„Oskar“ 2012: (Ne)prikrivena politika

Piše Vladislav Panov

Pobeda  „Glumca“, osvajača pet „Oskara“, više je komentar na račun očajnog stanja američkog, pa i dobrog dela svetskog filma, nego što je priznanje za njegovu superiornu originalnost i istinski pomak u filmskom stvaralaštvu. Dakle, poruka je – bez boje i tona. A što da ne onda i bez slike?

Između bradavice Dženifer Lopez i razgolićene noge anoreksične Anđeline Džoli, „skandala“ dežurnog ludaka zapadnog šou-biznisa Saše Barona Koena, svetu prosto znanog kao Borat, očajnog „humora“ podgojenog i prebotoksiranog voditelja, nekada možda i zanimljivog komičara Bilija Kristala, održana je i prošlonedeljna  84. dodela „Oskara“.

VEĆ VIĐENO U BEZBROJ VARIJANTI
Ovogodišnja revija razmaženih holivudskih foliranata prepunih taštine i zadriglih zvezda oholo ponosnih u svom uglavnom sasvim nezasluženom bogatstvu, kao i mnoge prethodne, bila je najpre zabava za njih. I prilika da se svetu pokažu u svojim božanskim izdanjima, zbog čega njihov dolazak (takozvani „hod po crvenom tepihu“) traje skoro kao i mučno preduga višesatna ceremonija dodela nagrada „Američke akademije za filmsku umetnost i nauku“. Drugim rečima, ni posle ovogodišnjih ustoličavanja najboljih neće ostati ništa nezaboravno ili važno za istoriju onoga što se nekada davno smatralo originalnim i izuzetnim kada je reč o filmskoj umetnosti. I dok su u prošlosti izuzetni filmovi gubili u trci za nagradu zbog prejake konkurencije, poslednjih godina, pa i decenija, filmovi osvajaju „Oskare“ jer su bili najmanje loši u očajnoj konkurenciji.

[restrictedarea]

Kako inače objasniti potpuni trijumf nemog crno-belog filma s pričom o glumcu suočenom sa naglim sunovratom u karijeri zbog dolaska zvučne ere filma u kojoj za njega nema mesta? Sve što je u tom filmu rečeno, odavno je u bezbroj varijanti, u prvim godinama zvučnog filma najpre, ali i kasnije, pokazano i viđeno. Sve sa simpatičnim kučencetom, stepovanjem i romantičnim zracima neuništivog optimizma i životne volje koja kipti iz glavnih likova „Glumca“, osvajača pet „Oskara“. Film je dobio i mnoga druga priznanja pre „Oskara“ i svuda je u svetu prepoznat kao „nešto drugačije“, sveže, zabavnije i „umetničkije“ od svega što Holivud pokušava da snimi ili odbija da to uradi sigurno barem poslednjih tridesetak godina. Njegova pobeda, dakle, više je komentar na račun očajnog stanja američkog, pa i dobrog dela svetskog filma, nego što je priznanje za njegovu superiornu originalnost i istinski pomak u filmskom stvaralaštvu. Dakle, poruka je – bez boje i tona. A što da ne onda i bez slike? Za sledeću godinu bi favorit za „Oskara“ mogla da bude prazna rolna filma, s eventualnom naznakom da se u tom mraku i tišini nalazi obećanje da je unutra nešto najbolje što je ikada snimljeno.
Dodela statueta „Oskara“ koje svima u svetu iz nekog razloga i dalje baš mnogo znače, nije nikada bila, a danas je još manje, bez političkih primesa ili motivacije. Da li bi „Oskara“ za najbolji strani film godine dobio iranski „Razvod“, da moderna Persija nije upravo glavna potencijalna meta na stolu američkih ratnih sokolova? Naravno da ne bi. Da Iran nije vrela američka politička tema, moguće je da „Razvod“ ne bi bio ni među nominovanima, bez obzira na to što je film širom sveta snishodljivo obožavanog Iranca Ašgara Farhadija dobio preko četrdeset nagrada, uključujući i glavnu, nedavno u Berlinu. Za Irance, zanimljivo, čiji su rigidni vlastodršci u jednom trenutku čak i obustavili snimanje ovog filma, uvereni da njegov autor nije „na liniji“, osvajanje „Oskara“ je višestruki trijumf njihove kulture, politike, pa, uzgred, i filmske umetnosti. Doduše, nisu krili, da im jednako godi što su u finišu trke za „Oskara“ pobedili izraelskog predstavnika među pet nominovanih, koji je kao i prethodnih devet u istoriji dodele ove nagrade ostao kratkih rukava. Ne, „Oskar“ nije politika…

„KLAN PACOVA“
Nije bila politika ni to što su „politički korektno“ i ovoga puta, kako među nominovanima, tako i nagrađenima, ispoštavane sve udarne etničke pripadnosti, boje i kulture. Ni kriv, ni dužan, recimo, potpuno anonimni meksički glumac Demijan Bičir se uspeo do petorice nominovanih za glavnu ulogu godine u sasvim prosečnom eksponiranju, u takođe osrednjoj drami o teškom životu meksičkih doseljenika u Ameriku, u „Boljem životu“. Članovi novog „Klana pacova“ u Holivudu (po ugledu na legendarni Frenka Sinatre), Bred Pit i Džordž Kluni, našli su se takođe u trci za najglumca sezone. Niko, uključujući ni njih same, ne bi mogao ozbiljno da odbrani njihovo prisustvo u najužoj konkurenciji za glumačkog „Oskara“. Osim činjenice da su u pomenutom klanu, u kojem je i režiser Stiven Soderberg, kao i nekolicina drugih. Što, je l’, takođe nije politika? Nije to ni poslovično davanje „Oskara“ Meril Strip koja je ove godine trijumfovala (treći put u karijeri, sa trostruko više nominacija) oživevši na velikom platnu Margaret Tačer, simbol ratnohuškačkog, nasilničkog, osvajačkog, bezprizornog, neokolonijalnog, mada deklarativno naprednog i demokratskog Zapada. Ni film „Čelična lejdi“ (jedina projekcija koja je na minulom FEST-u bila rasprodata!), ni Merilina glumačka egzibicija u njenom otelotvorenju nisu načinili nikakav pomak u svetu filma. Nagrada je ipak stigla za Meril. Valjda ni to nije bila politika. O još jednoj crnoputoj osvajačici, sada doduše tek epizodnog „Oskara“ (Oktavija Spenser, „Kućne pomoćnice“), ne bi trebalo trošiti reči. Da nije „prikladne“ boje kože za nadoknađivanje višedecenijskih rasnih propusta u istoriji „Oskara“, korpulentna Oktavija ga ne bi dobila ni u snovima. Mislili su glasači među filmskim akademicima i na stariju populaciju. Ove godine su čak postavili i rekord. Od pet nominovanih za sporednu mušku ulogu, trojica su prevalila sedamdesetu, a osvajač, Kristofer Plamer („Početnici“), čak i osamdesetu, pa je tako postao najstariji dobitnik „Oskara“ od kada se on dodeljuje, a što je samo tri godine starije od njega. Iskusni glumac je trebalo da osvoji „Oskara“ bar deset puta ranije, ali…
Malo je šta uopšte vredno pomena u vezi za ovom nagradom i srceparajućom, do očaja dosadnom, ceremonijom dodeljivanja Akademijinih priznanja. Ali, ipak, ona i dalje ostaje svetski, najpre medijski fenomen. Gledali skupe haljine u beskrajnom vašaru taštine, Anđelinine noge, bradavice Džej Lo ili verovali da je tu negde ipak prisutno pošteno prepoznavanje filmske umetnosti, izbor najboljih po oceni članova „Američke akademije za filmsku umetnost i nauku“ je televizijski događaj godine koji, kažu, isprati skoro dve milijarde ljudi. A to je i te kako dobar povod za politiku…

[/restrictedarea]