Почетна / Култура / „Оскар“ 2012: (Не)прикривена политика

„Оскар“ 2012: (Не)прикривена политика

Пише Владислав Панов

Победа  „Глумца“, освајача пет „Оскара“, више је коментар на рачун очајног стања америчког, па и доброг дела светског филма, него што је признање за његову супериорну оригиналност и истински помак у филмском стваралаштву. Дакле, порука је – без боје и тона. А што да не онда и без слике?

Између брадавице Џенифер Лопез и разголићене ноге анорексичне Анђелине Џоли, „скандала“ дежурног лудака западног шоу-бизниса Саше Барона Коена, свету просто знаног као Борат, очајног „хумора“ подгојеног и преботоксираног водитеља, некада можда и занимљивог комичара Билија Кристала, одржана је и прошлонедељна  84. додела „Оскара“.

ВЕЋ ВИЂЕНО У БЕЗБРОЈ ВАРИЈАНТИ
Овогодишња ревија размажених холивудских фолираната препуних таштине и задриглих звезда охоло поносних у свом углавном сасвим незаслуженом богатству, као и многе претходне, била је најпре забава за њих. И прилика да се свету покажу у својим божанским издањима, због чега њихов долазак (такозвани „ход по црвеном тепиху“) траје скоро као и мучно предуга вишесатна церемонија додела награда „Америчке академије за филмску уметност и науку“. Другим речима, ни после овогодишњих устоличавања најбољих неће остати ништа незаборавно или важно за историју онога што се некада давно сматрало оригиналним и изузетним када је реч о филмској уметности. И док су у прошлости изузетни филмови губили у трци за награду због прејаке конкуренције, последњих година, па и деценија, филмови освајају „Оскаре“ јер су били најмање лоши у очајној конкуренцији.

[restrictedarea]

Како иначе објаснити потпуни тријумф немог црно-белог филма с причом о глумцу суоченом са наглим суновратом у каријери због доласка звучне ере филма у којој за њега нема места? Све што је у том филму речено, одавно је у безброј варијанти, у првим годинама звучног филма најпре, али и касније, показано и виђено. Све са симпатичним кученцетом, степовањем и романтичним зрацима неуништивог оптимизма и животне воље која кипти из главних ликова „Глумца“, освајача пет „Оскара“. Филм је добио и многа друга признања пре „Оскара“ и свуда је у свету препознат као „нешто другачије“, свеже, забавније и „уметничкије“ од свега што Холивуд покушава да сними или одбија да то уради сигурно барем последњих тридесетак година. Његова победа, дакле, више је коментар на рачун очајног стања америчког, па и доброг дела светског филма, него што је признање за његову супериорну оригиналност и истински помак у филмском стваралаштву. Дакле, порука је – без боје и тона. А што да не онда и без слике? За следећу годину би фаворит за „Оскара“ могла да буде празна ролна филма, с евентуалном назнаком да се у том мраку и тишини налази обећање да је унутра нешто најбоље што је икада снимљено.
Додела статуета „Оскара“ које свима у свету из неког разлога и даље баш много значе, није никада била, а данас је још мање, без политичких примеса или мотивације. Да ли би „Оскара“ за најбољи страни филм године добио ирански „Развод“, да модерна Персија није управо главна потенцијална мета на столу америчких ратних соколова? Наравно да не би. Да Иран није врела америчка политичка тема, могуће је да „Развод“ не би био ни међу номинованима, без обзира на то што је филм широм света снисходљиво обожаваног Иранца Ашгара Фархадија добио преко четрдесет награда, укључујући и главну, недавно у Берлину. За Иранце, занимљиво, чији су ригидни властодршци у једном тренутку чак и обуставили снимање овог филма, уверени да његов аутор није „на линији“, освајање „Оскара“ је вишеструки тријумф њихове културе, политике, па, узгред, и филмске уметности. Додуше, нису крили, да им једнако годи што су у финишу трке за „Оскара“ победили израелског представника међу пет номинованих, који је као и претходних девет у историји доделе ове награде остао кратких рукава. Не, „Оскар“ није политика…

„КЛАН ПАЦОВА“
Није била политика ни то што су „политички коректно“ и овога пута, како међу номинованима, тако и награђенима, испоштаване све ударне етничке припадности, боје и културе. Ни крив, ни дужан, рецимо, потпуно анонимни мексички глумац Демијан Бичир се успео до петорице номинованих за главну улогу године у сасвим просечном експонирању, у такође осредњој драми о тешком животу мексичких досељеника у Америку, у „Бољем животу“. Чланови новог „Клана пацова“ у Холивуду (по угледу на легендарни Френка Синатре), Бред Пит и Џорџ Клуни, нашли су се такође у трци за најглумца сезоне. Нико, укључујући ни њих саме, не би могао озбиљно да одбрани њихово присуство у најужој конкуренцији за глумачког „Оскара“. Осим чињенице да су у поменутом клану, у којем је и режисер Стивен Содерберг, као и неколицина других. Што, је л’, такође није политика? Није то ни пословично давање „Оскара“ Мерил Стрип која је ове године тријумфовала (трећи пут у каријери, са троструко више номинација) оживевши на великом платну Маргарет Тачер, симбол ратнохушкачког, насилничког, освајачког, безпризорног, неоколонијалног, мада декларативно напредног и демократског Запада. Ни филм „Челична лејди“ (једина пројекција која је на минулом ФЕСТ-у била распродата!), ни Мерилина глумачка егзибиција у њеном отелотворењу нису начинили никакав помак у свету филма. Награда је ипак стигла за Мерил. Ваљда ни то није била политика. О још једној црнопутој освајачици, сада додуше тек епизодног „Оскара“ (Октавија Спенсер, „Кућне помоћнице“), не би требало трошити речи. Да није „прикладне“ боје коже за надокнађивање вишедеценијских расних пропуста у историји „Оскара“, корпулентна Октавија га не би добила ни у сновима. Мислили су гласачи међу филмским академицима и на старију популацију. Ове године су чак поставили и рекорд. Од пет номинованих за споредну мушку улогу, тројица су превалила седамдесету, а освајач, Кристофер Пламер („Почетници“), чак и осамдесету, па је тако постао најстарији добитник „Оскара“ од када се он додељује, а што је само три године старије од њега. Искусни глумац је требало да освоји „Оскара“ бар десет пута раније, али…
Мало је шта уопште вредно помена у вези за овом наградом и срцепарајућом, до очаја досадном, церемонијом додељивања Академијиних признања. Али, ипак, она и даље остаје светски, најпре медијски феномен. Гледали скупе хаљине у бескрајном вашару таштине, Анђелинине ноге, брадавице Џеј Ло или веровали да је ту негде ипак присутно поштено препознавање филмске уметности, избор најбољих по оцени чланова „Америчке академије за филмску уметност и науку“ је телевизијски догађај године који, кажу, испрати скоро две милијарде људи. А то је и те како добар повод за политику…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *