Почетна / Свет / Ревизија приватизације у Русији

Ревизија приватизације у Русији

Пише Зоран Милошевић

Говор Владимира Путина, 9. фебруара, када је руским олигарсима рекао да  „жели да затвори тему легитимности приватизације деведесетих година прошлог века“, будући да је „спроведена по најгорем могућем сценарију“, пробудио је наду грађана Русије да ће се неправедна приватизација коначно наћи на дневном реду и да ће се наћи решење како би се трагичне грешке исправиле

 

Тема ревизије приватизације је једно од најболнијих економских и политичких питања у Русији. Велики део грађана Русије подржава идеју ревизије приватизације, а за то се залаже и председнички кандидат Владимир Путин, јер „жели да затвори тему легитимности приватизације деведесетих година прошлог века“. Прецизније речено, Путин се 9. фебруара 2012. године, на састанку са Руским индустријалцима и предузимачима (РСПП), у народу названим „професионалним савезом олигарха“, овако изјаснио: „Приватизација се сводила на грабљење државне пите“, а већина грађана Русије мисли да би требало направити ревизију приватизације. „Да би се ово питање затворило“, каже Путин, „потребно је разрадити одговарајући механизам. Над овим питањем морамо сви размислити. Мислим да је друштво у целини, а посебно предузимачка класа заинтересована за то.“ При том, Путин се позвао на мишљење Григорија Јавлинског, он је својевремено тражио да држава од руских капиталиста наплати од 15 до 30 одсто на разлику између цене (коју су дали за предузеће) и профита који су стекли после 1995. године. Тиме је Путин, како истичу руски медији, преузео идеју свог главног противкандидата, комунисте Генадија Зјуганова. Путинову идеју је подржао 17. фебруара 2012. године председник Коморе Сергеј Степашин, рекавши да је „приватизација у Русији била спроведена по најгорем могућем сценарију“, што захтева њену ревизију.

ПРИВАТИЗАЦИЈА КАО – КРИМИНАЛ

[restrictedarea]

Да би се ово урадило потребна је промена законодавства, јер по постојећим законима то није могуће – истиче директор Више економске школе Јевгенија Јасина. Друго, истиче Јасина, то није неопходно. Слично мисле руководиоци агенције „Непокретности, земља, изградња“ и компаније за правне послове „Вегас лекс“, и истичу да би за тако нешто требало донети специјални федерални закон, а то није једноставно. Проблем је између осталог и то што су сви рокови за жалбе истекли, а садашње законодавство (које је својевремено предложио Путин) смањило је време за жалбе од 10 година на три. У актуелном законодавству, дакле, нема основа за ревизију приватизације. Но, овим проблем није „заувек решен“. Источна Европа је на пример после краха социјализма донела Закон о реституцији национализоване имовине после Другог светског рата, што се може узети као пример и начин решавања ревизије руске дивље приватизације. Такође, могуће је следити и искуство Велике Британије у којој је био уведен специјални порез, тзв. „windfall tax“ – тј. „порез на доходак који је донео ветар“.
Кандидат за председника Руске Федерације Михаил Прохоров се изјаснио против ревизије приватизације. „Приватизација је била неправедна, то знам јер сам у њој учествовао. Међутим, ревизија приватизације довела би до грађанског рата. Преврнимо лист и ставимо тачку на ово питање“, поручује Прохоров.
И  бивши министар финансија Алексеј Кудрин се изјаснио против ревизије изведене приватизације, коју је најавио актуелни премијер и председнички кандидат Владимир Путин. Немали број познатих либералних економиста такође не подржава ову идеју, наводећи да је то „популизам“ срачунат на придобијање гласова.
А. Белојар, аутор књиге „Новоговор. Речник демократије и еуфемизама“, каже: „Адепти либерализма и демократије плаше обичне људе, који су у 90 одсто случајева за ревизију приватизације, расколом руског друштва. Како два одсто људи то може да изведе?“ То је још један еуфемизам, односно превара обичних људи – закључује Белојар.
Руска држава није питање ревизије оставила по страни и много пре овогодишњих избора за председника државе стекла је релевантно сазнање о овом питању. Тако је, дакле, спремна дочекала отварање овог проблема. Наиме, 2011. године је објављено истраживање Ревизорског одбора Руског парламента (Думе), „Анализа процеса приватизације државног власништва у Руској Федерацији 1993 – 2003. године“, где је држава званично признала да се приликом приватизације радило о „економском криминалу“, а не приватизацији. Практично, то значи да би јавни тужилац требало да спроведе истраживање у вези са питањем приватизације најважнијих продатих предузећа у том периоду. „С правног аспекта радило се о процесу нарушавању права власника (државе), што захтева одређене правне и административне акције.“ „Ревизори су утврдили да су највеће компаније, посебно које се баве експлоатацијом сировина (као и сама места експлоатације), олигарсима дати фактички бесплатно.“ Ревизори су предложили одржавање референдума на којем би се грађани изјаснили „да ли је потребна ревизија приватизације у Русији“.

СТРАХ ЗАПАДНИХ „БАБИЦА“
Напоменимо и то да се годинама у Русији воде дебате да ли би требало поништити дивљу приватизацију изведену деведесетих година XX века, тако што би се извршила национализација, па поновна приватизација предузећа у Русији. Но, протести опозиције с краја 2011. године, у којима су учествовали, према сазнањима социолога, и искрени млади патриоти (18 одсто), поново су отворили ово питање, па се о њему изјашњавају многи, а посебно председнички кандидати.
Грађане Русије је посебно заболело, а бол траје и данас, што су се ондашње руске власти, крајње слабе и некомпетентне, оглушиле о више исправних и добронамерних савета, између осталих и М. Фридмана, добитника „Нобелове награде за економију“, који је поручивао: „Приватизација је бесмислена, ако немате власт у држави“, Руси је нису имали (као ни Срби 2000. године, узгред речено) јер им је Запад наметнуо за министре људе из „пете колоне, а  саветнике из својих редова и држава“. Приватизација у Русији, истичу руски аналитичари, обављена је уз помоћ велике групе страних консултаната и саветника (као и у Србији), најпознатији су били професори са Универзитета „Харвард“, Андреј Шлајфер  и Дејвид Хеј. На крају против њих су у САД-у подигли кривичне пријаве (због утаје пореза), али не и у Русији. Какви саветници – такви и савети, говорили су руске патриоте, али узалуд. И касније многи „чувени“ професори и кадрови са „Харварда“ и „Оксфорда“ истакли су се, како истиче француски сајт „Солидарите & Прогрес“, у делатности на подривању Русије, а то чине и данас кад год су Западу потребне њихове услуге.
У то време, председник Комунистичке партије Русије Зјуганов је међу првима упозоравао на дивљу приватизацију. Деведесетих година XX века је питао у Думи: „Коме припадају рудници и налазишта сировина? Припада клановима, укупно их има 15. Зашто? У свим државама света сировине припадају држави и народу. Зашто ми као најбогатија држава сировинама исте предајемо неколицини кланова који свој новац неће чак ни да држе у руским банкама?“ Но, све је било узалуд. Дивља приватизација је настављена и до дана данашњег није заборављена и као велика неправда још пече већину грађана Русије.
„Сверуски центар за изучавање јавног мњења“ (ВЦИОМ) испитивао је „да ли је потребна ревизија руске приватизације“ и дошао до следећег закључка: 42 одсто грађана Руске Федерације сматра да је потребна ревизија приватизације („Јер би донело корист економији“), 29 одсто мисли да би то било штетно, а 28 одсто не може да се определи.
Закључак социолога је да се „већина обичних грађана позитивно односи према идеји ревизије руске дивље приватизације“ и прижељкује „правилну приватизацију“. Највећи заговорници ревизије приватизације међу руским политичким партијама су припадници Комунистичке партије, који у 99 одсто случајева прижељкују национализацију, односно ревизију дивље приватизације.  Говор Путина, 9. фебруара, дакле, пробудио је наду грађана Русије да ће се неправедна приватизација коначно наћи на дневном реду и да ће се наћи решење како би се исправила неправда. Западна штампа је већ реаговала на ову наду руских грађана и негативно је оценила, јер „може захватити и друге државе у којима је изведена неправедна приватизација“. Само, није јасно зашто се Запад тога плаши? Можда што је био идејни творац и бабица ове неправде или што, ипак, и он има профита од ове неправде?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. A sta tek treba uraditi kod nas?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *