Почетна / Интервју / Љубица Мркаљ: Даровити не страхују да ће им извор пресушити (део први)

Љубица Мркаљ: Даровити не страхују да ће им извор пресушити (део први)

Разговарао Дејан Ђорић

Да ли је могуће бити против владајућег погледа на свет, ићи против струје, а бити и национално и европски опредељен? На ову упитаност потврдан одговор даје наша сликарка, књижевница и уметнички фотограф, чије је стваралачко трајање „живи доказ да се у западном свету може успешно стварати без заштите хомосексуалног, феминистичког, јеврејског или масонског лобија“…

Време агресивног феминизма обележиле су и различите жене у чије способности „тиха већина“ оправдано сумња. Медије и тржиште преплавили су производи разних списатељица, модних креаторки, авангардних уметница, певачица и артисткиња које у неко срећније доба не би биле ни у публици. Постоје ли данас уопште уметнице изван јавне халабуке, озбиљне и интелигентне, кадре да надмаше мушкарце, што може бити основно мерило њиховог успеха? Да ли је могуће бити против владајућег погледа на свет, ићи против струје, а бити и национално и европски опредељен? Љубица Мркаљ, сликарка, књижевница и уметнички фотограф, даје потврдан одговор на ову упитаност.
Особена и изразита, као да је у време потпуне пропасти идеала западног света залутала из неке прошле епохе да врати веру у знање, тајанственост и отменост. Своју самосталност скупо плаћа као једина значајна српско-француска сликарка која је каријеру изградила потпуно независно од других наших познатих уметника. После завршених студија и постдипломских студија на београдској „Ликовној академији“, одлази 1973. године у Париз, где живи и ради, а повремено борави и у свом београдском атељеу. У Паризу је у контакту са најзначајнијим интелектуалцима и критичарима, од Жана Клера, Гиа Скарпете, до Мишела Рандома и Ива Кобрија. Може се сматрати једним од последњих изданака Париске школе. Она је уметница која уме да размишља, а њени ставови су другачији од званичних, што је био један у низу разлога да јој се „Печат“ обрати за интервју.

Потомак сте чувеног Саве Мркаља, српског учитеља, монаха и филолога, који је први открио начела по којима функционише савремени српски језик. Као ваш предак и ви сте образовани, pictor doctus или учена сликарка, како би вас стручно назвали. Истовремено се бавите и езотеријом. Како се могу помирити интелектуализам и интуиција, енциклопедизам и природни инстинкт, знање и храброст?
Да будем прецизна: само сам једна гранчица на истом генеалошком стаблу, али сам још у најранијем детињству била суочена са том обавезујућом чињеницом да сам рођена Мркаљ. Расла сам у породици патријархалног кова, чврстог морала, али уз пуно разумевања, љубави и одговорности, иако на ивици сиромаштва. Отац сe без пунолетства затекао у рову Првог светског рата као аустроугарски војник, да би са групом официра исте судбине пришао Српској војсци и нашаo се на јужном фронту, а потом, све до Другог светског рата служио у Краљевској жандармерији. Мајка је из поповске породице, а њен отац је после завршене Богословије основао прву школу у својој забити југоисточне Македоније.
На самом почетку узори су ми били старији брат и сестра који су ме упутили у све технолошке новотарије и цивилизацијске благодети прагматичне логике, али и у њену скривену залеђину експеримента и игре. Када имате само три или четири године, а ваш брат пилотира, скаче с падобраном, учествује на тркама брзих мотора, склапа и расклапа све могуће електронске „кутије“, снима кратке филмове и фотографише; а сестра се окушава у плесу, аматерском позоришту и већ у деветнаестој години постаје наставница математике, онда и вама не преостаје ништа друго него да све те озбиљне вештине, које су за многу децу бауци, сакупите на гомилу и усвојите као наслеђене играчке. Тако је могуће да привидна контрадикторност појединих научних и духовних дисциплина доприноси амалгаму за уобличавање индивидуалног постојања. Зато ми никад није било важно да раздвајам оно што припада домену интелекта од домена интуиције, као ни да се плашим споја духовног и телесног, нарочито када су део мог поседа, значи, проживљеног. Зар није невероватно какве све супротности носимо у свом генетском наслеђу и то углавном несвесно? Подједнако су скривени путеви до традиција духовних вежби, а у некима се подразумева да је љубав та која освешћује разум.
Ипак се још увек чудим зашто се људи одрастајући лако одричу поседа тако моћних и фантастичних природних способности с којима су стигли на свет и кротко прихватају у замену протезе. Лако губе своје биће, достојанство и слободу избора постајући роботи туђе воље.

Поред Оље Ивањицки и неколико млађих, ви сте једна од најпривлачнијих сликарки у нашој историји. Да ли вам је то помогло или вас је омело, шта лична лепота значи за таленат, „огњени печат звезда“, како каже Бела Хамваш. Оскар Вајлд је тврдио да се све што вреди налази споља, изнутра нема ничег.

[restrictedarea]

Када су ми оваква питања подметали на мом уметничком почетку, љутила сам се и игнорисала их знајући да нисам у клишеу жена које износе на тржиште своју телесну лепоту. Мислим још увек да је то скретање пажње на нешто скоро безначајно у односу на естетске и етичке вредности уметничког дела.
Што се тиче мог еснафа, имала сам увек трајне пријатељске везе са оствареним уметницима значајног дела, често и код великих чудака, што је природно, јер талентован уметник не страхује да ће му извор пресушити… да из Париза поменем само тројицу: Љубу Поповића, Даду Ђурића и Владу Величковића. Били су нарочито благонаклони у саветима и препорукама, а то је сваком уметнику на почетку неопходно.
Истина, у анонимној гомили која нажалост постаје све сивља, чак и у Паризу људи ме гледају као да неког препознају… то је вероватно због мог директног и отвореног погледа који тамо постаје права реткост код цивилизованог света.

Појавили сте се у изузетној генерацији која је стасала у време Медиале и нове фигурације. У нашој историји уметности је чини се преувеличан значај професора Младена Србиновића. Наводно су из његове класе годинама долазили најбољи наши млађи сликари. Истина је, међутим, сасвим другачија. Ви сте и приватно осетили његову хладноћу. Србиновић није створио вашу генерацију већ она њега. До појаве млађих који су заговарали смелији колорит и посвећивање пажње фигури, био је просечан сликар, члан Децембарске групе, академски модерниста, тамног и безизражајног сликарства. Како данас гледате на сјајну генерацију из 1968. године? Србиновић је постао академик, сива еминенција, док су многи уметници из тог времена нестали или били маргинализовани.
Непобитно је да је наша генерација била изразито даровита. Не би требало заборавити ни друге околности – озбиљност критеријума у средњим ликовним школама одакле је већина студената пристигла на Академију и да je преко нас протутњала бурна 1968. година када су многе маске у јавности спале, али стављене и нове. Био је завршен први степен студија и пријављивали смо се у професорске класе према својим афинитетима за наредне три године. Професор Србиновић је поседовао интелектуални профил и виспрену елоквенцију, што је ретко међу сликарима и после многих демистификованих представа вредности које сам имала о Академији као елитној институцији тражила сам могућност да за мој дар и стваралачки импулс нађем решења занатски чиста и бар мени јасна.
Експеримент нашег професора да први семестар препусти нама на вољу да радимо ко шта хоће без икаквих упућивања и задатака био је мудар потез. У класи се острашћено сликало, почели су да се профилишу ликовни садржаји који нису били ни очекивани, ни добродошли по тадашњим стандардима и постојећим правцима. Мислим да је и узбуна која је тиме узрокована на Академији значила и нама и нашем професору. Експеримент је успео и он га је с правом усвојио као да се дешавало у било којој научној лабораторији. Касније су настала суптилнија рвања, око моделирања наших већ наглашених индивидуалности. Мислим да су и неким мојим колегама као и мени могућност да се избегне неоспорна тежња већине сликарских еминенција да од нас начине епигоне пружали самим својим постојањем сликари Медиале. И без манифеста нашли смо се на истим извориштима пиктуралности. Политизовани односи у култури уопште, па и сликарству приказали су ми на време скучени калкулантски дух средине који сам осетила већ на својим првим сликарским наступима, и одбивши понуду мог професора да постанем асистент решила сам да одем у Париз и покушам да одбраним тамо свој прецизно зацртани пут развоја. Тамо, где ме нико не зна наслућивала сам да ће и мени бити јасније ко сам.
Штета што од толиких историчара уметности, критичара и теоретичара нема никога да аргументовано и савесно сложи хронолошки мозаик ликовних појава у нас последњих педесет година. Можда у нас нико није наш уколико има успеха по страни. Или је то само због пословице: „Нико није пророк у свом селу.“

Једна од предности, али и слабости нашег модернизма је истрајно одбацивање живог колорита у име чисте ликовности. Тонско сликарство, свођење палете на мрке и сиве тонове, сиромашан колорит, негује се у нашем сликарству од међуратне Београдске школе до најмлађих. Историја сликарства као и историја модернизма упућује на сасвим супротне вредности. Наши најцењенији уметници налик су виртуозима који свирају на две-три дирке. Ваше је сликарство на „Ликовној академији“ у том смислу проглашено за „клостерско“, готско и западњачко, само зато што сте следили своју ликовну интуицију и вратили боју.
Извините, али немам намеру да се обрачунавам с ветрењачама, јер ме чека паметнији посао, а нисам ни далтониста. Мене одавно не брине да ли сам савременица модерниста, брине ме што већина мојих савременика, и у нас, и у свету, који су жељни уметности и естетских доживљаја имају све мање могућности за нормалну егзистенцију, а сатерани су због разних кројача и програмера уметничких судбина и остварења, као и плаћеника глобализаторског таласа у култури, буквално до ђубрета. Зато није нимало чудно што се званично и са истим цинизмом нуди утеха у чаршијској вулгарности и кичу.
И још нешто тим поводом. Уметник може бити подстакнут новотаријама свога времена, али ако није даровит на себи својствен начин неће остварити дело које покреће друге, нити дело које измиче забораву.

У једном нашем часопису стално се појављивао оглас о откупу слика Марине Абрамовић, али њене колеге са студија тврде да она није знала да слика, слика нема, то је главни разлог њеног окретања ка авангарди. Ваша генерација је у домену новог романтизма, обнове слике, али и концептуализма дала значајне уметнике. Није ли то био само различит одговор на осредњи, малограђански модернизам, социјалистички естетизам као званичну уметност професора који су лоше и на брзину схватили Париску школу?
Не смемо заборавити да је било професора који су превазишли поменуту осредњост. Младен Србиновић је у периоду између седамдесетих и осамдесетих незаобилазан, а поготово што је постигао у пиктуралистичком мозаику високи ниво, док су Сретен Стојановић у скулптури, Мило Милуновић у интимистичком циклусу, остварили и вредно, и ново, као Драган Лубарда или Стеван Кнежевић у цртежу – да поменем неке од оних који се нису одрекли фигурације у времену мојих студија.
Што се тиче питања о Марини Абрамовић додала бих да један део њеног успеха управо почива на томе што је избегла да ради оно што није могла. Само ми се чини да су у групи концептуалних уметника моје генерације по ширини и садржајности програма, идејно, али и по начину и средствима извођења најзанимљивији Ера Миливојевић и Зоран Поповић. Колико памтим, користе и своје ликовно образовање.
Почетком седамдесетих учествовала сам у једном Ерином пројекту, који је био довољно провокативан, духовит и сценичан за мој укус, јер сам у то време, свих седам година студија глумила и у „Театру лево“, где су први пут у нас извођена дела Јонеска, Арабала, Пинтера, Шизгала… Цензура је још увек била актуелна и све се могло сврстати у политичку провокацију или као неподобно, па што не и сликарство недовољно испраних боја или барокних сенки…
Зар није и Пеђа Ристић имао своја запажена предавања с превратничким визионарством, да би се и данас понеки његов концепт могао комотно уврстити у напредни еколошки програм?

Како сада гледате на авангарду када се у Паризу затварају многе старе галерије које су заступале фигурацију? Да ли је на помолу ново, техноварварство, које је прорекао пре скоро сто година гроф Николај Берђајев? Ви сте страсно, огорчено и аргументовано једном анализирали беду компјутерски генерисане слике у односу на класичну. Има ли сликарство смисла у време државног и тоталитарног авангардизма?
Свесна сам да сам међу привилегованима, јер живим своју уметност. Зато има смисла стварати поготово ако сте посвећени и то упркос невремену… ако вам нико не отима из руку крму вашег сплава макар личио на сплав Медузе…
Не верујем да је уметност пред таквим видом Апокалипсе. Фигурација не изгледа нимало угрожено у Паризу. Преовлађује чак и у концептуалној верзији. Само је једино питање нивоа. Мислим да још увек поред дела „дворских сликара“ мора да постоји нешто вредно бар због привида. Уосталом, Гоја је имао ту несрећу да прође редом све фазе друштвене деградације до последње ужасности, али због савршенства његовог дара и духовне величине светско сликарство је имало среће.
Многе значајне галерије су затворене јер су галеристи старог кова били познаваоци уметности, а то значи да су са озбиљном избирљивошћу трагали за вредним, а још непознатим уметницима и ризиковали на тржишту излажући их. А када иза њих не стоји неки велики капитал осим колекције слика, нити их следи поуздан наследник исте страсти, оне се гасе. Међутим, појављују се нове. Остаје питање критеријума по којем се прави избор; у ствари, уколико немају реномирану збирку у подруму, опстају као било који продавци у индустрији меса нудећи углавном виршле или изнајмљујући само зидове за „качење“…

