Ловац на нацисте против пастора „хладног срца“

Пише Мирослав Стојановић

Левица је супротставила заједничком председничком кандидату пет странака владајуће коалиције и опозиције, Јоахима Гаука, Беату Кларсфелд, новинарку која је 1968. године опалила шамар тадашњем канцелару Кисингеру како би скренула пажњу на његову нацистичку прошлост

 

Хоће ли Немачка имати више среће с трећим председником за нешто више од две године?
Малерозни и готово већ заборављени Хорст Келер је неочекивано сишао с трона 31. маја 2010.обезбедивши бар једну „премијеру“: постао је први шеф државе у немачкој послератној историји који је поднео оставку. Опростио се од највишег положаја у земљи, иако то нико од њега није директно захтевао. Келеров још малерознији наследник Кристијан Вулф забележио је неславан рекорд: буквално је „отеран“ с трона после 20 месеци. Келера је политички „убило“ политичко неискуство и политичка инфантилност (овај технократа и финансијски експерт стигао је у председничку фотељу с функције директора „ММФ“). Рекао је да је немачко војно ангажовање у Авганистану у непосредном немачком економском интересу. И објаснио да су војне интервенције нужне како би се обезбедили слободни трговачки путеви и спречиле регионалне нестабилности.

ОПСЕДНУТОСТ (ТУЂИМ) ЛУКСУЗОМ

[restrictedarea]

Уследиле су жестоке критике у јавности, посебно оних који су ангажовање Бундесвера у авганистанским врлетима и пустарама желели да представе искључиво као хуманитарну и добротворну мисију. Бацио је копље у трње и – (часно) потонуо у заборав.
Кристијана Вулфа је запљуснуо мутљаг који се око њега нагомилавао пре него што је из Хановера, где је годинама „резидирао“ као шеф покрајинске владе Доње Саксоније, стигао у дворац Белви (службена резиденција шефа државе у Берлину): „потопили“ су га грамзива склоност ка луксузу и пријатељствима која су могла да му то обезбеде (бесплатна летовања, повољни кредити који су другима недоступни), захваљујући његовом положају, а с оне стране закона и морала.
Иако политички професионалац, упао је у фаталну замку: покушавао је да багателише оптужбе, потом да их арогантно одбија и да осионо прети медијима, уверен да ће уз моћну канцеларкину заштиту успети да одржи главу изнад воде. Живео је у тој илузији све док Тужилаштво из Хановера није затражило да се Вулфу укине председнички имунитет, како би против њега могла да се покрене (кривична) истрага. Председник под истрагом? Незамислива позиција за личност која репрезентује нацију. Он би требало да буде инстанца, и институција, која одражава и моралне вредности.
Два „џокера“ Ангеле Меркел, два фијаска и – бламаже. Калкулисала је да ће са Келером, као „неполитичким“ кандидатом, имати „свог председника“, без ривалства и политичке конкуренције. Кад је схватила да се избор политички некомпетентне личности испоставио као грешка – с јачим политичким рефлексом Келер не би „открио карте“ о природи војних интервенција – посегла је за „расним политичарем“ као новим изабраником. Уверена да ће  с Вулфом, једним хицем остварити два циља: обезбедити политички јаког председника и „крунишући“ га елиминисати још јединог преосталог страначког ривала: као успешан шеф покрајинске владе и потпредседник странке ЦДУ Вулф је био виђен као потенцијални и озбиљни кандидат за канцелара.
Да би прогурала свог „штићеника“, жестоко се борила да елиминише Јоахима Гаука, кандидата опозиционих странака, социјалдемократа и зелених који је уживао симпатије великог дела немачке јавности. Председник се бира на посебној скупштини која се састаје само за ову прилику, а чине је посланици Бундестага и „репрезентације“ покрајина, где владајућа коалиција, по правилу, има превагу.
Све досадашње иницијативе да се шеф државе бира непосредно гласовима грађана, остале су безуспешне. Тиме би се пореметила „статика“ државне структуре, с ојачаним легитимитетом председник би могао да угрози уставно неприкосновену позицију канцеларског положаја.
Гаук се Меркеловој сада враћа као бумеранг. Плашећи се да у изнуђеној ситуацији опет не направи грешку, с фаталним последицама по њену политичку каријеру, у часу кад је оглашавају и проглашавају за „краљицу Европе“ и „најмоћнију земљу света“, покушала је да подели одговорност и са опозицијом. Хтела је да нови председник буде заједнички кандидат свих странака које су заступљене у Бундестагу, изузимајући Левицу, коју је искључила из грозничавог већања, под условом да то не буде – Јоахим Гаук.
Десило се оно што је хтела да избегне. Социјалдемократе и зелени су изнова лансирале губитника с претходних председничких избора Гаука. Његову кандидатуру су на изненађење Меркелове срчано подржали њени коалициони партнери, либерали. И оставили је на цедилу. Један од најтежих пораза у њеној стреловитој каријери, њени пријатељи и гласноговорници покушавају сада да „продају“ као промишљену политичку прагматичност: тражила је заједничког кандидата и он је нађен. Уз њену (иако изнуђену) сагласност: сврставање либерала уз социјалдемократе и зелене Меркелова је схватила као злослутан знак могуће „семафор коалиције“ – политичке боје социјалдемократа (црвена), либерала (жута) и еколога (зелена) –  пред којом би, на следећим парламентарним изборима, била без икакве шансе!

ПАСТОР И ПАСТОРОВА КЋИ
Канцеларкином „нежељеном кандидату“ обезбеђена је унапред победа 18. марта. Иза њега стоје странке владајуће коалиције, Хришћанско демократска унија (ЦДУ), Хришћанско социјална унија (ЦСУ) и либерали, као и две најјаче опозиционе странке, Социјалдемократска партија (СПД) и зелени, чак и кад се зна да неки од делегата ових странака на изборној скупштини неће гласати за Гаука.
Његовим избором настаје необична политичка ситуација. Први пут ће се на најважнијим и највишим положајима у земљи, шефа владе и шефа државе, наћи двоје „источњака“ које је већински Запад (Западна Немачка 60 милиона, Источна 20) дуго сматрао за „аутсајдере“. Гаук је пре него што се упустио у политику био пастор, а Меркелова је кћи протестантског пастора. Та припадност и „заједничка источна биографија“, чињеница коју Меркелова сада наглашава, не морају унапред, и обавезно, да гарантују пуну хармонију двојца на државном кормилу. Седамдесет двогодишњи Гаук (најстарији од свих досадашњих председника у часу ступања на „престо“) важи за сујетну и својеглаву личност, која „не уме да ћути“ и када је реч о стварима за које није компетентна.
У политичку орбиту су га избацили бурни догађаји који су претходили паду Хонекеровог режима и – поновном уједињењу Немачке. Био је годинама на челу службе која се бавила чувањем и обрадом огромне и мрачне заоставштине источнонемачке тајне, политичке полиције (Штази). Ту службу и сада зову Гауковом.
Последњих година његова професија била је говорништво. Шпартао је земљом и говорио где год су хтели да га чују. Уме друге да дирне. И да покаже како је и сам дирнут. Почесто и са сузама. Са сузама ће, примећује коментатор „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, као председник „морати да буде штедљив“. Оно што би пастору Гауку могла да буде врлина, председнику Гауку (Немцу!) би сигурно била мана.
Упркос (одглумљеној?) ганутости, има доста оних који Гаука означавају као „пастора хладног срца“. За многе социјалдемократе он је „одвише конзервативан“, више, бар вербално, опседнут темом слободе него солидарности. Један број зелених му не опрашта симпатије, које је у једном часу, наводно, показао за проблематичне Сарацинове констатације да ће муслимани наталитетом једнога дана „покорити“ Немачку, као што су то „Албанци учинили с Косовом“.
Идиличну, готово еуфоричну атмосферу која је настала сагласношћу владајућих и опозиционих странака око Гаука као заједничког кандидата, помутила је Левица. Искључена по диктату Меркелове из већања о заједничком кандидату за председника, Левица је истакла с наглашеном провокативношћу свог кандидата: Беату Кларсфелд.
Само име Беате Аугусте Кларсфелд (73), немачко-француске новинарке (живи у Паризу, удата за француског историчара и адвоката), код једног (не тако малог) броја Немаца изазива „повишену температуру“. Реч је о дами јеврејског порекла (отац страдао у Аушвицу), познатом „ловцу на нацисте“. Она и њен супруг Серж (јеврејских корена, такође) открили су својевремено „касапина из Лиона“, злогласног Клауса Барбија.
У Немачкој, и у свету, постала је чувена по шамару који је ударила – немачком канцелару 7. новембра 1968. Мајка два одрасла сина сматра тај дан „најважнијим догађајем“ у њеном животу. Имала је тада 29 година. Нашла се на Конгресу ЦДУ у завичајном Берлину. Изашла је на подијум и тадашњем западнонемачком канцелару Курту Георгу Кисингеру, као припаднику нацистичке странке, пред масом делегата и камера – опалила шамар! Због тог шамара Кларсфелдова је истог дана, по кратком поступку, осуђена на годину дана затвора. Казна је убрзо преименована у – условну. Захваљујући том шамару и несусталом ангажовању брачног пара у „лову на нацисте“, Кларсфелд је стекла признања и висока одликовања у Француској, и још неким земљама, али не и у Немачкој: више иницијатива да јој се додели орден, највеће немачко одликовање „Крст за заслуге“, окончано је неуспехом.
Кларсфелд зна да на предстојећој изборној скупштини против Јоахима Гаука нема шанси. Знано је то и руководству Левице, које је листом стало иза њене кандидатуре. Њено појављивање у Немачкој, и дуел с Гауком, гарантују, унапред прворазредни медијски и политички догађај. И снажну резонанцу, у часу кад се немачка јавност тешко извлачи из шока који је настао после открића да иза серије убистава странаца (Турака, највише) и дуго нерасветљених злочина, упркос тако моћним тајним службама, стоје добро организоване неонацистичке групе.

[/restrictedarea]