Почетна / Други пишу / РАСПРАВА О НЕОЛИБЕРАЛИЗМУ

РАСПРАВА О НЕОЛИБЕРАЛИЗМУ

Милош Обрадовић

Да ли је неолиберални модел довео до светске кризе и да ли то значи његов крај или је за све крива државна интервенција? На нека од ових питања покушали су да одговоре најзначајнији српски економисти у научној расправи о неолиберализму на Економском факултету у Београду

У јеку светске економске кризе широм света се воде расправе о томе шта је кризу узроковало и да ли ово значи крај неолибералног економског модела који је светом доминирао претходних неколико деценија. На научној расправи о неолиберализму у организацији Научног друштва економиста, ставове су имали прилике да сучеле најпознатији српски економисти, професори и чланови Академије економских наука, али до помирења опречних ставова, као што се и очекивало, није дошло.

 

Држава и привреда

У основи, конфликт између либерала и антилиберала, како их је назвао Љубомир Маџар, председник Академије економских наука, је питање да ли држава треба да интервенише у привреди или не. У пракси, од почетка кризе 2008. године, скоро све земље, па и оне које су важиле за колевку неолибералне филозофије, САД и Велика Британија потрошиле су стотине милијарди долара пореских обвезника на спашавање и чак национализацију банака и највећих компанија. Да ли су тиме спасили привреде или само продужили кризу такође је једно од питања око ког се две стране не слажу.

Такође, појавила се потреба и да се дефинише предмет дискусије, неолиберализам. Многи економисти под њим подразумевају различите ствари, па га сходно томе и критикују, док либерали сматрају да неолиберализам не постоји, већ да је то само етикета коју заговорницима тржишта пришивају левичари.

Добра искуства “нелогична”

Економиста Благоје Бабић истиче да није јасно шта је то неолиберализам и шта је предмет спора. Према његовим речима, нити неолиберали оспоравају да је држава важна за привреду, нити противници негирају да је важно постојање тржишта.

“Све успешне економске политике у свету имале су еклектичну основу и ниједна се није догматски држала неке идеологије. По мом мишљењу треба одабрати једну успешну земљу са којом има смисла поредити Србију и проучити њена искуства и применити их. Азијске земље имале су систем вођеног тржишта са способним управљачким елитама које су пријатељске према тржишту. На пример, шездесетих година прошлог века јапански економисти су добили задатак да направе студију о томе да ли држава треба да подржи аутомобилску индустрију. Будући да је сиромашна сировинама, студија је показала да се та стратегија не исплати. Јапанска влада је међутим, ипак одлучила да стане иза аутоиндустрије у тренутку када је производила 36.000 возила годишње, да би пре кризе Тојота била највећи произвођач аутомобила на свету са осам милиона возила”, навео је Бабић који је дуго изучавао економије Азије.

Величина кризе

Један од највећих критичата неолиберализма у Србији, Јован Душанић је дискутовао о тврдњама неких економиста, пре свега Бошка Мијатовића из ЦДЛС, да свет није ни близу Велике кризе из 1929. године већ да се само ради о рецесији што је подржано статистикама ММФ-а.

“Ја сумњам у те податке и методологију обрачуна БДП-а. Србија је рецимо пре кризе имала импресивне стопе раста, а 80 одсто тога се односило на транспорт, трговину и финансијске услуге. Наш месечни спољнотрговински дефицит је износио милијарду долара. Тако велики увоз требало је транспортовати, продати, а банке је требало да дају кредите како би људи могли да купују ту увезену робу. Што су банке имале веће каматне стопе, а трговци марже, то је био већи БДП и то је онда био доказ наше успешности. Неолиберали воле те номиналне величине, али постоје други подаци који боље показују да смо у великој кризи. На пример, апсолутни број незапослених. Број запослених је 2007. године био преко два милиона, а сада 1,7 милиона. Да ли је то блага рецесија?”, пита Душанић.

Он тврди да се из једног идеолошког тора, комунистичког, прешло у други идеолошки тор, неолиберални.

Статистика и идеологија

Бошко Мијатовић с друге стране истиче да су статистике ММФ-а најбоље што постоји и да тренутно за њих нема замене.

“Душанић има право да сумња у нашу статистику, и ја делим те сумње, али то што наша статистика не ради добро, не значи да статистика ММФ-а не ваља. Она показује да је светска економија смањена само у једној, 2009. години и то за 0,7 одсто. То се не може упоредити са Великом кризом из 1929. када су најразвијеније економије смањене и до 25 одсто”, одговорио је Мијатовић.

Божо Драшковић, члан Института економских наука изнео је своје виђење овог идеолошког сукоба.

“Расправа о идеологијама подсећа на расправу о религијама. Једни верују у свемогуће тржиште, а други иако не одбацују тржиште верују у рационалну државу. Проблем је у другој ствари, у односу рада и капитала. У последњој деценији сав профит присвојио је финансијски капитал, док је рад био на губитку. Пре 12 година добили смо доктрину: приватизовати, либерализовати, дерегулисати. Поставља се питање зашто приватизација није дала тако добре резултате, а ја мислим да је била јако лоша за привреду. Земље у транзицији имале су раст задужености, раст сиромаштва и раст незапослености. Зашто модели у којима ће тржиште све решити, нису решили проблеме?

Однос тржишта и државе је динамички, стално се мења и зависи од тога какви резултати се остварују”, сматра Драшковић.

„Србија има толико везе са либерализмом таман колико и Албанија под Енвером Хоџом са демократијом. Запошљавање по јавним предузећима и агенцијама, вертикална подела власти између партија, партијска запошљавања, то није либерализам“, реаговао је Маџар, познат као бранилац либералне економије.

Пропаст од неолиберализма

Ових дана се навршава 20 година од увођења неолибералног модела у Русији, а ускоро и 40 година од неолибрелног шока у Чилеу. Професор Млађен Ковачевић је истраживао како се овај модел одразио на економије земаља широм света и закључио да су донеле пропаст.

„Увођење неолибералне политике у Русији пре 20 година под Јељцином донело је огроман шок. Следеће године је 40 година од увођења шок терапије у Чилеу под вођдтвом Пиночеа и „Чикашких момака“ што је донело катастрофалне последице. Од 1990. до 2007. године Чиле није имао привредни раст, а расла је незапосленост и задуженост. После промена овог режима, Чиле је постао сличан Норвешкој и Шведској. Да то виде сада Пиноче и Фридман окретали би се у гробу. Ипак, Пиноче је био довољно паметан да не прода највећи рудник који чини 17 одсто БДП-а који их је извукао касније када су се презадужили“, објаснио је Ковачевић.

Он је навео и примере Боливије где се први пут појавио Џефри Сакс са својом политиком обарања инфлације преко ноћи, чије се последице могу видети и у неким земљама Источне Европе.

„Пољска је после две, три године примењивања његове економске политике одустала и направила сопствени модел и сада је најбоља транзициона земља. У Русији је БДП пао 44 одсто, људи су остајали масовно без посла и умирали од глади. Ту су прсте умешали и САД и мултинационалне компаније које су желеле да дођу природних богатстава. Када је дошао Примаков, стари економиста, то је престало и поставио је земљу на ноге. Сада смо видели на изборима да су партије које су против неолиберализма освојиле заједно 80 одсто гласова. Заједничко је свим тим земљама да им је тај модел наметнут. Једино се Словенија извукла и одбила предлоге Сакса и направила тим предвођен Јожеом Менцингером који је од Словеније направио развијену земљу“, подсећа Ковачевић.

Сакс се са својим тимом појавио у Србији први пут за време Анте Марковића, а од 2000. године је причао о шок терапији.

„Медији су величали ту његову шок доктрину. Из навода високог представника САД Талбота сазнали смо да Србија није бомбардована због Косова него због тога што није хтела да прихвати неолиберални модел. Тај модел има озбиљну конструкцијску грешку и од таквог модела се не могу ни очекивати бољи резултати“, закључио је Ковачевић.

У Србији подивљала власт

Либерални модел нема веза са неолибералним, то је у ствари супротност, оценио је Данијел Цвијетићанин.

„Либерални модел значи да држава треба да обезбеди сигурност својине, сигурност уговора и просторни ред. Да омогући истинске економске слободе. Вашингтонски консензус је злоупотребљен и његово примењивање са либералним моделом нема везе. Ако пак под неолибералним моделом сматрате негацију либералног, и говорите о ономе што се уводи у Сирији, Либану, Ирану онда се слажем“, казао је Цвијетићанин.

Љубомир Маџар је подсетио да је тржиште велики, динамички, стохастички систем са пуно флуктуација. Чак и тамо где су политички услови најбољи, а администрација најефикаснија не могу се искључити те флуктуације.

„Покушаји да се систем смири могу произвести контраефекте. И држава може бити дефектна. Оно што може да се уради у једној земљи, не може да се примени у другој. Они који заступају државну интервенцију виде само успешне примере, а не виде све оно што је држава урадила лоше са катастрофалним последицама. Мени је занимљиво како заговорници државне интервенције не виде контрадикцију. Толико критикују државу, а с друге стране траже више државе. Они мисле да држава треба да буде честита, поштена и паметна, али тога нема, то је утопија и морате од тога да се опростите. Да је било шансе да држава постане другачија, она би то већ и постала. Ја верујем да правог привредног напретка нема без праве државе, али не овакве државе која трпа партијске функционере где не треба и која је по корупцији међу најгорима у свету. Овде је подивљала власт, нема никаквих ограничења, никакве поделе власти.“, резигниран је Маџар.

Ко треба да води земљу

Професор Ковачевић је истакао да треба окупити најпаметније људе, из академија наука, који би направили стратегију.

„Уместо тога председник Тадић окупља анонимне људе који праве неке пројекције које немају везе“, закључио је Ковачевић.

Међутим, Цвијетићанин је оценио да владајућој елити овакав став управо и одговара и да они управо и раде то што Ковачевић предлаже.

“Они већ то и раде. Један стожер елите се окупио око Динкића, а други око Тадића и они диригују привредом. Када и Академија економских наука закључи да елите треба да се окупе и воде земљу, они су добили и теоријску подршку за оно што раде“, сматра Цвијетићанин.

Извор: http://www.balkanmagazin.net

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *