Sastanak sa ekonomskom sudbinom

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Neprijatna je istina, koju je retko ko spreman da saopšti, da jačanje privrede i bolji život građana ne idu uvek zajedno

Nesporno dobra posledica kandidature Srbije za Evropsku uniju jeste činjenica da smo (svi) počeli ozbiljnije da razmišljamo o budućnosti. I to veoma dalekoj budućnosti, pošto preteže uverenje da će Srbija čekati na prijem bar dvadesetak godina. A možda i mnogo duže, naročito ako ne pristane (i to veoma brzo) na članstvo u NATO-u, te se ne pridruži akcijama „slobodnog“ sveta u pripremi za rat protiv Rusije, radi preuzimanja sibirskih resursa (što se u EA govoru naziva – borba za demokratiju). Često pomišljam da je ova vrsta „pridruživanja“, sa stanovišta EA zajednice, najbitniji razlog za dobijanje kandidature.

KAKO GOD SE OKRENEŠ…    
Umesto neumesnog pitanja „Kada će nam biti bolje?“ (kao da boljitak može doći sam po sebi), mnogi su počeli da razmišljaju o tome kako će izgledati naš budući „sastanak sa sudbinom“. Slike Kolumbije, Paname, Bolivije, Libije, Iraka i Avganistana, koje je Imperija već usrećila, neprekidno su nam pred očima – kao zastrašujući primeri. Da li je njihova sudbina i nama namenjena? I koliko privredna budućnost zavisi „od nas samih“, a koliko od volje svetskih korporacija (tj. vlada) da nam dozvole slobodan privredni razvoj, ravnopravnu saradnju i pristup tržištima, bez zatezanja finansijskih omči, ekonomskih sankcija, blokada ili potpirivanja secesionističkih oružanih sukoba unutar naše (preostale) domovine?
Pesimisti misle da je za Srbiju neizbežna sudbina prezadužene „banana-države“, koja će biti dobro snabdevena NATO  bazama i pratećom infrastrukturom (putevi, šoping molovi, kockarnice, pivnice, javne kuće, mreže za masovnu distribuciju droge…) Instalirane domaće „poslovođe“ (EA aktivisti – novi ljudi za novo doba) čine političku i „poslovnu“ elitu ovog budućeg društva potrošnje i uživanja (budućnost je već počela, zar ne?) Oni će budno paziti da interesi EA kapitala ne budu ugroženi. Dabome, uz odgovarajuću naknadu, koju će naplaćivati od domaćih poreskih obveznika.

…SVE JE VIŠE ISTO    
S druge strane, optimisti veruju da će srpsko društvo moći da se odupre scenariju u kojem snaga privrede permanentno opada, a više od 90 procenata stanovništva tavori na granici bede (ogroman broj s one strane te granice). Optimisti veruju u energiju (i svest) većine.  Njihov optimizam, međutim, gubi bitku pred saznanjem da će se, u slučaju ozbiljnijeg otpora EA kolonizaciji, pokrenuti ne samo mehanizmi „međunarodnih“ sankcija, ne samo NATO avijacija, nego i armija domaćih NATO aktivista (videti primer Rusije), raspoređenih u razgranatoj mreži „civilnih“ NVO-a, državnoj administraciji i brojnim „nevladinim“ agencijama, komisijama, kancelarijama i udruženjima, osnovanih po ugledu na zemlje evroatlantske zajednice.
Verujem da se, za slučaj da na nekim budućim izborima pobede snage sklone jačanju domaće privrede, već priprema mobilizacija snaga otpora (koje, posle afirmacije na međunarodnoj sceni, jedva čekaju poziv da se dokažu na domaćem terenu). Zlu ne trebalo, u Kabinetu predsednika već se (verovatno) skiciraju „pozivi u pomoć“ NATO snagama, da priteknu u pomoć mladoj demokratiji u Srbiji dok četnici Vuka Draškovića oštre kame i škrguću zubima (zajedno sa LDP-om i drugim proevropskim strankama) pri pomisli da neko može da ugrozi tekovine 9. marta i 5. oktobra.

ODBRANA NAČINA ŽIVOTA    
Neprijatna je istina, koju je retko ko spreman da saopšti, da jačanje privrede i bolji život građana ne idu uvek zajedno. Period u kojem su Britanija, SAD ili Nemačka postale ekonomske velesile (XIX vek) obiluje primerima nepravde, masovnog siromaštva i kapitalističke pohlepe (čitali ste Dikensa, Zolu ili Balzaka, zar ne?) Novopečeni „kraljevi“ tekstila ili čelika nisu mnogo brinuli o životnom standardu radnika, kojima su plaćali mizerne nadnice, ali su ih masovno zapošljavali, povećavajući svoj (i ukupan) kapital zemlje do neslućenih razmera.
Vremenom, kapitalistička pohlepa obuzdavala se jačanjem pravnog poretka, a sve slobodnija konkurencija uticala je na povećanje društvene proizvodnje, pa i potrošnje, do nivoa na kojem je većina stanovnika mogla da živi pristojno, ne zaboravljajući, ipak, tantalovske muke rađanja industrijskog (i potrošačkog) društva. Kapitalistički model postao je privlačan za sve, uprkos ogromnim razlikama između siromašnih i najbogatijih. Stanovnici industrijski razvijenih zemalja (ne samo kapitalisti) bili su spremni da do poslednje kapi krvi brane opstanak svog „načina života“, što, videli ste, nije važilo za samoupravni model SFRJ, kao ni za druge socijalističke zemlje koje su razdragano dočekale tranzicione promene.

DOMETI INTERVENCIJE
Primetili ste da se, u odsustvu vladavine prava, prostornog reda i slobodne konkurencije, čak i provereno korisne državne intervencije pretvaraju u svoje karikature. Zato, kada razmišljate o sastanku sa sopstvenom (ekonomskom) sudbinom, morate znati da je u ovom trenutku mnogo bitnije uraditi ono što je najbolje (pravni poredak, ekonomska sloboda, štednja i prostorni red), nego ono što će se javnosti najviše dopasti.