Живите у Паризу од 1973. године, упознали сте лице и наличје не само ликовног света. Један сте од последњих изданака велике Париске школе, учествовали сте недавно на изложби најважнијих српских уметница које живе у Француској. Ви сте живи доказ да се у западном свету може успешно стварати без заштите хомосексуалног, феминистичког, јеврејског или масонског лобија, које овдашњи завидљивци виде у позадини каријера наших успешних уметника.
У праву сте. Постоје разни рецепти за успех, међутим, веровала сам у оно што чиним и у своју маратонску издржљивост. У ствари су ми слике прокрчиле пут. Биле су примећене од значајних критичара и уметника. Захваљујући сликарском позиву доживела сам разне занимљивости свуда где сам излагала, али изгледа да су се најнеобичније у односу уметник–свет уметности догодиле у Паризу. Прави, расни галеристи можда због француског менталитета, јер се поистовећују са славном културном традицијом своје земље, могу бити каприциознији од било ког уметника. Осамдесетих година сам имала договор са две галерије и излагала сам упоредо у обе, само по садржају различите слике. У галерији „Жан Брианс“ тражили су увек слике из циклуса „Беле живе природе“, а Макс Кларк је у својој галерији „Драгон“ излагао само „Ониријске пределе“, често с неким ликом у пределу. У првој су били наклоњени наративном реализму, а у другој надреализму и фантастици. Неколико година нису знали да су поделили мој атеље и све је било у највећем реду. А кад су сазнали, почели су и с једне и с друге стране да ме убеђују да не би требало да губим време радећи „оно друго“… и нашла сам се у чуду – да ли да их послушам? Да престанем да сликам?
А наши завидљивци? Њих би требало запитати како је текла историја уметности. Зар су заборавили да све што постоји, чиме се свет вековима краси, диви, у чему ужива и шта, кад не може другачије, копира, имитира, преписује, цитира, краде и завештава; зар су заборавили да је било како-тако плаћено? Да уметност као део културе може опстати само ако је материјално подстицана. Да се на великом тржишту као и на малом увек уметник подржава, да се лобира за најбоље, а не по „бабу и по стричевима“…
Можда исти могу да одговоре и зашто ми као нација немамо свој лоби!?

У нашој историји уметности постоји само неколико великих сликарки. Повест личне и/или ликовне лепоте почиње са Катарином Ивановић, Мином Караџић Вукомановић, Миленом Павловић Барили, Љубицом Цуцом Сокић, а завршава се са Ољом Ивањицки и Љубицом Мркаљ. Како објашњавате да осим публике и неколицине старијих и млађих познавалаца вашу изузетност уопште нису препознали они који су морали?
„Свет ће спасти лепота“ – једва је видљив запис кредом у врху великог огледала мог париског атељеа, а речи су једног јунака Достојевског. За мене остаје свакодневно питање: Која лепота? Јер знам да се суштина и циљ моје уметничке и животне егзистенције преплићу. Одавно сам окусила привлачност и опасност такве слободе, да бих била себи недоследна и нешто тврдила негирајући се. Нека то остане за цех моје надмености. Можда не могу или не желим да образлажем туђе одлуке, јер увек постоје разни разлози и поводи, а нарочито интереси када се стварају кругови и групе. Боље је тако него да настане неспоразум. Иначе, знана су ми дамска правила, али сам витешки васпитана. Дозволите да само ово буде мој одговор у вези са питањем кругова.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. korisno je, cuti misljenje umetnika, za malo drugacijim iskustvima ?! Mozda se varam, ali, cini mi se, da nije lako prevesti na strane jezike – „smernost“ i „otmenost“ ?! A zar u ovom svetu, pogubne tastine i nadmenosti – upravo smernost daje onu istinsku otmenost – i lepotu ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *