавно означио као „дроне (летилица) зависност“ , а неслућене могућности убијања на овај начин постају нова „Обамина доктрина“ („Шпигл“). Листа оних које би требало ликвидирати, с којом се јавно барата, се шири. После припадника Ал каиде и талибана, на реду су сомалијски пирати и јеменски „терористи“.
Фамозни Гвантанамо, са свим, и нечувеним свирепостима, у контексту „нове доктрине“ и у правном смислу, делује готово хумано: тамо су робијаши бар извођени макар пред неки суд (војни) и нису ликвидирани по кратком поступку, без икакве оптужнице и објашњења.
Нарастање „зависности“ Обамине администрације, коју спомиње „Вашингтон пост“, илуструје и следећи податак: америчка војска је 2002. године трошила на куповину убиствених беспилотних летилица око пола милијарде долара, данас преко пет милијарди, с „тенденцијом драстичног пораста“. Траже се нове писте за њихово лансирање. Од јесени ће се активирати базе у Етиопији и на Сејшелима.
Обамино одушевљење „тихим убицама“ објашњава се чињеницом да се на овај начин противници ликвидирају „брзо и без компликација“, које су скопчане с хапшењима и заморним судским процесима. Јефтиније и практичније. „Тихи убица“ стиже своје жртве у беспућима и врлетима, а оно што је од посебне важности за лидере земље све „уморније од ратовања“: живот њених војника се не излаже опасностима. Двеста година су у америчкој историји, каже Петер Сингер, војни експерт из Вашингтона, објаве рата калкулисале и са потенцијалним, и неминовним жртвама међу америчким војницима. У епохи беспилотних летилица калкулације и ризици отпадају.
Обамини критичари, који за разлику од једног броја европских политичара верују да је он спреман да нападне Техеран, све учесталију употребу беспилотних летилица виде и као припрему за – ликвидацију иранског нуклеарног програма. По међународном праву, то би било могуће само уз благослов УН. Обама зна да је тај пут „непроходан“ (руски и кинески вето). Остало би да се САД позову, ако би империји то уопште и било потребно, на члан 51 Повеље УН који регулише и допушта „право на самоодбрану“. Могућа америчка интерпретација звучала би: реч је о „превентивном удару“ као „последњој могућности“ да се (потенцијална) иранска нуклеарна бомба употреби за „уништење Израела“.
Из контаката које су немачки званичници имали са представницима израелске владе минулих дана стекао се утисак да Тел Авив ипак не планира тако брзо напад на Иран. Позивајући се на израелске медије „Шпигл“ пише у последњем броју (12. март) да је у Вашингтону пала погодба: амерички председник је обећао Израелцима бомбе и муницију која може да разнесе бункере и иранска подземна нуклеарна постројења ако до краја године не крену у напад. Немачки магазин додаје да је званични Тел Авив демантовао постојање таквог „дила“.
У Бриселу, иначе, процењују да је Техеран у овом часу спремнији на озбиљан дијалог него раније. Објашњавају то чињеницом да ригорозне западне санкције, ипак, „чине своје“. Извоз нафте, који чини више од половине државних прихода, наводно опада, национална валута је у „слободном паду“ и платни промет земље с иностранством је отежан.
Европљани би, како се чује у преговорима, овога пута, потргли „примамљив мамац“: изразили би, наводно, спремност да модернизују нуклеарку у Бушеру. Са застарелом опремом (из времена пре исламске револуције), после трагедије у Фукушими, она изазива све уочљивију забринутост у самом Ирану, а поготово у суседним земљама. Запад би, уз то, понудио Иранцима снажну политичку и економску помоћ и подршку, под условом да буду „флексибилнији и кооперативнији“ кад је реч о њиховом (спорном) нуклеарном програму.
Не зна се још, дакако, како ће на ове понуде реаговати Техеран, иако сарадници Кетрин Ештон тврде да су Иранци – наглашава се – први пут  изразили спремност да разговарају „о свим аспектима“ нуклеарног програма.

[/restrictedarea]