Матија Бећковић: Зашто Србија…

Пише Матија Бећковић

Србија је земља скупе судбине. Спас јој није дошао са оне стране са које се надала и деценијама очекивала. Војислав Коштуница предлаже да се коначно окрене самој себи, држећи на уму питање  које је поставио Слободан Јовановић: „Докле један народ може ићи да не изгуби своју слободу и не упрља своју част?“

Част ми је да вас поздравим у Новом Саду, родном месту Слободана Јовановића, у име Фонда „Слободан Јовановић“, издавача књиге коју вечерас представљамо.
Годину дана по рођењу сина, Владимир Јовановић објавио је у овом граду књигу „Основи снаге и величине српске“ и посветио је свом јединцу. У тој посвети су и ове речи: „У првој радости с којом сам те на овом свету дочекао, дао сам ти што сам ти највише дати могао – име што ће те опомињати на слободу, којом Србин као човек напредовати може.“
Као да је и књига Војислава Коштунице у дослуху са овом књигом, а њен наслов „Зашто Србија а не Европска унија“ звучи као поднаслов књиге „Основи снаге и величине српске“ Владимира Јовановића. У обе књиге су постављени исти циљеви, а питање да ли би Србија требало да буде слободна или вазална држава остало је на снази и после готово сто педесет година. Како год било, каже Харолд Пинтер, морамо се понашати као да смо слободни.

ВЕРА У УМНОСТ НАРОДА
Као што се после Другог светског рата Слободан Јовановић из емиграције оглашавао Порукама штампаним ћирилицом у скромном тиражу, поуздавајући се у истину и вечност штампаног слова, тако се и Војислав Коштуница у компјутерској ери одлучио да се јавности обрати књигом као својеврсном поруком.
У време „Твитера“ и „Фејсбука“, кад нас са свих екрана засипају вестима да је књига на свим пољима  потучена од других медија, Коштуница је и на овај начин издвојио свој глас и црно на бело објавио своје вјерују. То слово се не може ни повући, ни избрисати, а кад није досад Коштуница неће ни одсад, ни по коју цену, напустити своју реч.
Слободан Јовановић је у време нечувене халабуке и тријумфа наоружане лажи писао с највећом скрупулозношћу, водећи рачуна о стилу и мери. И Војислав Коштуница се не с мањом обзирношћу и озбиљношћу изјашњава о најбитнијим питањима за опстанак и будућност Србије. И као што Слободан Јовановић није потрошио ни кап мастила на своје тужиоце и судије, ни Војислав Коштуница није
ни једном речју удостојио своје опадаче. Знајући да је мирна глава врхунац културе, а смиреност језик којим говоре најбољи, Коштуница је задао највећу висину себи и својој речи, а тиме указао и најдубље поверење у дубину, зрелост и умност свог народа.
У време кад се грађанима обраћају као да су ретардирани, затрпавајући их са свих екрана лопатама празних речи које ништа не значе и ни на шта не обавезују, писана реч Војислава Коштунице се указује као светла тачка у поплави бестидне и јефтине политичке бижутерије.
У време кад је у тренду презирање свог народа; кад се чини да се никог ништа не тиче, а сви се устремљују на сваког ко покаже енергију и спремност да предузме било шта; кад је лаж постала Истина, па се чини да нико не лаже; кад се најодговорнији људи куну у оно што не верују; кад лажни верници обзнањују да верују у оно што сви знају да неће и не може бити, Коштуница издваја свој глас и говори свима који су спремни да чују и нешто предузму у овом одсудном часу кад се чини да се затамњују сви видици и угрожавају и саме основе живота.
Иако лидер странке, не говори и не мисли страначки, не покреће страначка питања, не обраћа се само присталицама странке, већ призива све сталеже и пружа руку сваком коме није замрла савест и одговорност, и не брине само о личним интересима.

ОД МУРАТА ДО НАТА
Србија је земља скупе судбине. Спас јој није дошао са оне стране са које се надала и деценијама очекивала. Војислав Коштуница предлаже да се коначно окрене самој себи, држећи на уму питање  које је поставио Слободан Јовановић: „Докле један народ може ићи да не изгуби своју слободу и не упрља своју част?“
Залажући се за војну и политичку неутралност Србије подсећа да Србија никад у својој многовекој историји није била члан ниједног војног савеза, па је апсурдно да ту светлу традицију жртвује и на крају историје промени путоказе, и по цену сопствене части се учлани у једини преостали војни савез на свету и то онај који је колико јуче, пред очима целог света једино Србију, ни криву, ни дужну бомбардовао и каштиговао.
Залажући се за Србију, а не ЕУ не заборавља да напомене да Европа и ЕУ нису исто и подсећа да европски стандарди нису стандарди ЕУ. Небо је Србију сместило у Европу из које је људи не могу изместити, нити икаква историја може порећи географију. Била не била у ЕУ, Србија је у Европи. Зато је бесмислено да испуњава услове да је у Европу приме и да ту улазницу плати својим образом, јединим што јој је преостало.
Од Мурата до НАТА или од Султана Мурата до Императора НАТА, Србија није имала нижи статус од  статуса кандидата. Обећавају јој да би до краја године могли одредити и датум кад ће о томе моћи  да преговара, како би једног дана постала ништа мање него члан ЕУ, ако ЕУ буде и тада. У том случају моћи ће да се прва у историји поноси, радује и слави што је на циљ стигла последња.
Требало би да створимо етичку Русију или никакву – писао је Солжењицин, додајући да под заклетвом може да изјави: Наш дух је још жив! А то што је рекао за Русију – рекао је и за Србију. И на старо питање: да ли је жива Србија, могли бисмо са нешто мање поуздања одговорити – жива је! А после свега што је преживела, то је и најважније.
Век од ослобођења Косова, у навечерје стогодишњице Првог светског рата, Србија се мора  изборити за срећнију будућност и спречити успостављање нове прошлости. И у бољим приликама то не би било лако, али упркос свим препрекама, невољама и неприликама, како би рекао наш народ:
ОПТИМИЗАМ ЈЕ ОБАВЕЗАН!

Реч Матије Бећковића на представљању књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“, у Новом Саду, 9. марта 2012. године