Lovac na naciste protiv pastora „hladnog srca“

Piše Miroslav Stojanović

Levica je suprotstavila zajedničkom predsedničkom kandidatu pet stranaka vladajuće koalicije i opozicije, Joahima Gauka, Beatu Klarsfeld, novinarku koja je 1968. godine opalila šamar tadašnjem kancelaru Kisingeru kako bi skrenula pažnju na njegovu nacističku prošlost

 

Hoće li Nemačka imati više sreće s trećim predsednikom za nešto više od dve godine?
Malerozni i gotovo već zaboravljeni Horst Keler je neočekivano sišao s trona 31. maja 2010.obezbedivši bar jednu „premijeru“: postao je prvi šef države u nemačkoj posleratnoj istoriji koji je podneo ostavku. Oprostio se od najvišeg položaja u zemlji, iako to niko od njega nije direktno zahtevao. Kelerov još malerozniji naslednik Kristijan Vulf zabeležio je neslavan rekord: bukvalno je „oteran“ s trona posle 20 meseci. Kelera je politički „ubilo“ političko neiskustvo i politička infantilnost (ovaj tehnokrata i finansijski ekspert stigao je u predsedničku fotelju s funkcije direktora „MMF“). Rekao je da je nemačko vojno angažovanje u Avganistanu u neposrednom nemačkom ekonomskom interesu. I objasnio da su vojne intervencije nužne kako bi se obezbedili slobodni trgovački putevi i sprečile regionalne nestabilnosti.

OPSEDNUTOST (TUĐIM) LUKSUZOM

[restrictedarea]

Usledile su žestoke kritike u javnosti, posebno onih koji su angažovanje Bundesvera u avganistanskim vrletima i pustarama želeli da predstave isključivo kao humanitarnu i dobrotvornu misiju. Bacio je koplje u trnje i – (časno) potonuo u zaborav.
Kristijana Vulfa je zapljusnuo mutljag koji se oko njega nagomilavao pre nego što je iz Hanovera, gde je godinama „rezidirao“ kao šef pokrajinske vlade Donje Saksonije, stigao u dvorac Belvi (službena rezidencija šefa države u Berlinu): „potopili“ su ga gramziva sklonost ka luksuzu i prijateljstvima koja su mogla da mu to obezbede (besplatna letovanja, povoljni krediti koji su drugima nedostupni), zahvaljujući njegovom položaju, a s one strane zakona i morala.
Iako politički profesionalac, upao je u fatalnu zamku: pokušavao je da bagateliše optužbe, potom da ih arogantno odbija i da osiono preti medijima, uveren da će uz moćnu kancelarkinu zaštitu uspeti da održi glavu iznad vode. Živeo je u toj iluziji sve dok Tužilaštvo iz Hanovera nije zatražilo da se Vulfu ukine predsednički imunitet, kako bi protiv njega mogla da se pokrene (krivična) istraga. Predsednik pod istragom? Nezamisliva pozicija za ličnost koja reprezentuje naciju. On bi trebalo da bude instanca, i institucija, koja odražava i moralne vrednosti.
Dva „džokera“ Angele Merkel, dva fijaska i – blamaže. Kalkulisala je da će sa Kelerom, kao „nepolitičkim“ kandidatom, imati „svog predsednika“, bez rivalstva i političke konkurencije. Kad je shvatila da se izbor politički nekompetentne ličnosti ispostavio kao greška – s jačim političkim refleksom Keler ne bi „otkrio karte“ o prirodi vojnih intervencija – posegla je za „rasnim političarem“ kao novim izabranikom. Uverena da će  s Vulfom, jednim hicem ostvariti dva cilja: obezbediti politički jakog predsednika i „krunišući“ ga eliminisati još jedinog preostalog stranačkog rivala: kao uspešan šef pokrajinske vlade i potpredsednik stranke CDU Vulf je bio viđen kao potencijalni i ozbiljni kandidat za kancelara.
Da bi progurala svog „štićenika“, žestoko se borila da eliminiše Joahima Gauka, kandidata opozicionih stranaka, socijaldemokrata i zelenih koji je uživao simpatije velikog dela nemačke javnosti. Predsednik se bira na posebnoj skupštini koja se sastaje samo za ovu priliku, a čine je poslanici Bundestaga i „reprezentacije“ pokrajina, gde vladajuća koalicija, po pravilu, ima prevagu.
Sve dosadašnje inicijative da se šef države bira neposredno glasovima građana, ostale su bezuspešne. Time bi se poremetila „statika“ državne strukture, s ojačanim legitimitetom predsednik bi mogao da ugrozi ustavno neprikosnovenu poziciju kancelarskog položaja.
Gauk se Merkelovoj sada vraća kao bumerang. Plašeći se da u iznuđenoj situaciji opet ne napravi grešku, s fatalnim posledicama po njenu političku karijeru, u času kad je oglašavaju i proglašavaju za „kraljicu Evrope“ i „najmoćniju zemlju sveta“, pokušala je da podeli odgovornost i sa opozicijom. Htela je da novi predsednik bude zajednički kandidat svih stranaka koje su zastupljene u Bundestagu, izuzimajući Levicu, koju je isključila iz grozničavog većanja, pod uslovom da to ne bude – Joahim Gauk.
Desilo se ono što je htela da izbegne. Socijaldemokrate i zeleni su iznova lansirale gubitnika s prethodnih predsedničkih izbora Gauka. Njegovu kandidaturu su na iznenađenje Merkelove srčano podržali njeni koalicioni partneri, liberali. I ostavili je na cedilu. Jedan od najtežih poraza u njenoj strelovitoj karijeri, njeni prijatelji i glasnogovornici pokušavaju sada da „prodaju“ kao promišljenu političku pragmatičnost: tražila je zajedničkog kandidata i on je nađen. Uz njenu (iako iznuđenu) saglasnost: svrstavanje liberala uz socijaldemokrate i zelene Merkelova je shvatila kao zloslutan znak moguće „semafor koalicije“ – političke boje socijaldemokrata (crvena), liberala (žuta) i ekologa (zelena) –  pred kojom bi, na sledećim parlamentarnim izborima, bila bez ikakve šanse!

