Почетна / Колумне / Састанак са економском судбином

Састанак са економском судбином

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Непријатна је истина, коју је ретко ко спреман да саопшти, да јачање привреде и бољи живот грађана не иду увек заједно

 

Неспорно добра последица кандидатуре Србије за Европску унију јесте чињеница да смо (сви) почели озбиљније да размишљамо о будућности. И то веома далекој будућности, пошто претеже уверење да ће Србија чекати на пријем бар двадесетак година. А можда и много дуже, нарочито ако не пристане (и то веома брзо) на чланство у НАТО-у, те се не придружи акцијама „слободног“ света у припреми за рат против Русије, ради преузимања сибирских ресурса (што се у ЕА говору назива – борба за демократију). Често помишљам да је ова врста „придруживања“, са становишта ЕА заједнице, најбитнији разлог за добијање кандидатуре.

КАКО ГОД СЕ ОКРЕНЕШ…    
Уместо неумесног питања „Када ће нам бити боље?“ (као да бољитак може доћи сам по себи), многи су почели да размишљају о томе како ће изгледати наш будући „састанак са судбином“. Слике Колумбије, Панаме, Боливије, Либије, Ирака и Авганистана, које је Империја већ усрећила, непрекидно су нам пред очима – као застрашујући примери. Да ли је њихова судбина и нама намењена? И колико привредна будућност зависи „од нас самих“, а колико од воље светских корпорација (тј. влада) да нам дозволе слободан привредни развој, равноправну сарадњу и приступ тржиштима, без затезања финансијских омчи, економских санкција, блокада или потпиривања сецесионистичких оружаних сукоба унутар наше (преостале) домовине?
Песимисти мисле да је за Србију неизбежна судбина презадужене „банана-државе“, која ће бити добро снабдевена НАТО  базама и пратећом инфраструктуром (путеви, шопинг молови, коцкарнице, пивнице, јавне куће, мреже за масовну дистрибуцију дроге…) Инсталиране домаће „пословође“ (ЕА активисти – нови људи за ново доба) чине политичку и „пословну“ елиту овог будућег друштва потрошње и уживања (будућност је већ почела, зар не?) Они ће будно пазити да интереси ЕА капитала не буду угрожени. Дабоме, уз одговарајућу накнаду, коју ће наплаћивати од домаћих пореских обвезника.

…СВЕ ЈЕ ВИШЕ ИСТО    
С друге стране, оптимисти верују да ће српско друштво моћи да се одупре сценарију у којем снага привреде перманентно опада, а више од 90 процената становништва тавори на граници беде (огроман број с оне стране те границе). Оптимисти верују у енергију (и свест) већине.  Њихов оптимизам, међутим, губи битку пред сазнањем да ће се, у случају озбиљнијег отпора ЕА колонизацији, покренути не само механизми „међународних“ санкција, не само НАТО авијација, него и армија домаћих НАТО активиста (видети пример Русије), распоређених у разгранатој мрежи „цивилних“ НВО-а, државној администрацији и бројним „невладиним“ агенцијама, комисијама, канцеларијама и удружењима, основаних по угледу на земље евроатлантске заједнице.
Верујем да се, за случај да на неким будућим изборима победе снаге склоне јачању домаће привреде, већ припрема мобилизација снага отпора (које, после афирмације на међународној сцени, једва чекају позив да се докажу на домаћем терену). Злу не требало, у Кабинету председника већ се (вероватно) скицирају „позиви у помоћ“ НАТО снагама, да притекну у помоћ младој демократији у Србији док четници Вука Драшковића оштре каме и шкргућу зубима (заједно са ЛДП-ом и другим проевропским странкама) при помисли да неко може да угрози тековине 9. марта и 5. октобра.

ОДБРАНА НАЧИНА ЖИВОТА    
Непријатна је истина, коју је ретко ко спреман да саопшти, да јачање привреде и бољи живот грађана не иду увек заједно. Период у којем су Британија, САД или Немачка постале економске велесиле (XIX век) обилује примерима неправде, масовног сиромаштва и капиталистичке похлепе (читали сте Дикенса, Золу или Балзака, зар не?) Новопечени „краљеви“ текстила или челика нису много бринули о животном стандарду радника, којима су плаћали мизерне наднице, али су их масовно запошљавали, повећавајући свој (и укупан) капитал земље до неслућених размера.
Временом, капиталистичка похлепа обуздавала се јачањем правног поретка, а све слободнија конкуренција утицала је на повећање друштвене производње, па и потрошње, до нивоа на којем је већина становника могла да живи пристојно, не заборављајући, ипак, танталовске муке рађања индустријског (и потрошачког) друштва. Капиталистички модел постао је привлачан за све, упркос огромним разликама између сиромашних и најбогатијих. Становници индустријски развијених земаља (не само капиталисти) били су спремни да до последње капи крви бране опстанак свог „начина живота“, што, видели сте, није важило за самоуправни модел СФРЈ, као ни за друге социјалистичке земље које су раздрагано дочекале транзиционе промене.

ДОМЕТИ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ
Приметили сте да се, у одсуству владавине права, просторног реда и слободне конкуренције, чак и проверено корисне државне интервенције претварају у своје карикатуре. Зато, када размишљате о састанку са сопственом (економском) судбином, морате знати да је у овом тренутку много битније урадити оно што је најбоље (правни поредак, економска слобода, штедња и просторни ред), него оно што ће се јавности највише допасти.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *