Trka diplomata i raketa

Piše Miroslav Stojanović

Evropljani su bacili sve karte na politički malokrvnu Ketrin Ešton kako bi u pregovorima s Iranom, koji upravo predstoje, sprečili ratni haos na najeksplozivnijem tlu na svetu

Zapadnim Evropljanima se očigledno ne ide iz jednog još očiglednije izgubljenog rata (Avganistan) i problematične iračke ratne avanture, u još problematičniji i riskantniji rat sa Iranom. Hteli bi da ga, kako se poslednjih dana čuje u Berlinu, izbegnu po svaku cenu.
U tom poduhvatu sve karte su bacili na baronesu Ketrin Ešton, politički bledu šeficu evropske (EU) diplomatije, uprkos činjenici da njene političke karte, u ovom času, stoje loše: seriozni, i obično dobro obavešteni, nemački „Špigl“ piše da se u nekim evropskim prestonicama i uticajnim političkim krugovima razmišlja(lo) o njenom razrešenju, jedva dve godine od ustoličenja!
Baronesina politička sudbina bi mogla da zavisi od ishoda najavljenih pregovora s Teheranom, u kojima se Eštonova pojavljuje kao glavni „moderator“ u ime „kontakt grupe“ koju čine zvučna „imena“: Amerikanci, Rusi, Kinezi, Nemci, Britanci i Francuzi. Ona sama ulazi u njenu dosad najdelikatniju diplomatsku avanturu samouvereno, a tu samouverenost potkrepljuje konstatacijom da bi fijasko pregovora značio rat i eksplozivan haos u najzapaljivijem prostoru na karti sveta.

NEMICA KAO „ARANŽER“

[restrictedarea]

Osim jako naglašenih političkih razloga s kojima se ulazi u ovaj dijalog – da se izbegne požar nepredvidljivih razmera i posledica – postoje takođe veoma naglašeni ekonomski razlozi i interesi Evropljana: Iran je energetska velesila, treći izvoznik nafte u svetu.
Dodatnu dramatiku predstojećim pregovorima donosi ubrzavanje trke između Teherana i Tel Aviva: Iranci bi što pre da kompletiraju svoj nuklearni program, a Izraelci žele da ih, videći kao finalni „produkt“ tog programa atomsku bombu, u tome spreče, uz pomoć bombardera i „preventivnog“ raketnog udara.
Nemački mediji primećuju da bi eventualni rat posebno pogodio Berlin: kancelarka Angela Merkel se, po uverenju ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova, brzopleto obavezala u govoru pred poslanicima Kneseta. Izjavila je da će njena zemlja bezrezervno stati uz Izrael, u svakom slučaju kad je reč o bezbednosti jevrejske države, i da to „neće ostati prazne reči“. Merkelova je time, kažu diplomate, dala „slobodne ruke“ Izraelu i biće, ako do rata sa Iranom zaista dođe, neminovno uvučena u njega.
To je dodatni nemački motiv da se neizostavno uđe u pregovore, koje s predstavnicima Teherana već „sondira“ i tehnički priprema – jedna Nemica. Reč je o Helgi Šmit, dami koja je svojevremeno bila šef Kabineta tadašnjeg ministra spoljnih poslova Joške Fišera, a danas je „desna ruka“ Eštonove, na funkciji generalnog sekretara diplomatske službe EU. U nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova vlada, inače, uverenje da se vazdušnim udarima može odgoditi, ali ne i definitivno osujetiti pravljenje iranske nuklearne bombe. Nemica Šmit je, saopštavaju ovdašnji mediji, minulih dana bila u stalnom telefonskom kontaktu sa zamenikom glavnog iranskog pregovarača, sa Ali Bagerijem, a do njihovog neposrednog susreta bi trebalo ubrzo da dođe u Beču ili Ženevi. Biće to prvi zvanični susret posle kraha pregovora u januaru prošle godine.

ERA „NEČUJNIH UBICA“
Eštonova bi, kako se može pročitati u nemačkim medijima, u dijalogu s glavnim iranskim pregovaračem Saidom Džalilijem, generalnim sekretarom Nacionalnog veća sigurnosti, „igrala na vreme“. U vremenu krize „vreme je dragocena vrednost“. U planu je čitava serija pregovora „u etapama“.
Evropljanima je, navodno, veoma stalo da se pregovori protegnu do predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama: u slučaju da bude ponovo izabran, Barak Obama bi, po njihovoj računici, imao manje obzira prema republikancima i uticajnim jevrejskim lobijem, te bi, s obzirom na to da opet navodno ne želi ulazak u još jedan rat, mogao da izvrši snažniji pritisak na „ratobornog“ izraelskog premijera Netanjahua.
Ova procena Obaminih namera, to da ne želi ulazak u još jedan rat je, međutim, veoma sporna i, po svemu sudeći, vremenski uslovljena. S ulaskom u završnicu mandata, i neposredno pred predsedničke izbore, rat s Iranom, uključujući dodatne i očigledno neizbežne potrese na ionako trusnom tlu (šireg) Bliskog istoka, mogao bi da mu se obije o glavu.
Od njegovih zvučnih obećanja, koja su ga i uvela u Belu kuću, da će politika njegove vlade biti transparentna, otvorena, poštena i miroljubiva, a ne ratnička – glavna optužba u kampanji na račun prethodnika Džordža Buša – i da će se „njegova Amerika“ striktno držati vladavine prava, nije ostalo praktično ništa.
Verbalni pacifista, koji je „na reč“ dobio „Nobelovu nagradu za mir“ – još jedna, možda najveća blamaža komiteta koji dodeljuje visoko i zvučno priznanje! – brzo se preobratio u jastreba. U Avganistan je poslao više vojnika nego što ih je tamo bilo u vreme Buša. Nišan imperije je umesto da bude spušten, u međuvremenu podignut. Nasleđeni ratovi su nastavljeni, a novi započeti. Libija i Gadafi. Možda, uskoro, ako ga u tome ne zaustave Rusi i Kinezi, Asad i Sirija.
Obama je iz daljine nastavio „rat protiv terora“ odlučnije i snažnije nego što je iko od njegovih pristalica pomišljao da će to učiniti. „Nečujne ubice“, opasne bespilotne letilice, otvaraju novu vrstu rata, bez ikakvih pravnih uzusa i principa – uzimajući na nišan koga hoće i gde hoće, pri čemu CIA presuđuje po kratkom postupku, bez priziva i dokaza o krivici, u ime ekskluzivnog prava Amerike da širom sveta „juri i ubija teroriste“ i zavodi red u tuđim dvorištima i kućama.
Prema podacima nemačkih medija, Amerikanci su na ovaj način u „lovu na talibane“ likvidirali samo u graničnim područjima između Pakistana i Avganistana 2.300 ljudi. Veliki broj, među njima, sasvim nedužnih. Samo u jednom napadu likvidirano je dvadeset i pet pakistanskih vojnika. Kolateralna šteta.

NARKOTIČNA EUFORIČNOST VAŠINGTONA
„Ubijanje na dugme“, s bezbedne udaljenosti, izaziva gotovo narkotičnu euforiju u Vašingtonu. „Vašington post“ je tu opsednutost nedavno označio kao „drone (letilica) zavisnost“ , a neslućene mogućnosti ubijanja na ovaj način postaju nova „Obamina doktrina“ („Špigl“). Lista onih koje bi trebalo likvidirati, s kojom se javno barata, se širi. Posle pripadnika Al kaide i talibana, na redu su somalijski pirati i jemenski „teroristi“.
Famozni Gvantanamo, sa svim, i nečuvenim svirepostima, u kontekstu „nove doktrine“ i u pravnom smislu, deluje gotovo humano: tamo su robijaši bar izvođeni makar pred neki sud (vojni) i nisu likvidirani po kratkom postupku, bez ikakve optužnice i objašnjenja.
Narastanje „zavisnosti“ Obamine administracije, koju spominje „Vašington post“, ilustruje i sledeći podatak: američka vojska je 2002. godine trošila na kupovinu ubistvenih bespilotnih letilica oko pola milijarde dolara, danas preko pet milijardi, s „tendencijom drastičnog porasta“. Traže se nove piste za njihovo lansiranje. Od jeseni će se aktivirati baze u Etiopiji i na Sejšelima.
Obamino oduševljenje „tihim ubicama“ objašnjava se činjenicom da se na ovaj način protivnici likvidiraju „brzo i bez komplikacija“, koje su skopčane s hapšenjima i zamornim sudskim procesima. Jeftinije i praktičnije. „Tihi ubica“ stiže svoje žrtve u bespućima i vrletima, a ono što je od posebne važnosti za lidere zemlje sve „umornije od ratovanja“: život njenih vojnika se ne izlaže opasnostima. Dvesta godina su u američkoj istoriji, kaže Peter Singer, vojni ekspert iz Vašingtona, objave rata kalkulisale i sa potencijalnim, i neminovnim žrtvama među američkim vojnicima. U epohi bespilotnih letilica kalkulacije i rizici otpadaju.
Obamini kritičari, koji za razliku od jednog broja evropskih političara veruju da je on spreman da napadne Teheran, sve učestaliju upotrebu bespilotnih letilica vide i kao pripremu za – likvidaciju iranskog nuklearnog programa. Po međunarodnom pravu, to bi bilo moguće samo uz blagoslov UN. Obama zna da je taj put „neprohodan“ (ruski i kineski veto). Ostalo bi da se SAD pozovu, ako bi imperiji to uopšte i bilo potrebno, na član 51 Povelje UN koji reguliše i dopušta „pravo na samoodbranu“. Moguća američka interpretacija zvučala bi: reč je o „preventivnom udaru“ kao „poslednjoj mogućnosti“ da se (potencijalna) iranska nuklearna bomba upotrebi za „uništenje Izraela“.
Iz kontakata koje su nemački zvaničnici imali sa predstavnicima izraelske vlade minulih dana stekao se utisak da Tel Aviv ipak ne planira tako brzo napad na Iran. Pozivajući se na izraelske medije „Špigl“ piše u poslednjem broju (12. mart) da je u Vašingtonu pala pogodba: američki predsednik je obećao Izraelcima bombe i municiju koja može da raznese bunkere i iranska podzemna nuklearna postrojenja ako do kraja godine ne krenu u napad. Nemački magazin dodaje da je zvanični Tel Aviv demantovao postojanje takvog „dila“.
U Briselu, inače, procenjuju da je Teheran u ovom času spremniji na ozbiljan dijalog nego ranije. Objašnjavaju to činjenicom da rigorozne zapadne sankcije, ipak, „čine svoje“. Izvoz nafte, koji čini više od polovine državnih prihoda, navodno opada, nacionalna valuta je u „slobodnom padu“ i platni promet zemlje s inostranstvom je otežan.
Evropljani bi, kako se čuje u pregovorima, ovoga puta, potrgli „primamljiv mamac“: izrazili bi, navodno, spremnost da modernizuju nuklearku u Bušeru. Sa zastarelom opremom (iz vremena pre islamske revolucije), posle tragedije u Fukušimi, ona izaziva sve uočljiviju zabrinutost u samom Iranu, a pogotovo u susednim zemljama. Zapad bi, uz to, ponudio Irancima snažnu političku i ekonomsku pomoć i podršku, pod uslovom da budu „fleksibilniji i kooperativniji“ kad je reč o njihovom (spornom) nuklearnom programu.
Ne zna se još, dakako, kako će na ove ponude reagovati Teheran, iako saradnici Ketrin Ešton tvrde da su Iranci – naglašava se – prvi put  izrazili spremnost da razgovaraju „o svim aspektima“ nuklearnog programa.

[/restrictedarea]