PASTOR I PASTOROVA KĆI
Kancelarkinom „neželjenom kandidatu“ obezbeđena je unapred pobeda 18. marta. Iza njega stoje stranke vladajuće koalicije, Hrišćansko demokratska unija (CDU), Hrišćansko socijalna unija (CSU) i liberali, kao i dve najjače opozicione stranke, Socijaldemokratska partija (SPD) i zeleni, čak i kad se zna da neki od delegata ovih stranaka na izbornoj skupštini neće glasati za Gauka.
Njegovim izborom nastaje neobična politička situacija. Prvi put će se na najvažnijim i najvišim položajima u zemlji, šefa vlade i šefa države, naći dvoje „istočnjaka“ koje je većinski Zapad (Zapadna Nemačka 60 miliona, Istočna 20) dugo smatrao za „autsajdere“. Gauk je pre nego što se upustio u politiku bio pastor, a Merkelova je kći protestantskog pastora. Ta pripadnost i „zajednička istočna biografija“, činjenica koju Merkelova sada naglašava, ne moraju unapred, i obavezno, da garantuju punu harmoniju dvojca na državnom kormilu. Sedamdeset dvogodišnji Gauk (najstariji od svih dosadašnjih predsednika u času stupanja na „presto“) važi za sujetnu i svojeglavu ličnost, koja „ne ume da ćuti“ i kada je reč o stvarima za koje nije kompetentna.
U političku orbitu su ga izbacili burni događaji koji su prethodili padu Honekerovog režima i – ponovnom ujedinjenju Nemačke. Bio je godinama na čelu službe koja se bavila čuvanjem i obradom ogromne i mračne zaostavštine istočnonemačke tajne, političke policije (Štazi). Tu službu i sada zovu Gaukovom.
Poslednjih godina njegova profesija bila je govorništvo. Špartao je zemljom i govorio gde god su hteli da ga čuju. Ume druge da dirne. I da pokaže kako je i sam dirnut. Počesto i sa suzama. Sa suzama će, primećuje komentator „Frankfurter algemajne cajtunga“, kao predsednik „morati da bude štedljiv“. Ono što bi pastoru Gauku mogla da bude vrlina, predsedniku Gauku (Nemcu!) bi sigurno bila mana.
Uprkos (odglumljenoj?) ganutosti, ima dosta onih koji Gauka označavaju kao „pastora hladnog srca“. Za mnoge socijaldemokrate on je „odviše konzervativan“, više, bar verbalno, opsednut temom slobode nego solidarnosti. Jedan broj zelenih mu ne oprašta simpatije, koje je u jednom času, navodno, pokazao za problematične Saracinove konstatacije da će muslimani natalitetom jednoga dana „pokoriti“ Nemačku, kao što su to „Albanci učinili s Kosovom“.
Idiličnu, gotovo euforičnu atmosferu koja je nastala saglasnošću vladajućih i opozicionih stranaka oko Gauka kao zajedničkog kandidata, pomutila je Levica. Isključena po diktatu Merkelove iz većanja o zajedničkom kandidatu za predsednika, Levica je istakla s naglašenom provokativnošću svog kandidata: Beatu Klarsfeld.
Samo ime Beate Auguste Klarsfeld (73), nemačko-francuske novinarke (živi u Parizu, udata za francuskog istoričara i advokata), kod jednog (ne tako malog) broja Nemaca izaziva „povišenu temperaturu“. Reč je o dami jevrejskog porekla (otac stradao u Aušvicu), poznatom „lovcu na naciste“. Ona i njen suprug Serž (jevrejskih korena, takođe) otkrili su svojevremeno „kasapina iz Liona“, zloglasnog Klausa Barbija.
U Nemačkoj, i u svetu, postala je čuvena po šamaru koji je udarila – nemačkom kancelaru 7. novembra 1968. Majka dva odrasla sina smatra taj dan „najvažnijim događajem“ u njenom životu. Imala je tada 29 godina. Našla se na Kongresu CDU u zavičajnom Berlinu. Izašla je na podijum i tadašnjem zapadnonemačkom kancelaru Kurtu Georgu Kisingeru, kao pripadniku nacističke stranke, pred masom delegata i kamera – opalila šamar! Zbog tog šamara Klarsfeldova je istog dana, po kratkom postupku, osuđena na godinu dana zatvora. Kazna je ubrzo preimenovana u – uslovnu. Zahvaljujući tom šamaru i nesustalom angažovanju bračnog para u „lovu na naciste“, Klarsfeld je stekla priznanja i visoka odlikovanja u Francuskoj, i još nekim zemljama, ali ne i u Nemačkoj: više inicijativa da joj se dodeli orden, najveće nemačko odlikovanje „Krst za zasluge“, okončano je neuspehom.
Klarsfeld zna da na predstojećoj izbornoj skupštini protiv Joahima Gauka nema šansi. Znano je to i rukovodstvu Levice, koje je listom stalo iza njene kandidature. Njeno pojavljivanje u Nemačkoj, i duel s Gaukom, garantuju, unapred prvorazredni medijski i politički događaj. I snažnu rezonancu, u času kad se nemačka javnost teško izvlači iz šoka koji je nastao posle otkrića da iza serije ubistava stranaca (Turaka, najviše) i dugo nerasvetljenih zločina, uprkos tako moćnim tajnim službama, stoje dobro organizovane neonacističke grupe.

[/restrictedarea]